ЗЛО У ИМЕ ДОБРА

Годишњи извештај Хелсиншког одбора

По ко зна који пут Хелсиншки одбор за људска права покушава да нам „соли памет“, нескривено стављајући своје деловање у функцију западних интереса. Само што је народ то одавно схватио, па се и не обазире много на ове компрадоре, односно агенте и службенике Колективног запада

Београдски Хелсиншки одбор за заштиту људских права и њена власница Соња Бисерко и у најновијем извештају нису изневерили свој наратив, препознатљив по чистој и непатвореној антисрпској политици чак и тамо где су угрожени српски народ и вера. Ова „боркиња“ за људска права и њени верни следбеници наводно се боре против српског национализма, али тактиком дивљег забадања прста у око, мислећи да је то прави начин да се српска национална осећања упокоје.
И овај пут за њих су људска права у Србији обесмишљена, не функционишу механизми који штите индивидуалне и колективне слободе у јавном простору, порастао је притисак на новинаре, а држава је потпуно одустала од суочавања с прошлошћу, како су то рекли на представљању овогодишњег извештаја, „Србија: Заробљено друштво“. Већ познати клише, на који је српска јавност навикла, па се више и не узбуђује као некада. Сада се на извештај гледа с будистичким миром и презрењем, као и на слична чинодејства, попут рецимо Извештаја Европске комисије, што поменуте у великој мери нервира и доводи у стање констернације јер њихово „прегнуће и залагање“ очигледно остаје без ефекта. Мада се не би рекло да им је поменуто приоритет у раду, колико да одјекне у одређеним „центрима моћи“, чији су штићеници и од којих добијају поприлична новчана средства.
Пошто је на извештају радило више аутора, наравно под палицом главне – Соње Бисерко, вреди их поменути јер се свако од њих, у свом домену, већ доказао по свом изразито негативном ставу према свему за шта би се могло рећи да је српско. То су Димитрије Боаров, Изабела Кисић, Жарко Кораћ, Јелена Крстић, Душко Лопандић, Томислав Марковић, Бојана Опријан, Љиљана Палибрк, Тамара Скрозза, Сешка Станојловић. Да не помињемо њихове биографије, које су, као и њихове перјанице Бисерко, везане за растурену Југославију у којој су они, или њихови родитељи имали неку значајну улогу. Неки су се и на представљању извештаја потрудили да објасне и елаборирају већ поменуте ставове.
Као његова главна теза се наводи да Србија дестабилизује регион тиме што неће да призна „нову реалност на Косову“, угрожава сопствене националне интересе јер не ради озбиљно на чланству у Европској унији и НАТО-у и признавању косовске независности, а догађајима у манастиру Бањска угрозила је безбедност целе Европе.

БАЛАСТ РУСИЈЕ У свему је неизбежна Русија, а у извештају се каже да је агресијом на Украјину поново подстакла аспирације Србије на територије у суседству (од чега никад није одустала у ишчекивању нових међународни околности), које означава као „српски свет“. Констатује се и да Москва улаже „напоре да у свакој прилици опструира напоре ЕУ, САД и НАТО-а да заокруже косовску независност и тако елиминишу тачку константних тензија“.
Већ круже цинични коментари да ће те тензије нестати као руком однесене чим Србија призна тзв. Косово, а Срби с КиМ се интегришу у косовско друштво у стилу Раде Трајковић. Тада ћемо заборавити да су Албанци пуцали на српске дечаке, улазили с дугим цевима у домове Срба, хапсили и пребијали кога су стигли, забрањивали довоз лекова из Београда за Србе на северу КиМ.
Даље се каже да се Србија определила да држи страну Русији, мада је гласала за УН резолуције које осуђују руску агресију и подржавају интегритет Украјине. Али избегавајући да уведе санкције Русији, односно да усагласи своју спољну политику са ЕУ, Србија се, позивајући се на свој неутрални статус, још више приближила руској позицији. Међутим, како се наводи, неуспех Русије да за неколико дана оствари ратне циљеве у покоравању Украјине, доводе Србију у све изолованији положај, али и до све већих притисака Русије, која преко ње остварује своје циљеве на Балкану – подривање напора ЕУ и Сједињених Америчких Држава да Западни Балкан интегришу у западну сферу.
Ето, „квака“ је у подривању да се Западни Балкан интегрише у западну сферу, одакле јој долазе саме демократске тековине које су Срби не тако давно добро осетили на својој кожи, па се стога и наводи приоритет ЕУ и САД на Балкану, а то је потискивање Русије са тог простора и коначно решавање замрзнутих конфликата на Косову и у Босни. У том смислу, од Србије се тражи споразум с Приштином (прихватање немачко-француског, односно европског плана), којим се фактички признаје „Косово“, као и „дисциплиновање“ Републике Српске и одмицање од Русије.
Наводе се и неки захтеви Запада: дефакто признање Косова и Метохије без „формалности“ које су затражили председник Француске Емануел Макрон, немачки канцелар Олаф Шолц и италијанска премијерка Ђорђа Мелони. Или предлог посланице Зелених у Европском парламенту Виоле фон Крамон да се „више игра на карту“ условљавања новца из европског буџета када је у питању Србија.
„Актуелна власт мора да се стави пред избор“, препоручује Хелсиншки одбор, „да спроведе Охридски споразум или да се Србији ускрати приступ европским фондовима, а ЕУ и САД морају да изврше јачи притисак на власт и више подрже онај део друштва у којем се полако артикулише проевропска орјентација“. Да би појачао своју аргументацију, Одбор се у извештају позива на Јануша Бугајског, вишег сарадника Фондације Џејмстаун из Вашингтона и стручњака за Балкан, иначе осведоченог русофоба и великог критичара српске политике на КиМ и у БиХ – који сматра да је кључна компонента београдског приступа дволична дипломатија, чији циљ је да профитира од четири светске силе (Русије, Кине, САД и ЕУ) дипломатски, економски и војно. Хелсиншки одбор не наводи и његов јавно прокламовани главни закључак да: „Или ће Вучић показати посвећеност Западу или ће Србији бити потребна сопствена мајданска револуција да збаци колаборационистички режим и учи од храброг украјинског народа.“
Уместо коментара, вреди навести неколико питања: Ко је први изашао из Југославије? Ко је наоружао агресивне хрватске националисте? Какав је био утицај САД и ЕУ на распад Југославије? Зашто је одбијен Кутиљеров план? Ко је крив за изгон 200.000 крајишких Срба? Зашто је Србија зверски бомбардована 1999. и зашто јој је отето Косово? Е, то већ нису теме за Хелсиншки одбор.

