УНИШТИТИ УЕЛБЕКА (2.део)

Као лауреат комсомолске награде Европске уније, друг Мишел Уелбек испекао је колачиће с брашном и написао производни роман о свакодневном животу европских званичника

Пише Владимир Лорченков

Аутор вишеслојног, духовитог и пародијског текста који објављујемо у два наставка Владимир Лорченков (рођ. 1979, Кишињев, Молдавија) је руски приповедач, есејиста и журналиста. Мајка Молдованка, отац – син Украјинке и Белоруса. Живи у Монтреалу, Канада. Лауреат награде „Дебют“ (2003) и Руске награде (2008) у номинацији „Большая проза“. Важи за врхунског, помало екстравагантног стилисту, који у полемичном маниру ремети општеприхваћене књижевне обрасце, не скривајући ни своје политичке (империјалне и антилибералне) погледе. Изузетан је познавалац француске књижевности, прошле и савремене.

Али, као што рекох, овај део романа потпуно блокира његов књижевни део – за разлику од „Платформе“ или „Честица“, на пример – услед чега као резултат добијамо „капиталистички индустријски роман“. Ако се сећате, такве је клепао, као пирошке, извесни Артур Хејли, који је, без лукављења, тако и називао своје књиге: „Аеродром“, „Хотел“ итд.
Хејли је откривао механизам рада предузећа, да, а у позадини је давао и неку врсту личне интриге да читаоцу не буде сасвим досадно. Наравно, Уелбек то чини с много више вештине, али ради се о истој ствари. О „производном роману“. Десило се да је такав роман, за славу и успех (види доле), наручен једном од најбољих живих француских писаца. Као резултат, имамо добро написан, али досадан буржоаски реалистички роман 19. века, али о технологијама 21. века. Да, Уелбек и даље одржава класу, али ову књигу није било обавезно писати баш као роман. Памфлет би био довољан.
… Наравно, и ова књига има своју интригу, јер је морала да се одмота на 700 страница. Реч је о мистериозним терористима (вирусима? … болестима? … хакерима?), који се свим силама приближавају темељима капиталистичког друштва како би га уништили. Осим тога, за петама градоначелника-судије – технократског будућег председника Француске, француског Медведева – напредују „десничари“. Уелбек је дуго флертовао с њима, али његова „десница“ није ништа друго до шминка курве која жели да вам се допадне. И нисам уопште безобразан, него једноставно цитирам интервју писца Уелбека листу „Фигаро“ пре објављивања књиге. Све ове интриге, ако ћемо озбиљно, не вреде ни пет суа, и, као што рекох, смишљене су да сакрију чињеницу да имамо посла са продукцијским романом и имитацијом класике (као, на пример, „еротика“ у „Тихом Дону“). Остаје да се дода да је у „интригу“ с вирусом умешана рођака главног јунака Пола, али је она лажна као и сам Пол, и као сви ликови у роману, тако да не очекујте никаква посебна изненађења. Концентришите се на главно: на књижевни део, продукцијски, и на језик.

Пауза да се оде у тоалет Али пре него што пређемо на ова три кита, којима роман „Anéantir“ није могао да одоли и утопио се – један од ових китова, „производни део“, већ смо искасапили, као Ескими, до самих костију – волео бих да се задржимо на масовним медијима. Тачније, на масовној припреми која је претходила изласку романа. Ово је, читаоче, урађено у најгорим традицијама руског маркетинга, и подсећало је на „објављивање следећег Пељевиновог романа обавијеног мистеријом“. Све се поклопило: од „цурења“ добре трећине текста на интернет неколико недеља пре објављивања, до типизираних рецензија у новинама „Правда“, „Известија“ („Монд“, „Фигаро“) и њима сличним. Уелбек, Уелбек, Уелбек… Са свих страна, свих пегли и свих плоча за кување, осећао сам сумњиви мирис издавачке кухиње. Да будем искрен, од децембра ме је страх да одем у тоалет, да не дај Боже (тј. опрости ми, Свевишњи!), ту не нађем Уелбека! Да, знам да користим лошу совјетску шалу, али цела промоција новог романа друга Михаила Уелбека изгледала је као лоша совјетска шала.
То је било ружно, смешно и застрашујуће, да, застрашујуће, јер Французи, уз све своје недостатке, имају Укус. А Укус је, ако неко не зна, Хармонија. Равнотежа. Оно стање кад је све умерено.
Овога пута није било никакве мере: било је чак и сусрета са аутором на позоришним сценама (озбиљно!) и Уелбек је дао интервју неким званичним медијима „лежећи на каучу, као у разговору са психоаналитичарем“. Додајте овоме и приказ новог романа друга Уелбека, који је колегама предузетницима представио друг министар привреде пролетерске Француске, тамносмеђи градоначелник! Па, добро, добро, подлегао сам ксенофобији и исмевам име и презиме несрећног Бруна (брун – браон) градоначелника. Додајте томе и похвале Макрона, који је буквално ангажовао Улбека да рекламира Бруна – Ле Мера, како дословно пише сам Уелбек, и одмах ће вам се смучити.
Буее.
Извините, одох.

