НОВО УДАЉАВАЊЕ АНКАРЕ И ТЕЛ АВИВА

Сукоб у Гази покварио турско-израелске односе

Од потенцијалног мировног посредника између зараћених страна, Турска се, због бруталне одмазде израелске војске у Појасу Газе, претворила у најоштријег критичара Израела, чиме је пресечено недавно започето приближавање две земље

Нови израелско-палестински рат, започет 7. октобра ударом милитантног Хамаса на Израел и настављен бруталном акцијом израелске армије на Појас Газе, поново је затресао Блиски исток и појачао старе анимозитете између јеврејске државе и исламског света у том одавно неуралгичном подручју. Посебно наглашено је ново захлађење у односима између Турске и Израела, обележено оштрим критикама којима је Реџеп Тајип Ердоган засуо израелског премијера Банјамина Натанијахуа, ког је назвао „касапином Газе“. Турски председник је, такође, рекао да Нетанијахуу треба судити као ратном злочинцу, због израелске офанзиве у Појасу Газе, где је већ страдало двадесетак хиљада људи, углавном цивила, међу којима је и више хиљада деце. Текући рат је тако пресекао започети напредак у изградњи бољих турско-израелских односа, а све су прилике да би последице вербалне ватре између две стране могле бити тешке и дуготрајне.

ОД МОГУЋЕГ ПОСРЕДНИКА ДО ЖЕСТОКОГ КРИТИЧАРА Кад је избио најновији сукоб између Хамаса и Израела, Турска је прва изразила жељу да буде посредник у успостављању примирја међу њима, као и у дијалогу који би водио налажењу трајног мира између Палестинаца и јеврејске државе. Иницијатива Анкаре је привукла и међународну пажњу, јер је Турска једна од ретких земаља које одржавају везе с Хамасом и имају добре односе са Израелом. Уз то се истицало и да су неке од Ердоганових недавних посредничких акција између Русије и Украјине дале одређене резултате.
Турско-израелски односи су, после дужег периода успона и падова, од 2021 – када је дошло до именовања амбасадора и посете шефа јеврејске државе Исака Херцога Анкари – бивали све бољи. На том таласу је, током септембарског заседања Генералне скупштине УН, дошло до првог састанка Ердогана и Нетанијахуа, после ког су двојица лидера најавила свестранију сарадњу њихових земаља, наглашавајући да су потребне једна другој. Том приликом, како су приметили медији, саговорници су спретно избегавали да потежу спорна питања у билатералним односима и разлике својим виђењима светских проблема, међу које спада и дуготрајни израелско-палестински сукоб. Ердоган је и у свом овогодишњем говору на Генералној скупштини, за разлику од ранијих експозеа на истом месту, само узгред истакао подршку Турске Палестинцима у борби за њихова легитимна права, што укључује и стварање палестинске државе.
Почетак рата између Хамаса и Израела је, релативно брзо, угасио наде да ће Турска и Израел наставити с јачањем међусобног политичког поверења. Већ после првих масивних удара израелске армије на Појас Газе, у Турској је букнуо, делимично запретани, гнев према политици Тел Авива. Следећи глас сопственог народа, Ердоган је на великом антиратном митингу у Истанбулу, на ком је било око милион људи, али и у више других прилика, оптужио Израел за прекомерну употребу силе од чега су, углавном, страдали цивили. При томе је нагласио да се Турска неће одрећи Хамаса, који одавно има канцеларију у Анкари, иако Тел Авив, САД, Европска унија, па и поједине исламске државе ту организацију сматрају терористичком.
У међувремену, што је рат у Гази бивао врелији, политички односи Турске и Израела су постајали све хладнији. Убедљива потврда тога било је узајамно повлачење амбасадора и изјава израелског шефа дипломатије Елија Коена да његовој земљи „предстоји преиспитивање односа с Турском“. Ердоган је, може се рећи, властиту мировну иницијативу потпуно заменио сталним осудама Израела и Нетанијахуа „због геноцида у Гази“.
Засад нема драматичног потреса кад је реч о привредној сарадњи две земље, али је неизвесно како ће и ту ствари тећи даље, буде ли се наставило с политичким удаљавањем, које је сад врло изражено и брзо. У овом месецу су, на основу Ердогановог и Натанијахуовог договора у Америци, требало да се састанку министри енергетике две земље да би разговарали о заједничким бушотинама у Средоземном мору, али до састанка још није дошло, а питање је и да ли ће га ускоро бити. Турску је ове године посетило рекордних око 700.000 Израелаца, а многи посматрачи су сигурни да ће у насталој ситуацији, због изражене наклоности Анкаре Хамасу, уследити велика осека. „У израелском друштву се на Турску сада првенствено гледа као на савезника терористичког Хамаса, који је нова верзија Исламске државе“, изјавио је за „Дојче веле“ грчки политички аналитичар Габријел Харитос. Сам Ердоган учвршћује такво расположење сталним понављањем да Турска остаје уз Хамас и да ће му и у будућности пружати потребну помоћ.

ЕРДОГАНОВИ АПЕЛИ У дипломатским круговима се процењује да ће Ердоганова оштра реторика негативно утицати не само на односе Турске с Израелом него и са Западом који је, као савезник Тел Авива, показао разумевање за сурову одмазду израелске војске у Појасу Газе, иако већи део света у њој види обележја геноцида. Власт јеврејске државе с Нетанијахуом на челу сада је искључиво концентрисана на уништавање Хамаса, а тек кад рат стане, подробније ће се бавити питањем држања других земаља у односу на ту њену акцију. Реално посматрано, врло је мало наде да ће Израелци и Турци, чим се успостави примирје у текућем рату, наставити тамо где су у Њујорку стали Ердоган и Нетанијаху. Зато што је тек успостављено поверење увелико разбијено њиховим изјавама из минула два и по месеца, и биће потребно сигурно доста времена да се поново доспе до предратних позиција.
Ердоган је, што је Тел Авив сигурно прецизно апострофирао, минулих недеља упорно настојао да своју оштрину према Израелу и Нетанијахуу лично, пренесе и на друге земље, организације и политичке саговорнике. Тако је, на пример, поступио у сусрету с немачким канцеларом Олафом Шолцом, али и на састанку Организације исламске сарадње. „Нетанијаху није само ратни злочинац већ ће му се судити као касапину Газе, баш као што је суђено Милошевићу“, рекао је на овом скупу, пред бројним лидерима исламских земаља. Истичући често бруталност израелске одмазде у Појасу Газе, он је, такође, више пута оптужио и пет сталних чланица Савета безбедности УН да блокирају настојања других земаља да се рат и крвопролиће у палестинској енклави зауставе.