ШТА ЗНАЧИ ТЕРАПИЈА ПИСАЊЕМ, РАЗУМЕО САМ ТЕК У ДОБА „ВЕЛИКОГ ЗАКЉУЧАВАЊА“

Драган Хамовић

Током пандемијског опита „in vivo“ већ првих дана ми је, без икаквих додатних сазнања, унутрашњи глас добацио да је ту нешто у основи смутно, али уједно и провидно. Режим драстичних мера и налога сам је раскривао своју лажну нарав. Песми је све било јасно. Како је циклус растао, тако сам се смиривао, све надмоћнији у менталном обручу који је додатно стезала медијска тортура

Пред нама је Хамовићева нова књига „Измештеник“, која обједињује песме раније објављене, прерађене и нове, обликујући „сабирну књигу средишњег тока“, тј. нешто више и другачије од изабраних и нових песама. У тој поезији, како одговорно говори Милосав Тешић, „складно и промишљено изведеној, поетско и интелектуално су садејствени и саображени једно другом. Једну од њених важнијих одлика представља и веома инвентивни римариј са готово редовним римама тросложног опсега, међу којима и оне ослабљене (хетеротрофне) звуче окрепљујуће“. Међутим, нећемо о томе. „Измештеник“ нам је повод да попричамо о могућности да се поезија, чак и данас, ангажује. Како рече наш саговорник, у једном запису о Стевану Раичковићу: „Бити потпуни песник не значи бити од заједнице и јавних питања отпаднути, проклети песник, нарочито ако питања којима се колектив (у невољи) забавља постављају неизбежне етичке изазове за свакога понаособ.“ Пред нама је однос лирике и етике.
Некада је, тврдили су романтичари, песник био творац религија, затим рапсод који је, „вјештим звуцима дивнијех гусалах“, окупљао заједницу, па је, како рече Маларме о Поу, „речима племена давао јасније значење“, и онда се, опет по Малармеу, повлачио у кулу од слоноваче и остало му је да, без шире публике, клеше свој гроб. Па ипак, имало је смисла. У доба у коме се сматра да и човек ишчезава и да се, путем трансхуманистичког скока из царства слободе у царство дигиталне нужности, претварамо у киборге, а одмах затим нестајемо у виртуалности вештачке интелигенције, опредељење да се пише поезија је својеврсни апсурд. Ипак, судећи по књизи „Измештеник“, тај апсурд је на путу ангажованости. Он се не мири ни са нестанком песништва, ни са нестанком човештва. Како је то уопште могуће?
Не можемо уставити општи ток, али чинимо оно што је до нас. У личном и оближњем простору можемо доприносити обнови смисла. Смисао нас покрене и када нам наложи на плећа многе терете. Без терета иначе не знамо шта ћемо са собом, па неретко лебдимо. Терети нас чвршће вежу за тло. Доскора су песници подразумевано обављали улогу гласноговорника, споне између претходног и долазећег заједничког искуства. И та им је улога бивала призната, донекле и цењена. То је повлачило и неке одговорности, најпре у односу на одржавање делотворног стања језика, како је говорио Данојлић. Онда и друге, из првога изведене обавезе, као што је морални став према тренутку заједнице из које се оглашава. Не мислим на спољне налоге и диктате, на подешавања према приликама, него на онај Сократов унутрашњи глас, који се јавља да усмери и опомене. Песма је битна и она остаје. Ако остане. Шта ће остати из нашег времена одиста је неизвесно. Многи хваљени сигурно неће, јер је тако бивало и раније. Негдашња маргина сада је истакнути део канона. Песник се цени не само као сваки други мајстор него и нешто више од тога, по томе докле продре, колико послужи дубљим потребама. Песник може бити и овакав и онакав, али песма мора бити беспрекорно тачна, макар ту тачност тек накнадно осетили и оверили. Песма мора знати оно што сви знамо и раскривати што тек назиремо, али не умемо без песме да сагледамо. Па нам узајми речи потребне за оријентацију. Зато нам песма служи, за саморазумевање, вербалним блеском из основе.