КЕЈГЕНОВА ИСКРЕНОСТ Можда би то боље објаснио Роберт Кејген, савремени амерички геополитичар и водећи заговорник америчког глобалнополитичког интервенционизма, чија супруга је Викторија Нуланд, која је као амерички координатор управљала украјинском „Револуцијом достојанства“ 2013/14. године, и преко које су, поред осталих, САД врло „достојанствено“ режирале данашњу источнословенску трагедију, врло ефикасно стављајући добар део Украјинаца у кобну службу америчких империјалних планова. И Кејган је, као и његова супруга, како то у својој анализи наводи заговорник историјског циклизма проф. Тодор Вулић, актер те спољнополитичке хидре САД, која уноси крвави хаос у међународне односе – хаос погубан не само по директне жртве већ и Европу, па чак и амерички народ.
У студији „Повратак историје и крај снова“, објављеној 2008, елаборирајући нестанак СССР-а, после којег су САД остале једине на светској позорници у статусу „специјалне војне суперсиле“, Кејган наводи да је „природни резултат овакве ситуације била спремност да те (војне) снаге буду употребљене ради остваривања циљева широког опсега, од хуманитарних интервенција у Сомалији и на Косову, до промене режима у Панами и Ираку. Између 1989. и 2001. године Сједињене Државе су у страним земљама интервенисале силом чешће него и у једном другом периоду своје историје – у просеку је била спровођена по једна значајна војна акција сваких 16 месеци. Део тих америчких „хуманитарних“ акција, запажа Вулић, био је вођен и против српског народа и то не само на Косову већ и у Хрватској и Босни (Кејген каже: „два пута су САД ратовале против Србије“) , а у америчкој режији је изведена и промена режима у СР Југославији 2000. године.
У бруталној искрености, Кејген ће навести да су покушавали да спроведу промену режима где год су сматрали да је то корисно за унапређење америчких идеала или америчких интереса. Игнорисали су Уједињене нације, своје савезнике и међународно право када год би те институције и правне норме постајале препрека за остваривање њихових циљева. Они су били незадовољни статус кво ситуацијом и сматрали су да Америка треба да буде катализатор промене у друштвеним збивањима.
Наравно да оваква искреност не дотиче Хелсиншки одбор који би, чак и у Србији, требало да штити људска права, а не да у својим политикантским извештајима врши демонизацију, клеветање и понижавање Срба, отворено захтевајући од својих ментора и газда кажњавање, односно, како они у својој поруци ЕУ и САД кажу, да би „требало напустити политику подилажења Србији која до сада није дала резултате“. А они, Хелсиншки одбор, ваљда би издавали индулгенције, где би недужан био само онај за кога они гарантују и издају оверену потврду.
А што такве назовиистине нема, по речима Соње Бисерко, криви су медији и изостанак медијских слобода, слобода говора, поштовања медијских закона и професионалних стандарда, који су у константном паду од 2012. године, те да је актуелни режим вршио механизме репресије према новинарима, да је и део цивилног сектора који се бави суочавањем с прошлошћу маргинализован, а режим је нормализовао злочине и злочинце.
Ваљда би они требало да буду попут западних мејнстрим медија који у стопу прате и званичне политике Колективног запада као рецимо немачки медији, како је откривено ових дана у јавности, где као контратежу демонстрацијама подршке Палестинцима, немачка јавна телевизија АРД, коју финансирају немачки порески обвезници, издаје упутство на 44 стране, са датумом 18. октобар 2023, „за интерну употребу“ (ипак доспелу у јавност), као својеврсан „лексикон“ намењен припреми репортера радија и телевизије АРД како да извештавају о блискоисточном сукобу.
Тако је на 3. и 4. страни дат пример извештавања дневног листа („Тагесшау“) од 9. октобра ове године, где су новинари добили следећи „савет“: „Морамо из дана у дан да пазимо да ли и како да користимо, на пример, реч ‘рат’. У вези с тим, као што следи: И даље ћемо говорити о ‘нападу(има) из Газе на Израел’ или ‘терористичком нападу(има) на Израел’. Мада може да се користи и фраза ‘рат против Израела’. По сваку цену треба избегавати кованице попут ‘спирала насиља’ и – ‘ескалација на Блиском истоку’ јер оне не описују на адекватан начин тренутну ситуацију после суботе (7. октобра). Ситуација је сложенија. Такође, пазите како тачно користимо реч ‘напад’: у овој ситуацији се ради о израелским контранападима на Газу. Скраћено можете рећи или написати ‘напади на Израел и Газу’.“ Или, када Аксел Шпрингер (како се сазнало посредством „Њујорк тајмса“) своје запослене приморава да потпишу изјаву лојалности НАТО-у и Израелу.

