Ако је, с обзиром на смисао и учинак октобарског преврата 2000. године, „Милошевићева пензионерска пета колона“ доживела пораз, и ако савремене водеће политичке фигуре у Србији, прокламованим политичким циљевима, симболизују управо оно чему су се пензионери тада опирали бранећи стари систем, нејасни су разлози истрајавања на представама да је старачка ћуд, како кажу, остала иста: као сунцокрет према сунцу окрећу се они режимским владарима и њиховом зрачењу. Времешни грађани, у складу с поменутим, у јавном животу инсталираним убеђењем, нису дакле деведесетих желели „демократизацију друштва“, „идеолошке и економске реформе“, приклањање „капиталистичком систему“, америчким вредностима… И – догодило се: Србија је престала да личи на земљу у којој су бандоглави пензионери бранили постојећи поредак. Упркос томе, напредне снаге, подржане инспиративним вођством (и великим новцем) западних „пријатеља“, извеле су темељни преврат.
Премда је старачко разочарање морало бити огромно, пензионери наводно и даље не посустају у подршци владајућој врхушки, иако је сада реч о актерима битно измењеног идеолошког профила. Парадокс? Који услед наступа бесмислене пизме на најстарији део друштва нико не примећује!? Ипак, с обзиром на благодети којима је друштвена заједница од тада усрећена, умесно је питање јесу ли ондашњи „старци“, већ у освиту наступајућег доба, јасно наслутили будућност намењену измученој и растуреној земљи? Aко су претпоставке о снази геронтолошке гласачке машинерије биле тачне, значи ли то да је и пре него што се догодила ова „машинерија“, премда на крају неефикасна, неким чудом прозрела стварну природу обећаног светла на крају тунела?
Неспорно је да су деведесете биле историјски тешке, за државу и друштво убитачне, али –чиме су окончане и „поправљене“? С обзиром на укупно системско устројство дочеканог „спаса од зла деведесетих“ – које су то генерације, у годинама о којима је реч, стварно марширале у улози корисних идиота? Део истине о генерацијском (не)сналажењу, па и одговорности у националним изборима који су тада обликовали будућност, откривао се у деценијама које су уследиле. Најпре у стварности која нам је досуђена, те у тзв. декласификованим документима (скинутих ознака поверљивости) западних институција, моћних служби и западних експерата, посебно прослављених „економских убица“. Велика демистификација српске демократске револуције није, међутим, донела јавну сатисфакцију, уважавање, или бар мало извињење некада скептичним „маторцима“.
Догодиле су се велике промене, утицале су на земљу и преобразиле живот, али легенда о грађанима који су мал’не биолошки и ментално предодређени да буду бедем срећнијој будућности није уздрмана. Вероватно је некоме и нечему и даље корисна. Како порука пропагандног мита тврди, српске ретробаке и ретродеке, с подразумеваним масовним профилом ниског образовања, слабог или никаквог познавања савременог света, уз то и психолошки програмирани идејама уравниловке, упросечавања, а у контри према такмичарском и победничком духу индивидуалаца новог доба, нису се од тада опаметиле. Премда је, неумољивошћу биолошких закона, та групација великим делом и персонално измењена, матрица је наводно преживела.
Током актуелне изборне кампање, догодила се и занимљива објава о „клатну које се обрнуло“: Октобарско истраживање НСПМ „разбило је слику, или боље речено предрасуду, која се годинама одржава и подразумева да Европску Унију подржава млађи, напреднији и урбанији део становништва“.
„Најновије истраживање потврдило је да су заказале пропагандне мантре о томе како млади, образовани и модерни Срби истовремено подржавају пут у ЕУ. Највећи број људи који будућност не виде више на Западу, већ у рукама БРИКС-а, управо припада млађој и просперитетној групацији“, саопштио је Ђорђе Вукадиновић.
Тако, ето, „млади и модерни“ неочекивано кренуше предачким стопама, померајући се ка вектору који је одувек бивао већински и спонтани избор њихових бака и дека, чији пак духовни а поготово политички видокруг пропагандни наративи именују као масовно затуцан и ограничен.
Није случајно наравно то што су пензионери први пут снажно оклеветани баш у време када је Србима безмало наређено да морају да потпишу пристанак на бољу будућност, и када је нова политичка и идеолошка парадигма налагала усвајање животних правила усклађених с поретком неолибералног вредносног система. Млађе генерације, спремније да без отпора усвоје измењена правила, и за разлику од својих очева, чије искуство је саветовало опрез, а памћење сумњу у „реформе“, биле су стога издвојене као пожељни саговорници Запада и природни носиоци новог духа неолибералне демократије.
Генерације дужег памћења и искуства сметале су, а њихово неповерење стварало је анксиозност код лидера и снага које су уводиле земљу у време системских реформи. Отуда и представа о назадној пензионерској популацији која „омета“ друштво у свеукупном напредовању. Отуда и махом нетачна слика о њиховој хомогености. Поред занемаривања извесности да је реч о хетерогеном и комплексном грађанском саставу, чија су политичка уверења често разнолика до неспојивости, што пак подразумева и велике разлике у одлукама пред гласачком кутијом, у оптужбама о политичком „терору“ пензионера над друштвом занемарује се и низ других значајних чињеница. Тако и она недавно објављена: животни век у Србији краћи је за седам година од европског (ЕУ). Новоинсталирана „модерност“ увела је у српску друштвену заједницу раније не претерано изражени „ејџизам“, односно различите облике дискриминације на основу животног доба. У медијима, на пример, старији су „невидљива генерација“, „осим у крими-хроници“. Од 1.650.000 српских пензионера (сваки четврти становник), само 60.000 прима пензију у висини потрошачке корпе!
Како ће они ускоро гласати? Хоће ли, под претпоставком да заиста јесу јединствени, њихови гласови одлучити о српској будућности распетој у противречјима ставова садашње власти и опозиције? Хоћемо ли преувеличавањем њиховог утицаја прикривати површност и немоћ друштва? Извесно је: кроз овакве предрасуде, заједница брижљиво негује заблуде о себи, не суочава се с тешким захтевним ситуацијама и одговорностима. Правећи бесмислене баријере, негујући бесмислена убеђења, они који су у „најбољим годинама“ пропуштају да учине праве и одважне кораке за опстанак у свету који није наклоњен земљама као што је српска држава!