Али глобални пројекти не воде рачуна о човеку, о космосима појединца, ни о колективу, ни о дубини. Песници из прошлости, спорадично и патетично, оглашавали су потребу за одбраном поезије. Сада је већ реч о одбрани света, голог човештва. Поезија мора говорити гласом истинске честитости, сударати се с наметаним и самонаметнутим оквирима. Не у име детиње незрелости и обести него у име искуства старијег од нас, потврђиваног у животу. Кад смо код апсурдне позиције песме, треба подсетити да песма, као вера и нада, расте управо на тлу загнојеном апсурдом, те га надраста и превазилази. А ми песници смо, по људској слабости, иначе често умишљени, па и корумпирани. Било је тако и раније, али је титоистички поредак деценијама лукаво одржавао пакт о ненападању, дајући статусне повластице стваралачком еснафу. Па смо на то навикли, на пакт са Моћи. Давно је цинично запазио Душан Радовић да наши уметници још увек очекују и траже више од других него од себе, траже помоћ друштва само за жеље и намере да се баве уметношћу. Данас можда нема онолико дотиране уметности као тада, али су уметници свикнути да не ризикују ништа живећи своју уметност, а да све дају за медијску видљивост, комерцијалне ефекте, без чега ни најбоља остварења не значе ништа, а са чим и просечна добијају на значају. Али ако не смеју бербери, о козјим царским ушима или копитама, на пример, пропеваће зова. Пропојаће песма од ужаса. Упркос затеченом Систему и културном поретку.
Много су нас убијали, и ваша поема „Присутни грађани“, о страдању у Краљеву у Другом светском рату, о томе је. Патња се дозива с патњом, бол се здружује с болом. И тако се, на основу немачког злочина у вашем родном граду 1941, добија одзив Милутину Бојићу: „Застани Ибар водо, скупа с моравском водом, / Под небом ућуталим. / Прилажем службу жалну за својим блиским родом, / Пострељаним и палим.“ Како су у једном Краљевчанину одјекнули гласови мртвих, који, како рече Иван В. Лалић, нису и не могу бити мртви гласови? А како вас је, пореклом Херцеговца, чија је родбина, између осталог, страдала и у Јасеновцу, надахњивало ово место нашег надужаса сублимисано у Голготу?
Нису ме трауматичне чињенице из породичне и народне предаје надахњивале, оне су урастале у мене, па су тако проговориле. Прву песму, сонет о стрељању у Краљеву, дорађивао сам, на махове, цигло двадесет година, у бар четири објављене верзије, док свака нијанса није дошла на своје. Иначе, ушло је у обичај да се културни изузетници, изврсници, хорски солидаришу једино над медијски подржаним, често и медијски креираним, случајевима широм глобуса, као по команди из неког, другима невидљивог, центра. Дотле, немају никакав однос, нити речи солидарности, за невоље и очај обесправљених сународника у косовским, метохијским и другим постјугословенским гетима. Гдекад, њихово непосредно породично искуство садржи жртве из минулих ратова, али то не утиче на њихову затворену отвореност, како је то поступање именовао Мило Ломпар. Разгоревају незадовољства зверињаком у којем живе, само ако помањка очекиване буџетске или пројекатске апанаже. Без трунке ауторефлексије, дивни у својим огледалима. Обневидели за све одсудне факте који таквом саморазорном становишту не иду у прилог. Власти и даље поспешују, по инерцији од раздобља Титославије, релаксирање теме Јасеновца, као знамења за пројекат српског уништења. Нису довољна повремена ритуална уздисања у ТВ приредбама. Против нашег народа и даље се води офанзивни рат кроз интерпретације прошлости, ближе и даље. Нема ту истине као такве, има наратива, обликовања јавне свести. Упадамо у замку погађања око бројке жртава геноцида, чија су истраживања систематски ометана, те у замку гнусне паралеле Јасеновац–Сребреница. Идеја НДХ однела је стратешку победу, њој се и даље кличе с највиших места државе наследнице. Не само зајапурени екстремисти у тамошњем парламенту или водећи поп-певачи него њихова највиша научна установа, ономад, званично, сугласно и бестидно захтева да се оканемо митоманије о Јасеновцу. Код нас, у јавном простору и школама, увезени контролни фактори налажу једино културу сећања на Холокауст, али се, у истом контексту, не изграђује наш, аутентични, историјски однос према небројеним и непризнатим српским жртвама са развалина бивше заједничке државе.