Дигестиви Након што сам, по угледу на старе Римљане, темељно прочистио стомак шкакљајући грло гушчјим пером којим пишем ове редове, могу се вратити самим „китовима“ на којима је почивала корњача Михаил Уелбек. Ох, Уелбек! Мудра, промишљена, неужурбана тортиља-корњача, увек спремна да испод љуске покаже поцрвенели уд, због којег смо је увек волели (нешто људско иза Ахилејевог штита, искованог природом)…
Као што рекох, „индустријски“ део романа „Anéantir“ је баш згодна документарна литература, вредна пажње, поготово ако сте присталица теорија завере и волите да проводите време расправљајући о томе како рептили владају светом. Али то није књижевност, то није уметност.
Остају два кита: „књижевни“ део романа и језик.
Почнимо од књижевности.
Уелбек је изванредан писац, велики мајстор (озбиљно) и, наравно, одржава се у рингу захваљујући својој вештини, упркос чињеници да је у почетку „лебдео“ и од првих страница губио (а није ни морао да учествује у договореној борби).
Роман обилује добрим местима.
Али ствар је у томе: кад приметите добра места, то значи да роман у целини није успео.
Кад ви и ваша вољена имате 18 година и заљубљени сте, ви збришете једно друго као вихор и не видите се у детаљима. Већ после 40-их почињете да примећујете код жене „те очи“, „и даље лепе груди“, „исту ватреност“… Да, и ја желим да причам и о грудима и о сличним стварима, али, авај, овде имамо Уелбека, тако да… Као резултат неуспеха, текст се распада на хиљаду успешних места, која су добра свако за себе – за цитатник афоризама, на пример, – али не чине јединствену целину. Да, крагна је одлична, дугмад су невероватна, али се хаљина у целини не види. Могао бих да разбијем скоро целу књигу на такве фразе, а ви бисте их онда могли претворити у цитате за профиле на интернету, или за „Есквајер“ (рубрика за недоношчад: „Правила о природи живота“).
Уелбекове примедбе су прецизне, интелигентне, ефикасне, духовите, дубоке, смешне, али… то је само колекција маргиналних белешки, сировина, из које су само Време, Књижевност и њена магија могли да извуку драгоцени алхемијски камен. Друг Михаил, на молбу друга из Владе Пете републике, није чекао, већ је све то сипао у калуп, напунио цементом и представио јавности.
И ето Уелбековог „Мислиоца“.

Десерт и кафа Особа која пише ове редове воли књижевност, француску књижевност, Уелбека, и зато жели не само да констатује неуспех великог Михаела – што чиним без икакве радости – већ и да разуме разлоге тог неуспеха.
Наравно, објашњење „не можеш да напишеш роман годишње за новац, поготово ако то радиш на захтев политичара-пријатеља, нећеш увек моћи да их напишеш талентовано, пре или касније ћеш киксати и прднути“ – јесте банално, то је труизам.
Али, као и сви труизми, то је истина.
Међутим, ово објашњење, иако врло поштено – Уелбека је уништила комерцијализација – само је део одговора. Оно је на површини, а то није све.
Зашто је Француз, овај Цинобер – сличан и изгледом – који је мумлао елементарне ствари, због чега су га слушали чак и пацови и лавови, изгубио свој шарм? Зашто је Уелбек пропао?
То је велика мистерија, на коју одговор може дати само неухватљива магија… Шалим се. Разлози због којих је Уелбек пропао врло су једноставни, и има их два. Објективни и субјективни.
Као прво – и то је објективни разлог – долази крај класе која чита Уелбека. То је буржоаска, односно речником 21. века, чувена „средња класа“. Она се уништава, и то намерно. Чак су и они који нису били „средња класа“ поверовали да су се придружили њеним редовима, али је „епидемија ковида“ разјаснила тај неспоразум. Епоха „средње класе“ ближи се крају. Шта то значи за књижевност? „Средња класа“, уз сву своју вулгарност, има претензије на интелектуализам. Због тога ће Уелбек морати да направи корак низбрдо, што је и учинио. Није крив Француз. Да је сад жив Апдајк – Толстој за „средњу класу“ – морао би да се спусти до ове фазе.
… encore une fois. Уелбек је писац „средње класе“, те буржоазије 20. века, са инхерентном буржоаском претензијом на елитизам потрошње у свим сферама, укључујући и духовну. У 21. веку овој класи, са својим путовањима по свету, два аутомобила по породици итд., долази крај: борба против „карбонског трага“ – читај, принудног смањења нивоа потрошње – оставиће само две класе. Уелбек о томе пише директно – у складу са економском политиком владе Француске (читај, Европе, читај, света) треба да постоје само сиромашна већина и богата мањина. Време нове буржоазије је истекло, а самим тим и време новог буржоаског романа. Аутор „Платформе“ и „Серотонина“ нема о коме да пише, нема за кога, па самим тим и нема због чега То је убило Уелбека…
Као друго – и то је лично, а ту је кривица Француза велика – сâм добитник европске комсомолске награде Михаил Уелбек је дописнику „Европског Фигара“ рекао да је „писац курва и да воли да угађа“ (запазите како сам бриљантно и разиграно превео игру речи, надам се да вам се свиђа моја жеља да вам угодим – В. Л.). Ово је глупост и ништа више… Шалим се, наравно. Ово је апсолутно тачно. Али то друг Михаил, очигледно, није дуго практиковао и заборавио је важан детаљ. Да би била што пожељнија, курва треба да изгледа помало неприступачно.
Али ја то нећу да једем, носите то у кухињу.

P.S. Потпуно сам заборавио на језик. Кроз свих 700 страница романа аутору рецензије никад није био потребан речник, што указује на највиши ниво познавања француског… добро, шта да се ради (иако ми се, наравно, јако свиђа да се свима допаднем). Мој француски је добар, али језик М. Уелбека је постао једноставнији. И, као шлаг на торту, без ироније је употребио challenger уместо défier. Шта да кажем?… Пиџинизација је прави челинџер за све светске ленгвиџе.

Крај

Телеграм канал Вл. Лорченкова; превео Ж. Никчевић