Србија и шпијунажа
Због слободног доласка грађана и са истока и са запада, Београд је, с почетком рата у Украјини, заменио Брисел а Србија постала место главног сукоба многих обавештајних служби с појачаним деловањем и против нас
До рата у Украјини Брисел је убедљиво био град се највише шпијуна по квадратном метру у Европи, права европска Казабланка, да би током овог сукоба Београд озбиљно запретио да преузме ту титулу. За Брисел никакво чудо, тамо су концентрисане многе институције у којима се доносе глобално значајне одлуке, па је сасвим очекивано да буду мете обавештајних насртаја великог броја обавештајних служби, пре свега оних моћних и са Истока и са Запада. Ту је седиште команде и других институција НАТО-а, али и Европске уније, што подразумева огроман број дипломата различитог профила и нивоа. Нико не зна колико међу њима има професионалних обавештајаца маскираних дипломатским статусом и ко ту кога и на који начин шпијунира.Можда је некада и постојао некакав глобални обавештајни обрачун Исток–Запад, али давно је наступио период сопствених интереса, где су обавештајне службе биле спремне да тргују информацијама, па и на штету својих пријатеља и савезника, само да се дочепају онога што је стратешки важно за њихове државе. Тако је Брисел постао једно од ретких места на планети где су се могле „ископати“ важне информације и истовремено највећа светска „пијаца“ за трговину информацијама. Постале су важне и информације које вам нису потребне, као монета за трговину са онима којима су драгоцене. Нико вам ништа неће дати ако и ви немате нешто што је њему вредно. Зато су се обавештајци и шпијуни сјатили у Брисел, а „трговине“ су се обављале највише на дипломатским пријемима, банкетима и приватним скуповима и дружењима. Брисел је јасан, али шта је то Београд препоручило да буде Казабланка?
Почетком рата у Украјини све се променило – на Западу је формиран компактан и строго контролисан антируски фронт држава који је против Русије покренуо тотални хибридни рат. Истовремено, рат између Украјине и Русије претворио се у прокси рат НАТО-а против Русије.
БУМЕРАНГ МЕРА Једна од првих мера коју је предузео Колективни запад под притиском водећих сила НАТО-а, пре свега САД, јесте масовно протеривање руских дипломата. Намера је била не само политичка и дипломатска дискредитација него да се изазове тотални колапс моћних руских обавештајних служби, јер се знало колико су оне важне за вођење конвенционалног рата у Украјини, а поготово тоталног хибридног рата глобалних размера. Рачунало се да тако ослабљене руске службе неће моћи да препознају и неутралишу лепезу хибридних насртаја са циљем да се изазове унутрашња нестабилност, протести, нереди и сукоби који би довели преврата и промене власти у Русији или до распада Русије на више малих државица.
Процена НАТО експерата о питању обавештајног обрачуна била је тотално погрешна, уосталом, као и све друге процене везане за „пропаст Русије“. При својим проценама једноставно нису узели у обзир да ће Русија узвратити истом мером и да ће масовним протеривањем дипломата и њихове обавештајне службе бити осакаћене у најважнијем сегменту у то време – на тему обавештајног и подривачког деловања према Русији.
Обавештајни обрачун више није могао да се обавља у Бриселу, и сама „пијаца“ информацијама је запала у кризу, тако да су и једни и други, и Русија и водеће државе НАТО-а, тражили нове могућности. Србија се показала као једина држава у Европи где слободно могу да дођу и добију боравак и Руси и Украјинци, као и сви други, што је определило многе обавештајце и шпијуне да се стационирају у Београду и покрену трговину и обавештајне обрачуне који немају везе са Србијом.
На Западу Русе прогањају, дискриминишу, отимају им имовину, уцењују их да раде против своје државе и народа. Шефови ЦИА су јавно објавили „лов на Русе“ по целом свету ради врбовања за шпијунски или подривачки рад. Руси се једино у Србији осећају сигурно. Украјинци који беже од рата и мобилизације долазе у Србију јер се плаше да ће у западним државама бити хапшени и депортовани као војни обвезници, а не желе да погину у бесмисленом рату на коме инсистира Запад „до последњег Украјинца“. Тако се и они најбезбедније осећају у Србији јер знају да их овде нико неће угрозити.