А Јасеновац би доспео да буде моја песничка тема и да нису на попису жртава Владимир и Љубомир, браћа мога деде по мајци. Дедину сам генетику наследио, а он је, за разлику од браће, имао среће да ратне године проведе као заробљеник у Немачкој. О херцеговачким јамама, пола века бетонираним, да и не говорим. То су моје посвојене теме, имају везе са мном, једнако као и жртве нацистичке одмазде у родном граду. И те жртве су послужиле као потпора револуционарне митологије, ударајући у жицу старог српског слободарства, обезглављеног у идеолошким расцепима. И данас трну зуби од тих анахроних, глупих и лудих подела. Али тај недоречени страшни талог, који и даље подносимо у себи, већини песника који држе до каријере данас није тема за песму, чак ни у виду алузије, далеке асоцијације. Јер то је „нацошки“ и примитивно, није коректно, побуђује ресантиман, хушкање на мржњу. То није ангажованост, јер су политички коректне теме за књижевне активисте прецизно подељене, на тзв. маргиналне групе. Не може се тако бити видљив у региону, нити постати изабраник разних платформи суптилног поткупљивања. Једном смо били нагнани да, у име будућности, потиснемо низ Саву, у неко Црно море, стотине хиљада бестијално мучених и убијених, без имена и гробова. Исти притисак понавља се и други пут, након недавног ратног полома, у којем су сви други били унапред признати као жртве – а Срби су сами криви за све што им је почињено. Нисам за празне и вечне ламентације, још мање за недостојне родољубачке бизнисе. Залажем се, и о томе сведочим и лирски, за стратешки одговор једне зреле историјске заједнице пред изазовом опстанка. После свих помирљивих гестова, добили смо одговоре да нас је, чак и после Јасеновца, много остало – како дословно изрече Титов најближи конспиративац на сам дан откривања Каменог цвета, још онда, у зениту ере кока-кола социјализма, и то пред ућуталим српским титоистима. А данас је већ увелико у оптицају прича да је Јасеновац све друго само не логор смрти. Подигне се дан-два медијска температура и ником ништа. Као да се све тиче само само суседовог дворишта.

Пишући „Присутне грађане“, песник није могао да се уздржи а да не помене да је живео у здању чији је подрумски простор крио језиве злочине „ослободилаца“. То је признао сам шеф ознашких џелата, потоњи филмаџија Ратко Дражевић. И настаје песма о тајни краљевачког Белог двора, у коме сте, од дечаштва до раних зрелих година, живели: „Све ударце подземне бело здање поднесе / Иако се уруши Новоградња Титова, / (Због пројектних грешака, фушераја, митова!) / Гука једна опстаје затајена, одвратна: / Сужитељи подрумски, костурница поратна. / Темељи под темељeм, држећи слој опасни, / Будуће да проникне – бивше мора отпасти.“ И зато песма није могла да буде део комеморативног програма, 14. октобра 2021. у Краљеву. Како је могуће да покојни (?) Ратко Дражевић одлучује о поезији у Краљеву у трећој деценији 21. века?
На каквом сам месту живео четврт века дознао сам тек пре коју годину, не без благог шока, из књиге историчара Драгана Драшковића. Тема књиге био је револуционарни терор у краљевачком крају. Наиме, зграда међу народом названа Бели двор саграђена је изнад подрума где је, по ослобођењу, Озна убијала политичке противнике, али и оне који су могли засметати. Њихова мртва гомила и данас, под срушеним стубовима, лежи затрпана, несахрањена и неопојана. И ту сам песму, „Тајна краљевачког Белог двора“, укључио у завршни део поеме написане о годишњици октобарског стрељања 1941. године. Истом страдалном низу припада тема о убилачком рушењу Краљева у англоамеричком бомбардовању 1944. године, али и овај случај из зимских месеци црвеног терора. Нема повлашћених невиних жртава. Невини су невини, и кад их стрељају Немци и када на њих бомбе изручују тзв. савезници и када их ликвидирају тзв. револуционари. О томе је одавно, у научној, па и широј јавности, постигнута разумна сагласност. Опет, културни радници задужени за припрему програма за 80-годишњицу стрељања намирисали су да таква песма, иако настала по покајном исказу ликвидатора, може узбудити леве партнере у локалној власти, Субнор итд… Заправо се радило о бојазни да ничим не угрозе властите позиције. Нису желели нимало да ризикују, чак и на тему која је добила историјску оверу. Нисам пристао да се ова песма изостави из сценарија приредбе. И онда је пала политичка одлука да поема „Присутни грађани“ не буде изведена на гробљу стрељаних. Рециклиран је, уместо тога, сценарио изведен пре четрдесет лета, па још не знам колико пута. Још ми је наручилац поеме, песник и одскора политички чинилац, помирљиво рекао да он „о њима“ мисли још горе… Само још није стигао да то „још горе“ и напише. Узгред речено, борачке организације, које сада воде ветерани из отаџбинских ратова деведесетих, у својим јавним реаговањима показали су разумевање да се превладају давнашњи историјски табуи, после свега што је Ибром и Моравом протекло. Дражевић се, пред исход душе, јавно исповедио. Али то није доспело до његових политичких изданака. Закључујем: они који очекују да задржимо у светлом сећању српске хероје под петокраком, не могу очекивати да исто важи за доказане крволоке, мучитеље и убице по партијском задатку, који су слепу службу наплатили, у деценијским дивидендама.
