НАСИЉЕ ПРОТИВ СРБИЈЕ

Чему су у Берлину могли подучити представнике коалиције „Србија против насиља“, какве то везе има са санкцијама Русији и зашто би нас то као државу упропастило

Немачка се суочава с претњом растуће деиндустријализације, писао је 27. новембра „Фајненшел тајмс“ позивајући се на извршног директора компаније „Салцгитер“ Гунара Греблера, који је указао да, ако произвођачи материјала неопходних немачкој индустрији као што су челик или хемикалије напусте ту земљу због високих цена енергената, онда држава „ризикује да изгуби цео производни ланац“. Да ово није лупетање показује вест коју је 29. новембра објавио „Ројтерс“ – да француски произвођач гума „Мишлен“ затвара чак три своје фабрике у Немачкој, а центар за корисничку подршку премешта у Пољску, што је објашњено „недостатком конкурентности немачких операција за европска и извозна тржишта“. До краја 2025. године „Мишлен“ ће затворити фабрике у Карлсруеу, Триру и Хамбургу и укинути 1.532 радна места. Немачку ће у портфолију ове компаније заменити, наравно, Кина, где се већ повећавају капацитети фабрике у Шангају.

Највећи произвођач аутомобила на свету, чувени немачки „Фолксваген“, прави спискове за отказ хиљадама запослених као део програма за смањење расхода за 10 милијарди евра у наредне три године, објавио је 30. новембра „Блумберг“. Како наводи америчка агенција, до овог стезања каиша долази пошто се немачка економија смањила током јула, августа и септембра, а пад производње који је пријавио државни завод за статистику уследио је након високих цена енергије и задуживања, те пада потражње код потрошача. Таквог пада потражње, изгледа, нема у Русији, јер „Фолксваген Русија“, којег се матична компанија одрекла због санкција које је Европска унија увела тој земљи, уместо отпуштања радника и затварања, сада преименован у „АГР аутомотив група“, поново покреће производњу аутомобила. Некадашња „Фолксвагенова“ фабрика у Калуги, у коју је ова фирма од њеног отварања 2007. године уложила више од милијарду евра, продата је руском „Авилону“. Приметићете да су све ове вести објављене у последњих десетак дана и то из западних извора. Дакле, није ствар „малигног руског утицаја“ (а још мање „Вучићеве пропаганде“) него реалног стања на терену.

ИСКАКАЊЕ МАЧКЕ ИЗ ЏАКА Док се Немачка, некадашњи индустријски и економски мотор Европске уније, како је то описао „Ројтерс“, креће ка „деиндустријализацији“, странке тамошње владајуће коалиције Зелени, из које је и шефица немачке дипломатије Аналена Бербок, и Либерали, из које је актуелни министар финансија Кристијан Линдер, у посету примају ведете српске прозападне опозције како би им објаснили како могу нашу земљу да учине бољом. Питање је само бољом за кога. У високој делегацији коалиције „Србија против насиља“ били су посланици Зелено-левог фронта Радомир Лазовић и Биљана Ђорђевић, посланик Покрета слободних грађана Натан Албахари, те посланица Демократске странке Ксенија Марковић и посланик Странке слободе и правде Борко Стефановић. Брејнсторминг под називом „Србијa пред изборе – између аутократије и демократског буђења“ отворио је известилац Бундестага за земље Западног Балкана, либерал Томас Хакер, а окупљенима се обратио и специјални изасланик немачке владе за Западни Балкан Мануел Зарацин. Међу организаторима скупа је и посланик из редова Зелених Борис Мијатовић, аутор резолуције Бундестага о Босни и Херцеговини у којој се наводи да се у Сребреници десио геноцид, поздравља усвајање закона којим се негирање наводног геноцида криминализује, као и величање осуђених ратних злочинаца, док се Милорад Додик оптужује да уништава БиХ. Овај Немац „југословенског порекла“ Мијатовић се редовно оглашава о дешавањима у Србији. Већ дан након пуцњаве у Бањској за инцидент је оптужио председника Србије Александра Вучића и Српску православну цркву. „Свако ко је годинама гомилао оружје у манастирима сноси одговорност ако се њиме убијају људи. Двострука игра између православне цркве и српске државе мора да престане – у целом региону“, поручио је тада Мијатовић.
Али какве су то савете за бољитак Србије ови немачки политичари могли да уделе представницима домаће прозападне опозиције? То је грађанима Србије покушао да објасни први са листе „Србија против насиља“ Радомир Лазовић. „Тај симболични догађај говори о томе да чланови немачке владе у нама виде партнере за будућност Србије и што је још важније да Александар Вучић није једина адреса са којом се разговара, као што је то био случај за време владе Ангеле Меркел“, навео је он узвраћајући услугу немачким домаћинима, политичким противницима странке коју је 16 година предводила Меркелова, пљунувши на бившу канцеларку. Ствар је, међутим, мало другачија. Меркелова није имала шта да комуницира с представницима српске опозиције. Подсетићемо вас да је то, приликом посете Београду 2019, одбио и председник Француске Емануел Макрон, што је силно разљутило политичке прегаоце Драгана Ђиласа. Ако ћемо о комуникацији, Меркелова је, за разлику од садашње политичке гарнитуре која своју земљу води гореописаним путем, комуницирала и с Кијевом, и с Москвом, што је било много важније.

