МЕРЕ

Ова земља са својим ресурсима и преко шест милиона људи може да живи фантастично. Ми смо то девастирали. Ради се од данас до сутра, без икакве стратегије!
Може ли прву реченицу наведеног цитата, ову о могућности да се у Србији живи „фантастично“, и да такав „белај“ задеси милионе њених грађана, казати ико други до превејани популиста, грубо се шалећи с лаковерношћу сиротиње!? Из перспективе актуелног искуства нашег колективног живота у оскудици и шире националне економске ситуације чини се немогућим да то изјави неко трезвен и одговоран.
Ништа од тога, јер навели смо поруке председника Српског пословног клуба Привредник Зорана Дракулића, дакле коментатора упућеног у економске теме. Председник клуба који има 62 члана и чини огроман део приватног српског бизниса, по разумној претпоставци – добро познаје друштвене и финансијске прилике и укупан економски амбијент српског друштва. Замерајући ресорним министрима што се нико од њих није летос појавио на традиционалном пријему у Привреднику, Дракулић је подсетио: „Запошљавамо преко 30.000 људи, уредно плаћамо порезе. (…) Не уједамо никога. Хтели смо само да кажемо који су проблеми и како мислимо да треба искористити наше ресурсе.“ Његовим изјавама тада, а ни касније, није поклоњена пажња, а једнака незаинтересованост пратила је и даље образложење: „Проблем је што из короне и огромне кризе, какву нисмо видели од Другог светског рата, нисмо извукли никакво наравоученије – да треба да чувамо ресурсе, да морамо енергетски да се максимално обезбедимо, да имамо довољно хране за ово наше подручје, а можемо да хранимо још. А дошли смо у ситуацију да увозимо месо? Да наводњавамо два и по посто земљишта, а имамо скоро милион хектара необрађеног земљишта. То је богатство које се тек тако пушта. Године пролазе, ради се од данас до сутра, без икакве стратегије.“
У међувремену, већ коју недељу по овом септембарском ТВ обраћању челног човека организације српских привредника, били су расписани парламентарни и локални избори у Србији, а у наративу који је потом завладао јавном политичком и страначком сценом поруке Привредниковог председника неочекивано су добиле снажан ехо. Сличне аргументе, убедљивошћу новом за нашу средину, у медијима су понављали страначки фронтмени. Описујући тематске жижу у изборној кампањи, политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић је узгред приметио: „Кампања је почела у ’европском’ и ’глобалистичком’, а завршава се у наглашеном патриотском тону са Косовом и Метохијом као централном темом и неприхватањем француско-немачког плана. Уз то, сада се сви декларативно боре за економски суверенитет.“
Дакле, економска самосталност, храбрије и мудрије вођење привредне и монетарне политике, које би у можда не тако далеком времену водило поменутом „фантастичном животу“, постало је једна од важнијих тема предизборне битке „за душе гласача“.
Оно што је тим поводом речено заслужује сву пажњу. Заслужује и позив на одговорност и „полагање“ рачуна уколико буде изневерено. Чини нам се да то посебно важи за „највеће изненађење протеклих избора“ – покрет „Ми – глас из народа“. Не само да су прешли цензус него су иза себе оставили и фаворите, а емоције и поверење српске јавности пленили су и јавним разоткривањем структуре „вишеслојних механизама који економски држе Србију у заробљеном положају“.
Задржавајући непосредност и за овакве прилике разумљиву несистематичност, наводимо њихове живе, убедљиве критичке речи упућене јавности. Ево шта је један од Ми чланова, адвокат Бранко Павловић, појаснио, разоткривајући „окове у којима Запад привредно и финансијски држи Србију“, а преко „новог механизма колонијализма као опасног стања и система који мора да се разгради“, уколико Србија не жели да „разгради“ себе, односно да – нестане!
„Центар наших напора је фокусиран на разоткривање како Запад контролише новчане токове и онемогућава привреду Србије да се развија. Док то не почнемо да разграђујемо, не можемо подићи животни стандард људи и они то знају. Нови механизам колонијализма – неоколонијализам – делује преко читавог система елемената и правила, којим он контролише различите сфере твог друштвеног бића. Уобичајено је, на пример, да свака колонија своје девизне резерве држи на Западу, па тако и ми. Није то наређење већ захтев који си ти испунио као политичар који је селектиран, као онај који хоће да то испуни. Убеди те потом Запад да је добро да стране банке буду доминантне на твом банкарском тржишту, па 90 посто банкарског тржишта у Србији деценијама држе странци, а последица је да ове банке расподељују само три посто од укупних својих пласмана на домаћу привреду. Дакле, држе 90 посто од депозита твоје привреде и грађана, а њихово пословање се одвија тако што средства, у износу од 97 посто, усмеравају у пословање са страним компанијама у твојој земљи, са државним хартијама од вредности, те кредитима грађанима, по каматама које исцрпљују куповну моћ становништва.“
Павловић подсећа и да они, то јест Запад, „имају начин да те убеде како је превише јак динар, превише јака домаћа валута одлична ствар, што је, у ствари, за земљу у развоју погубно, јер онда она не може да има извозно оријентисану привреду. Без креирања конкурентских способности извозно оријентисане привреде немате мотор развоја привреде уопште… Истовремено, твојих 14 милијарди девизних резерви ти је у западним банкама замрзнуто јер си тако одлучио. И та одлука јесте део колонијалног преумљивања“.
У описани ланац погубних мера уклапа се и брза приватизација у којој – кроз корупцију – странац купује јефтиније, и купује све што је профитабилно на твом тржишту; он то купи џабе, далеко испод тржишне цене. Убедио те је Запад, такође, да је много паметно одмах, 2001, нагло оборити царине, и тако после ратова и санкција државу изложити тржишној конкуренцији; ниједна држава се није развила тако што је нагло оборила царине, а није штитила своју привреду док не ојача и постепено се укључи у конкуренцију.
„Он, западни колонизатор, затим ти каже да су директне стране инвестиције кључ и мотор развоја, а истина је, међутим, да се нико никада и нигде није развио уколико су му директне стране инвестиције биле покретач развоја“, закључује Ми говорник, наглашавајући: „Доведени смо до оне тачке где је колонизатор управо желео да нас доведе, не дајући нам ни најмању могућност да се као привреда, земља и друштво развијемо.“
Следи закључак којим је покрет Ми дефинисао економску реалност Србије: „Код нас су примењене све набројане мере, а свака од њих појединачно је проблематична и битно онемогућава озбиљне стопе раста.“
Има ли спаса од тога када неко моћан примени све, али баш све мере економског уништења на твоју земљу? Има, тврде Гласови из народа. Њихов одговор је брз, лаконски и директан: „Вратимо Србију Србији.“
Звучи добро и разумно, али с тешким искуством које имамо моментално следи друго питање, оно „за милион долара“: Ко Србију Србији може да врати? Роди ли мајка јунака?