Као што постоји грађанска непослушност, која се не мири са стављањем тачке на живи живот у ванредном стању, тако постоји и песничка непослушност, која не пристаје на манипулацију језиком. Јер господари дискурса би хтели да сви умремо од стрепње, изоловани једни од других. Или, како је говорио Осип Мандељштам, са речима искривљеним од неистине. Мислим да је збирка ваших песама „Заштитна маска“ усред коронократије била прави пример непристајања на злоупотребу језика. Поезија је кадра да са језика стресе лажи медија, и да нас врати првотној свежини свести и неопходном опрезу. Како је у вашој поезији транспарентно постало провидно?
Шта значи терапија писањем, разумео сам тек у доба „великог закључавања“, тј. пандемијског опита „in vivo“. Већ првих дана ми је, без икаквих додатних сазнања, унутрашњи глас добацио да је ту нешто у основи смутно, али уједно и провидно. Режим драстичних мера и налога сам је раскривао своју лажну нарав. Песми је све било јасно. Како је циклус растао, тако сам се смиривао, све надмоћнији у менталном обручу који је додатно стезала медијска тортура. „Заштитна маска“ је објављена, у издању завичајне „Повеље“, већ крајем тог првог заразног пролећа, да бих је допунио и укључио у збирку „Две хиљаде двадесета“, збирку дистопијски интонирану. Осим критичара „Печата“, са којим сада разговарам, нико није констатовао отворене антисистемске провокације садржане у тим песмама. Чак и када је збирка помињана, њен субверзивни потенцијал елегантно је заобилажен. Дотле се ћаскало о насловима настајалим у доколици локдауна, у којима је глобални кућни притвор прихватан малтене као природна појава и лака нелагода. Очито је превагнуо социјални рефлекс да о таквим стварима није упутно говорити. Зар нису били довољни сигнали за неверицу толики случајеви укидања са глобалних мрежа чланака и коментара који су, научно утемељено, обеснаживали наратив Светске здравствене организације, централног комитета света? Охрабрио ме је, накнадно, научни чланак Јелене Арсенијевић Митрић, објављен у Пољској, у којем ауторка признаје неку врсту хронолошког првенства „Заштитне маске“ у оквирима лирског „пандемијског дискурса“, не само на домаћем терену. Закључује да је то поезија „о проблемима и питањима које је ова пошаст иницирала“, упозоравајући на многе „поремећености које су настале као последице пандемије, почев од својеврсне апатије, безвољности, губитка достојанства и слободе, паничног страха а онда и свеопште разорне отуђености“. Наведена питања морала су и другима бити сасвим очевидна, али смо сведоци и саучесници раздобља у којем се свака озбиљнија упитаност над поступцима Система рефлексно гура у страну и заглушује правоверним спикерима Моћи. А пошаст се увећава, непрестано.
У „Измештенику“, поред наших светих топонима, ето и Бахмута и Нагорно Карабаха… У свету у коме и лирика и етика нестају под дроновском ватром, а Света земља грезне, опет у име неког натчовештва, у крв цивила, па и дечју, може ли се даље или, како рече Марина Цветајева уочи Другог светског рата, „време је, време, време – вратити Творцу карту“?
Када сам, током коронарне године, писао сонет „Нагорни Карабах“, наступао је почетак јерменског егзодуса са тога простора, исељење орочено на 24 часа. Тада су медији јавили да житељи Карчавара, одлазећи, пале своје куће. Дотле, власти у Јеревану остају пасивне. Пишући о јерменском случају, нисам мислио само на њих. Ево, сада је статус Јермена на том подручју коначно решен. Нема их више тамо, без озбиљнијих потреса у матичној држави. Очас посла пребрисана је дуга повест тога старог народа у тој области. Звучи познато. Звучи и даље могуће. С друге стране, у матичном простору велике и насушне Русије, одвија се, у крајњи час, крвава одбрана од империјалне пошасти, при чему се истородни народ туче на корист несите прекоокеанске геополитичке звери. А линија фронта маркирана је топонимима које знамо из „Друге књиге Сеоба“ Црњанског, јер се онамо, у потрази за слободом и благозрачном звездом, средином 18. века, населише толики српски граничарски пукови. И ми Срби, како-тако очуване историјске свести, осећамо да се тамо води и наша борба, у најдубљем значењу и најреалнијим последицама. И зато је толико помињани Бахмут, који „памти“ Павла и друге Исаковиче, био подстицај за српског песника који зна да његова лична прича не почиње његовим рођењем нити се његовим одласком завршава. Ако је ишта добро у оваквом и оволико пројављеном злу, то је што су маске пале и ствари огољене до бестидности. Ко има очи да види, ума да повеже и образа да прихвати. Премда, заробљеним умовима, окорелим у лажима угодним, ни очигледности не вреде. Стварност јесте огољена, али није једнозначна. У тој вишезначности, која тежи потпунијем разумевању, обликује се песничко виђење, лично и надлично. Као опстанак у смислу. Докле год имамо снаге, која се мрви, али и обнавља.