СРПСКИ СВЕТ Када је у питању однос према суседима, Соња Бисерко сматра да се он одликује високим степеном тензија као што је често позивање на стварање „српског света“, а да за такву регионалну политику власт има подршку академске заједнице, СПЦ, медија и дела опозиције, као и да Европска унија десет година то толерише.
Извршна директорка Хелсиншког одбора за људска права Изабела Кисић је на представљању извештаја рекла да је окружење у Србији идеално за деловање екстремистичких група, а да је један од основних генератора екстремизма отворено косовско питање које ова власт не жели да затвори и учинила је све да припреми јавно мњење да одбије Охридски споразум. И још додала да су десничарске групе јако средство ширења руског утицаја и да страхује да ће се појачавати кампања против женских права, која и сада јача кроз активности цркве, државе и десничарских организација.
Њена колегиница из Хелсиншког одбора Јелана Крстић изјавила је да је јасно како је дошло до одустајања од суочавања с прошлошћу, те да је пропуштена шанса да се направи искорак у периоду када је из Хашког суда стигло највише података, успут критикујући и образовни систем у коме се види тежња да се српске снаге безбедности и парамилитарне трупе представе као снаге које одишу хероизмом и човечни су према цивилима, а чињенице кажу супротно. Такође, учи се само о одбрамбеним ратовима и истиче да је Србија увек нападана и само је бранила свој народ и где се нигде не може наћи ишта о сукобу на Косову, осим НАТО бомбардовања, као и селективно коришћење хашких чињеница као у серијалу „Досије Косово“ РТС-а и МУП-а.
Посебно је истакнут осврт на Српску православну цркву, којој би, како пише у извештају, било потребно ограничити деловање на Косову и Метохији „да би се спречило даље укопавање српске заједнице у верски идентитет православне цркве“. Није ово први пут да је ова невладина организација устала против СПЦ, али је први пут да тражи ограничавање њеног деловања на КиМ, скоро исто као Алиша Кернс, председница Одбора за спољне послове у Парламенту Велике Британије и лобистикиња режима Аљбина Куртија, иначе већ позната по оптужбама да СПЦ учествује у шверцу оружја на Косово и Метохију.
Има Соња Бисерко и своје самосталне „бисере“, попут управо изречених за албански „Геопост“, где у интервјуу каже да је могуће отварање новог фронта на Балкану, да ће Русија покушати да дестабилизује регион преко својих домаћих актера, а да су догађаји у Бањској показали да је потенцијал за распиривање конфликта велики. Коментаришући изјаву председника Србије Александра Вучића да ће наредна година донети још више сукоба и да је нарочито угрожен српски народ на Космету и у Републици Српској, Бисеркова каже да „од догађаја у Бањској Запад помно прати шта се дешава јер то је црвена линија коју неће прећи, неће толерисати ни Вучића ни Србију јер то директно угрожава безбедност саме Европе. Запад неће толерисати било какву активност Србије или Русије што се тиче Косова“, док је оценила да у Републици Српској има моћних „криминалних група“, које су економски јаке, наоружавају се и спремају за сукобе, док су у Црној Гори на власти они које су „довели Београд и цркву“ и који раде на уништавању „црногорског суверенитета“. За Бисеркову је изборна смена Ђукановића ништа друго до политички преврат.
И све тако и у том тону. Зато није згорег подсетити на изреку да би се „на Земљи чинило мање зла, када се зло не би чинило у име добра“. Ништа боље од ове изреке не говори о ангажману Соње Бисерко, њеног Хелсиншког одбора и њеним менторима који је подржавају и финансирају.