МАЈДАНИЗАЦИЈА СРБИЈЕ

ИЗБОРНА ХРОНИКА

Нико није пророк у свом селу, кажу људи. Али за дешавања пре, током и после избора у Србији и није било потребно било шта прорицати. Није било никаквих великих изненађења. Укључујући и успех листе окупљене око Бранимира Несторовића и понашање прозападног дела опозиције. Све смо већ имали у прошлости и све се ради по једној те истој матрици

Ништа није случајно – поручио нам је 8. јуна, у јеку протеста „Србија против насиља“, са кијевског трга Мајдан народни посланик Александар Оленик. „Ево нас у Украјини, у Кијеву, на тргу Мајдан. Овде ћемо бити неколико дана и одавде вас позивамо на сутрашње протесте против насиља у Београду. Видим хистерију у режимским медијима, па да нагласим, на Мајдану се бранила и одбранила демократија и европска идеја у Украјини. Протестима у Београду бранимо идеје демократије и ЕУ у Србији уз подршку много, много више грађана него на Вучићевом контрамитингу“, навео је тада Оленик. „И само да знате, ништа није случајно“, закључио је тада он.
Не мора се много спекулисати око тога на шта је мислио. Оленик је тада призивао српски „Евромајдан“ – за једне „борбу украјинског народа за своја права против корумпиране и тоталитарне власти“ (као што је то, у отприлике исто време, тврдила украјинска амбасада у Београду), а за друге државни удар организован са Запада који је ту земљу гурнуо на странпутицу чије финале посматрамо последњих месеци. Колико су се изборили за своја права против корумпиране и тоталитарне власти очигледно је данас. Усред крвавог рата који је до сада, према речима руског министра одбране Сергеја Шојгуа, само у редовима украјинске војске проузроковао више од 383.000 жртава, 60 одсто Украјинаца главним проблемом своје земље сматра – корупцију (истраживање Кијевског међународног института за социологију). Ово подупире и тврдња чврстог украјинског савезника, Пољске, да чак трећина западне хуманитарне помоћи није стигла на послату адресу, а да је тек питање како је распоређена с тих адреса до крајњих корисника. Појавили су се и извештаји како су власти у Кијеву тражиле мито од светских звезда које су им пружале подршку (наравно, за новац), па се испоставило да је кијевски режим америчком глумцу Денију Треху за руковање са Зеленским нудио 150.000 долара, под условом да им 50.000 врати за њихове потребе. Целу ситуацију с украјинским режимом најбоље је описао бивши председник Европске комисије Жан-Клод Јункер: „Свако ко је имао било какве везе са Украјином зна да је то земља која је корумпирана на свим нивоима друштва.“ То се није односило на власт на Мајдану свргнутог Виктора Јануковича него на потоње режиме Петра Порошенка и Владимира Зеленског – Јункер је на челу Комисије био од 2014. до 2019. О слободи да и не говоримо, јер се у Украјини данас људи прогоне и затварају и због погрешне објаве на друштвеним мрежама, а камоли због припадништва канонској цркви.

ФАКТОР НЕСТОРОВИЋ Вратимо се, после ове оправдане дигресије (схватићете у наставку текста њену сврху), на ситуацију у Србији. Да, не би се могло рећи да је на овим изборима било посебних изненађења. Резултати гласања крећу се у оквирима очекиваног и није било значајнијег преливања гласова из једног у други (или трећи?) табор. Свакако не у мери која би омогућила суштинску трансформацију политичког пејзажа у земљи. Српска напредна странка је у односу на претходно гласање ојачала отприлике таман онолико (око 200.000 гласова више) колико је њен коалициони партнер, Социјалистичка партија Србије, изгубио (око 170.000 гласова мање). Патриотске странке Двери и Заветници изгубили су скоро онолико (око 170.000 гласова мање) колико је добила нова снага на десном пољу, Покрет „Ми – глас из народа“ (око 200.000 гласова). Коалиција прозападне опозиције „Србија против насиља“ је у плусу за око 190.000 гласова, али их није „украла“ од власти, као што видимо, него од других странака сличног опредељења (укључујући ту и Лигу социјалдемократа Војводине, у чијим је редовима и горепоменути Александар Оленик –први пут после више од 20 година није прешла цензус на покрајинским изборима) и од нешто веће излазности.
Зашто успех Несторовићеве листе није изненађење? Неколико је разлога за то. Први је свакако чињеница да се око ове платформе окупила група у народу поштованих и цењених интелектуалаца. Други је да је и пред прошле изборе, на којима се није кандидовао, Несторовић био веома тражен човек којег су у својим редовима прижељкивале не само десничарске странке него и СПС, који га је тада желео као кандидата за градоначелника Београда. „Политика“ је тада писала да су истраживања јавног мњења спроведена за рачун неких амбасада Несторовићу давала чак 20 одсто подршке. Несторовић је тада подржао Двери и вероватно пресудно утицао на њихов прелазак цензуса. Трећи разлог због којег успех листе коју је предводио Несторовић не би требало да буде изненађење је резултат који је на председничким изборима 2017. остварио Лука Максимовић, познатији као Љубиша Прелетачевић Бели, освојивши нешто мање од 350.000 гласова, односно 9,42 одсто. Не желимо да на било који начин поредимо Белог и Несторовићеву листу, али је важно имати свест о томе да је у овој земљи могуће појавити се на изборима готово ниоткуда, водити герилску кампању и остварити значајан успех. Ово је, такође, и показатељ да опозиционе странке у Србији (било да се ради о прозападним, или патриотским) немају права да своје лоше резултате оправдавају „медијским мраком“ и сличним изговорима, јер Несторовића и „његових“ готово да нигде у медијима није било. Бираче не могу да привуку из неких других разлога, а не због непојављивања на телевизији, и о томе би требало да размисле. У овом контексту посебно је интересантна „кукњава“ лидера Двери Бошка Обрадовића, који је у изборној ноћи суочен са чињеницом да не прелази цензус од свих ствари које је могао да каже рекао управо ону најпогрешнију – да „Србија није зрела“ за његову политичку опцију. Оправдавати свој пораз непросвешћеношћу сопственог народа би пре ишло уз неког аутошовинистичког антихероја попут Чедомира Јовановића, него уз великог патриоту који изнад свега воли српског сељака. Ако један политички лидер, а ово се не односи само на Обрадовића него и (у много већој мери) на друге, толико не познаје свој народ и има такво мишљење о њему, како може да очекује његову подршку? Макар подршку већу од 23,69 одсто.

