Партизан је, тим се дичи

Како је тројка из Сарајева с Нермином Никшићем на челу покушала да српској раји у Бањалуци објасни значај партизанског покрета, чиме је и статистички потврдила да је данас више партизана муслимана него што их је било 1943?

Постоји прећутна сагласност сарајевских бошњачких елита о питању јавних демонстрација оданости својим идејама – док се у Сарајеву слави Алија, у Бањалуци ће се задовољити обележавањем дана ЗАВНОБиХ. У суштини реч је о једном току бошњачке мисли који следе и припадници Муслиманског братства у БиХ и потомци Ханџар дивизионара. Разлика је у реторици.

ПРОВОКАЦИЈА ИЛИ ЗАБЛУДА Долазак Нермина Никшића, Елмедина Конаковића и Едина Форта у Бањалуку на Свечану академију уприличену у просторијама Социјалдемократске партије, а поводом комунистичког Дана државности БиХ, претворио се, очекивано, у скандал. На чињеницу да РС не признаје овај празник, што је револтирало и огорчене чланове БОРС-а, Никшић је рекао да је посреди заблуда: „Партизани су поразили четнике. Жао ми је што су ови људи у заблуди. Неко их је преварио. Бањалука је у Босни и Херцеговини, не у Србији.“
Алијин официр из Коњица позван је да исто каже пред великим сарајевским аудиторијумом, на ТВ Фејс код Сенада Хаџифејзовића.
Хаџифејзовић није третирао чињеницу да се рецимо у Мркоњић граду дан ЗАВНОБиХ-а обележава регуларно будући да су и овде, али и широм БиХ антифашисти углавном били само Срби. Неприхватљивост обележавања у Бањалуци потиче од тога што се овде не прославља антифашистички већ вјерски и национални дух који није ни у најдаљој вези са смислом празника.
Темељ ове тврдње налази се у томе да су идентитет садашњих Бошњака креирали исламистичка друштва и државе (Саудијска Арабија, Турска и Иран), затим дипломатска машинерија Запада (САД, Велика Британија и Њемачка) и на крају унутрашњи вјерски и политички фактор (породица Изетбеговић, СДА, Исламска заједница).

ЗЛОЧИН У ИМЕ ХРВАТСКЕ БОСНЕ Природно је тај неартикулисани општи и политички идентитет закорачио у блиску нацистичку прошлост тражећи вјеродостојан лик „себства“ у великим идеолошким и војним конфронтацијама идентификујући се са свим западним идеологијама, државама и њиховим злочинима које је тумачио као побиједе.
Овде би требало подсетити на ријечи Родољуба Чолаковића на Првом засједању ЗАВНОБиХ-а, новембра 1943. године.
„Подли освајач вјешто је искористио тешко насљеђе прошлости, оно неповјерење и отуђеност међу народима Босне и Херцеговине, које су подржавали сви противнародни режими у Југославији, да распири шовинистичку мржњу, да закрви народе, како би њима лакше владао. Преко својих усташких плаћеника он је у Босни и Херцеговини починио такве злочине пред којим блиједи све оно што је Босна и Херцеговина у својој тешкој историји видјела. За свега неколико мјесеци убијене су у Босни и Херцеговини на звјерски начин десетине хиљада Срба, попаљени су њихови домови, рушене богомоље, уништавано све што је било српско. Ти злочини – физичко истребљење Срба – чињени су у име ’хрватске Босне’. С друге стране, четници су, у служби окупатора, починили безброј злочина над невиним муслиманским и хрватским живљем у име ’српске Босне’. Стварно су и једни и други служили и служе туђину, вршећи оно што је фашистички освајач замислио: физичко истребљење наших народа.“
На Првом засједању ЗАВНОБиХ-а кључни људи КПЈ поднели су два реферата и усвојили једну Резолуцију. Један од реферата изнео је Родољуб Чолаковић Роћко, партизан и народни херој, из Бијељине, други Осман Карабеговић, студент, партизан и народни херој из Бањалуке.

ШТА КАЖЕ ЗАВНОБиХ Докуменат са шест закључака предложио је секретар Првог засједања ЗАВНОБиХ-а, партизан и народни херој из Мостара Авдо Хумо у виду Резолуције проистекле из разматрања „унутарње и вањске политике“.
У Резолуцији се између осталог наводе „овогодишње велике побједе Црвене армије над фашистичким хордама“ (прва реченица Резолуције, закључак бр. 1); затим „народи Босне и Херцеговине не желе више повратак старог стања које је и довело до наше несреће“ (прва реченица и смисао закључка бр. 2); „народи Босне и Херцеговине одричу свако право тзв. Лондонској влади да их представља и говори у њихово име“ (прва реченица и смисао закључка бр. 3); „народи Босне и Херцеговине стварају, у заједници са осталим народима Југославије, нову, демократску, федеративну Југославију слободних и равноправних народа“ (прва реченица и суштина закључка бр. 4).
Резолуција препознаје само југословенски антифашизам и југословенско заједништво – пројекцију БиХ као заједничког простора (у оквиру Југославије) који није ни српски, ни хрватски ни муслимански него и српски и хрватски и муслимански. Ни ријечи о реафирмацији лажне државности о којој сањају потомци ханџар дивизионара.
Сарајевске и муслиманске елите су одбациле све: АВНОЈ и ЗАВНОБиХ, братство-јединство и атеизам, политику несврстаности, па су и Тита протјерали из историје, са улица и тргова. Више Титових улица има у Италији него у БиХ. У то име одрекли су се и муслиманства и постали Бошњаци.
И када данас Никшић и Конаковић у Бањалуци говоре о партизанској борби, треба их суочити са свједочењем врховног команданта НОБ-а који је тадашњем „Лондон тајмсу“ изнио податак из маја 1944. године – у партизанским јединицама борило се тек два и по посто муслимана.