Једино што су сада и једни и други постали мета за насртаје супротстављених обавештајних служби. Руси који се из Србије врате у Русију далеко мање су сумњиви руским контраобавештајцима него они који се врате из држава где су могли бити изложени разним уценама. Србија наравно није протерала руске дипломате па њихови обавештајци овде најлакше долазе до лица са Запада, па и из Украјине, и те могућности користе. Присутна је и украјинска служба која тражи обавештајно-субверзивне могућности према Русији. То је први разлог зашто је Београд постао балканска, па и европска Казабланка и што су београдски хотели, хостели и приватни смештаји пребукирани страним професионалним агентима и шпијунима маскираним у пословне људе и туристе.
АГЕНТИ УТИЦАЈА Други разлог хиперпродукције шпијуна у Београду и широм Србије јесте хибридни рат коме је Србија изложена, а који захтева обимне обавештајне информације. И не само то, хибридни напади подразумевају и јаке подривачке активности које се најефикасније спроводе преко шпијунских мрежа, као класичног перфидног наступања, и релативно новог америчког „изума“ – агената утицаја, који су своју разорну моћ према државама и „режимима“ доказали током бројних обојених револуција. Агенти утицаја нису класични шпијуни и чак не морају бити на вези с професионалним обавештајцима. Најчешће ту је посредна обавештајна веза преко разних владиних и невладиних донаторских кућа из иностранства. Њихов посао је распиривање и ширење различитих врста незадовољства које временом прераста у протесте. Наравно, стимулишу се новцем за који нико не зна одакле долази.
Сада се већ зна да хибридни рат подстиче насиље изнутра са циљем насилног преузимања власти и постављања марионетске владе. Примера насилне промене власти уз подршку из иностранства је много, а сурове сцене безакоња и насиља никада нису санкционисане јер, „то је починио до тада угњетавани народ“. И за насиље се унапред тајно припремају и опремају појединци и групе, да ли шпијуни, агенти утицаја или унајмљени криминалци. Редовна је појава, без изузетка, да је свака тако успостављена власт марионетска, уцењена и слепо послушна странцима који и даље њима управљају преко својих обавештајних служби. Чини се да је Србији неко наменио управо такав сценарио и да му се много жури, и то је најважнији разлог „најезде“ и фабриковања шпијуна који директно раде против Србије.
За многе преврате или покушаје преврата повод су били избори и наводна изборна крађа. Тако док размишљамо да ли смо због толиког броја шпијуна и агената утицаја у опасности, треба да се упитамо – зашто ванредни избори, ко их је и по чијем наговору изненада тражио, ко је „ујединио“ део опозиције међу којима је и она агресивна иако су разлике међу њима непремостиве, ко их финансира и зашто, одакле долази тај новац и како ће се вратити, и оно најважније, да ли су избори планирани да би се променила власт или су унапред смишљени као повод за насиље и покушај преврата?
Два су кључна разлога зашто моћне западне обавештајне службе користе своје балканске сателите као експозитуре за деловање против Србије – зато што имају далеко веће објективне могућности, и да се велики не би компромитовали обавештајним аферама. Јер када политика и дипломатија изненада покажу хитну и велику глад за информацијама, расте притисак на службе, које императивно морају да улазе у веће ризике, што доводи до грешака и „провала“ шпијуна и шпијунских мрежа. То се управо догађа у Србији, за кратко време БИА и ВБА разбиле су шпијунске мреже хрватске СОА и бугарске ДАНС, које су (вероватно по западним инструкцијама) интензивирале обавештајни и подривачки рад против Србије.