ОДБРАНА И ПОСЛЕДЊА ШАНСА Као што су резултати гласања били мање-више предвидљиви, тако је било предвидљиво и реаговање прозападног блока на изборни пораз. Ако је коалиција „Србија против насиља“ своју кампању завршила 12. децембра „шетњом“ до седишта Републичке изборне комисије најављујући да ће „изборне резултате чувати и одбранити“, кога сада може да чуди што их „бране“? Ако је пред изборе помоћу западних пара каналисаних кроз прозападњачке невладине организације формирана неформална група „Проглас“ са јасним циљем да врло милитантно утиче на исход гласања, да ли онда треба да чуди да иста та група сада оспорава резултате избора, тражи њихово поништавање у Београду и „упозорава да ће оглушивање о њихове захтеве“ потенцијално довести до „угрожавања унутрашње и регионалне безбедности“. „Проглас“ упозорава и да је „ово можда последња шанса да се одбрани дубоко уздрмани демократски поредак у Србији“.
Безбедност се обично угрожава насиљем. Да ли ово значи да „глумачко крило“ коалиције „Србија против насиља“ прети насиљем? У протеклих десет година имали смо прегршт протеста ове и оне врсте. Ниједне, осим оних у јулу 2020, није карактерисао већи излив насиља, укључујући чак и оне када су „продемократски“ демонстранти упадали у зграду РТС-а. Власт је до сада показала да не намерава да употребљава полицијску силу против демонстраната, осим уколико покушају да упадну у јавне институције. А изгледа да је управо то насилна тактика коју „Србија против насиља“ покушава да примени. Најаву тога имали смо у вечери пред писање овог текста у виду протестног окупљања испред седишта РИК-а како би се протестовало због „крађе“ избора на градском нивоу (?!). Ово окупљање никако није леп увод у оно што би тек могло да уследи, ако се водимо оном да се „по јутру дан познаје“. Демонстранти не само да су показали да су спремни да се обрачунају с онима који су им „покрали изборе“ (како би се можда могао протумачити напад на директора Републичког завода за статистику Миладина Ковачевића и више чланова РИК-а) него и с онима који то свакако нису попут новинара и кандидата за народне посланике с листе „Србија против насиља“ на чији су позив и дошли да демонстрирају.
Али да ли се „дубоко уздрмани демократски поредак у Србији“ брани ножевима, палицама и моткама које су, како тврди председник РИК-а Владимир Димитријевић, покушали да унесу у ову институцију? Да ли се изборна воља заиста брани упадом у институцију задужену за спровођење избора, што су у понедељак увече поједини демонстранти захтевали од својих политичких лидера који су их од тога одвраћали?
Од ове „унутрашње безбедности“ много више забрињава поменуто угрожавање „регионалне безбедности“. О чему се ту ради? Да ли се најављује укључивање неког страног фактора?
Несторовић, од чије листе, сада је то сасвим јасно, зависи изглед будуће власти у Београду, нема дилеме о чему је овде реч: „Можда је коалиција ‚Србија против насиља‘ незадовољна резултатима избора, али ово што најављују, протесте који ће бити свакодневни, а још није завршен изборни процес и нема званичних резултата избора, плашим се да се ствара атмосфера Мајдана.“ Плашимо се и ми, а ако вам није јасно чега, вратите се на почетак текста.