Али то је нека сасвим друга прича. Вратимо се садашњем времену. Други на листи кандидата за народне посланике листе „Србија против насиља“ Мирослав Алексић одбио је у дебати на телевизији Н1 у три наврата да јасно и гласно одговори на питање да ли је његова коалиција за увођење санкција Русији. Толико није желео да извади мачку из џака; ако погледате извештај са дебате на сајту Н1, видећете одговоре тројице других учесника – Милоша Јовановића из коалиције НАДА, Бошка Обрадовића из Националног окупљања и Вука Јеремића из Народне странке – али не и Алексићев. Просто није га било. Човек није смео да каже ни оно што је његов колега Лазовић мање-више рекао гостујући на Првој – да је то велика коалиција у којој има и оних који су за такве санкције и оних који су против њих, а да ће се о свему разговарати када буде формирана влада. „Моја организација Зелено-леви фронт, која је део коалиције, залаже се за усклађивање спољне политике са Европском унијом, самим тим и за санкције“, додао је. Ово је потврдила и шеста на листи кандидата коалиције „Србија против насиља“, потпредседница Странке слободе и правде Мариника Тепић, у „Утиску недеље“ 3. децембра: „Ми смо сматрали да бар делимичне санкције треба да буду уведене, али да се санкције односе искључиво на доносиоце одлука у Русији“ (занимљива је коинциденција да ни овога нема у вести о „Утиску недеље“ на Н1). Вода није радиоактивна, вода је мало радиоактивна, што би рекли надреалисти. Ипак, морамо приметити напредак у односу на изборе 2. априла 2022, када су говорили да је за санкције Русији Вучић, а не они, да би већ 4. променили плочу.
Једначина је у овом питању, заправо, врло једноставна – они се нуде за партнере Берлину, за некога ко може да допринесе европској интеграцији Србије, док је Вучић томе „највећа препрека“ (Биљана Ђорђевић), а Аналена Бербок је јасно поручила да би будућа Влада Србије требало више да се усклади са заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ, што се посебно односи на увођење санкција Русији (21. октобра).

ЗАШТО? Природно се поставља питање – зашто су у овој коалицији толико стидљиви када се ради о увођењу санкција Русији, па чак и луксембуршка телевизија која их подржава из све снаге (подједнако као што подржава и кијевски режим) избегава помињање те теме. Одговор је врло једноставан – зато што се таквом политиком избори у Србији не могу добити и тога су сви свесни. Исто се односи и на француско-немачки план. Док представници „десног блока“ отворено, јасно и гласно одбацују било какву могућност прихватања тог споразума, оптужујући Вучића да га је прихватио и тиме учинио недопустиво, „Срби против насиља“ то не чине. Њима је у том документу неприхватљиво то што наводно не знају какав је став наше власти о том питању. Иако је Вучић у више наврата отворено рекао шта Србија може, а шта не може да прихвати.
Да политика какву сада кандидују из ове коалиције не може да буде победничка у нашој земљи Мариники Тепић је у поменутој емисији објаснио и Саша Радуловић, рекавши да се томе противи 80 посто грађана Србије. Иако је ово једна велика истина, питање је да ли се Саша Радуловић санкцијама против Русије и француско-немачком плану противи само због тога што то доноси гласове, или зато што стварно тако мисли. Поучени претходним искуствима с њим, склони смо да претпоставимо да је, ипак, оно прво у питању.
Хајде да на тренутак занемаримо питања Косова и Метохије и морала у политици, пошто она поборницима прозападног политичког мишљења нису важна. Концентришемо се само на оно за шта они кажу да се залажу. Како је Ђорђевићева након састанка у Берлину нагласила, представницима коалиције „Србија против насиља“ важна су питања корупције, животног стандарда и инфлације. Корупција је у западном свету, посебно у САД, практично институционализована (сетимо се само сенатора Боба Менендеза) и није то разлог због којег Запад руши режиме него је тек алатка у смењивању оних неподобних. А што се животног стандарда и инфлације тиче, вратићемо се на причу с почетка текста и мало је допунити. Удружење немачких индустријалаца БДИ објавило је прошлог месеца истраживање према којем трећина немачких компанија с прометом већим од 50 милиона евра планира да премести свој производни ланац из земље, а скоро 60 одсто сматра да су економска безбедност и цена енергената главни разлог за пресељење активности у иностранство. Ово је пре свега последица, како је за „Берлинер цајтунг“ рекао један од водећих немачких пословних људи Екхард Кортез, немачког одустајања од руских енергената који су тој земљи преко потребни. „Неопходно је донети политичке одлуке које се базирају на реалности, а не на идеолошким заблудама“, истакао је он.
Ако су Немци због „идеолошких заблуда“ сами себи пуцали у колена, замислите тек шта су спремни од нас да траже. Ако је једној Немачкој увођење санкција Русији тако тешко пало, како би то тек осакатило Србију. А онда размислите ко је спреман да то уради због „идеолошких заблуда“, али и конкретног западног „партнерства“. То би, заиста, било насиље против Србије, као што је и оно што берлинска „семафор коалиција“ ради насиље против Немачке.