У хрватском случају разбијена је шпијунска мрежа професионалног обавештајца Хрвоја Шнајдера који је био заштићен дипломатским имунитетом и проглашен је за персону нон грата. И у другом случају трагови воде до дипломатских лица у бугарском конзулату, а ухапшен је шпијун-резидент, који је и сам на вези држао мрежу шпијуна. Истраге су у току, али већ се види да се обавештајни и деструктивни рад појачавао и ширио новцем чије се порекло не зна, али се може претпоставити да је из западних центара моћи.
ШПИЈУНСКА ПРИЗНАНИЦА У том брзоплетом раду направљене су и неке крупне грешке. На пример, код бугарског шпијуна-резидента Љубена Глигорова нађене су признанице да је узимао новац. То је велика грешка бугарских обавештајаца – Глигоров треба да потпише признаницу коју задржава само професионални обавештајац и она касније служи за правдање новца, али више као средство уцене ако се шпијун некада поколеба и одбије да настави шпијунски рад. Никада се не даје признаница шпијуну нити му она треба.
Код процене разлога грубих обавештајних насртаја важно је уочити битну разлику у обавештајном истраживању хрватске и бугарске обавештајне службе. Хрватска се више оријентисала на истраживање политичких прилика и расположења у Београду, како би се на неки начин помогло унутрашњим деструктивним снагама, зато што се управо из Хрватске врши најпрљавија пропаганда против Србије и српског државног врха. Бугарска служба се претежно оријентисала на прикупљање класичних војних података, о распореду, бројности, наоружању и опреми ВС, где је чак и резидент резервни официр. Истраживали су и безбедносну структуру ВС, поименично официре ВБА, вероватно због што боље заштите својих шпијуна, али и због тражења слабе тачке у безбедносном систему и потенцијалне компромитације и уцене ако се то покаже као могуће.
Структура бугарског истраживања југа и истока Србије веома личи на обавештајну припрему будућег ратишта, што јесте забрињавајуће. Мале су шансе да то Бугарска ради за своје потребе и своје офанзивне ратне планове, без обзира на нека историјска непријатна изненађења када су нам у најгорем тренутку забадали нож у леђа. Пре ће бити да то раде за обавештајне службе великих сила, или за потребе приштинске власти и њихове паравојске, опет по инструкцијама и захтеву неке велике обавештајне службе. Значи, јасно се види да неке велике обавештајне службе врше координацију деловања балканских обавештајних сателита и стриктну поделу обавештајних задатака по структури обавештајних информација које треба прикупити, али и територијално, како би се обавештајни капацитети што боље искористили.
Мале су шансе да и поред великог ангажовања моћне западне обавештајне службе остваре свој крајњи циљ у Србији – да преко добро припремљених унутрашњих деструктивних снага изврше преврат и инсталирају послушну марионетску власт. Знају то они, па зато имају и своје прикривене циљеве које не приказују ни својим „унутрашњим савезницима“. Ако покушај не успе, они нису бацили новац у празно. Нису се коцкали. Очекују да ће вештачки изазвани унутрашњи протести и сукоби у великој мери ослабити преговарачку позицију државног врха Србије, како о питању КиМ, тако и о питању Републике Српске, па и других „црвених линија“ које су јасно дефинисане. Зато не жале новац за интензивно ширење шпијунских мрежа и обуку агресивног дела опозиције преко обавештајаца у западним амбасадама или кроз организовани одлазак на обуку и инструктажу у неку од западних држава.
Разговори у београдским ресторанима и другим јавним објектима постали су за њих несигурни и рискантни због професионалног рада српских контраобавештајних служби (агенција) који даје видљиве резултате. Шпијунске и подривачке активности у овој фази се сигурно неће зауставити, али су им наше службе озбиљно пореметиле прецизне планове дестабилизације Србије. Међутим, била би велика грешка потценити њихово интензивно ангажовање и новац који долази као подстицај за насиље и деструкцију. Испробали су они те механизме на много меридијана и много држава. Имају искуства у томе, али ће се, по свему судећи, морати задовољити оним скромнијим циљем – слабљењем преговарачких позиција Србије у будућим дипломатским смицалицама.