Британија које више нема

У таксију ћаскамо с возачем. Нови „тесла“ аутомобил, електричан и нечујан. Возач крупан и необријан. Румун. У Британији је већ 16 година и каже да хоће да се сели. Ово више није земља у коју сам дошао, каже. Ни тада није било идеално, али је сада свега превише, време је да се крене даље. Његово мишљење данас дели већина Британаца. Без обзира на то да ли су имигранти или сасвим домаћи, ово више није она иста земља од пре двадесетак година

Премијер Британије Риши Сунак је један од најбогатијих људи у земљи. Толико је богат да има више пара и од краља Чарлса Трећег, што је историјски преседан. Сунак је постао премијер пошто је изабран на партијским, унутрашњим изборима Конзервативне странке. Ту право гласа има око 200.000 гласача у земљи од скоро седамдесет милиона људи. Тако демократски изабрани премијер је наследио премијерку Лиз Трас, која је исто тако изабрана на унутрашњим партијским изборима. Претходни премијер који јесте (ох, најзад) изабран на отвореним демократским изборима је био Борис Џонсон, а он је толико лагао да вероватно ни самог себе више није могао да погледа у огледалу.
У последњем инциденту који је потресао владу министарка унутрашњих послова Суела Брејверман је смењена јер је показала разумевање за протесте Палестинаца у Лондону и јавно критиковала полицију. На њено место је хитно пребачен министар спољних послова Џејмс Клеверли, а његово место је добио… добоши ударају, драматична пауза… нико други до један од бивших премијера који је и сам дао оставку (брегзит) пре истека мандата Дејвид Камерон. Красно, зар не? Сложни као једна велика лепа породица. Дивота. Посебно се чини дирљива чињеница да је Камерон управо тих дана постао члан Горњег дома парламента, куће лордова и добио титулу – лорд Камерон.
Док се министри забављају сплеткама, главне смернице кретања земље су изгледа постављене и оне би се могле побројати овако: имиграција, расни и родни идентитет, рат против Русије, подршка Израелу, национални здравствени систем и зелена агенда. Теме које су у различитим варијантама присутне у свим западним (НАТО) земљама са тренутним изузетком Мађарске и Словачке, где су се Виктор Орбан и Роберт Фицо супротставили идеолошкој матрици Вашингтона, Лондона и Брисела. Њима се сад придружује и Холанђанин Герт Вилдерс, који се јасно изјашњава као противник имиграција, мултикултурализма и зелене агенде на штету холандских земљорадника.
Последњих недеља смо видели убиство тинејџера у Француској и напад на мајку с децом у Ирској (Даблин). У оба ова случаја нападач је био имигрант, Арапин наоружан ножем. Новине и телевизија су покушали да те инциденте заташкају не спомињући порекло нападача. То је већ иначе стандардна пракса, тако да сви и знају да када се не спомиње име, или други детаљи о нападачу – да се по свој прилици ради о имигранту, муслиману, Арапину… У Шведској је полиција чак престала да одржава базу с подацима о пореклу преступника. Неће да знају. Боље бити глув и слеп.

И ЛЕВО, И ДЕСНО, ПОСТАЛО ЈЕ ТЕСНО Такав приступ је, нормално, довео до жестоких протеста и у Ирској и у Француској. Значи, и лево и десно од Британије. Овде на острву се само чека повод, за који сви знају да ће га бити, па се и даље питају чему ова самоубилачка имиграциона политика? Деведесет посто имиграната су мушкарци од двадесет до тридесет година. Имају телефоне и информације, немају документа. Иза њих очигледно стоји добро разрађена машинерија, читава индустрија. Завод за статистику је обзнанио да је протекле године нето миграција у земљу била скоро 750.000 душа. То је нешто више од један посто становништва земље. Град величине Манчестера годишње. То је нето имиграција. Бруто имиграције је (укупан број миграната) скоро милион и по, што је већ више од два посто. Значи за десет година овако ће у земљи бити двадесетак милиона новопридошлих плус, у међувремену, њихове породице које пристижу. Но нема сврхе анализирати ту ситуацију само у Британији јер се исто догађа и у Сједињеним Државама, Ирској, Француској, Шведској, Шпанији, Холандији и Немачкој…
Логика која стоји иза идентичног процеса у различитим земљама мора да је иста. Како другачије разумети толику подударност? Да ли се ради о економској логици? То се чини као најједноставније објашњење. Становништво западних држава је све старије и треба неко да ради и одрађује послове и уплаћује у пензиони фонд. Али зашто све те државе воде политику која је јасно против наталитета и породице? Од феминизма преко запошљавања жена, хомосексуализма, разбијања породице… сви су ти покрети пожељни и противни логици повећања броја становника. По економским трендовима видимо да је масовна имиграција повећала укупан бруто национални доходак у тим земљама, али не и доходак по глави становника. Дакле, можда је држава богатија, али су становници све сиромашнији. Коме то може да одговара?
Што се пензија домаћег становништва тиче, да ли имигранти заиста поправљају ту слику? Требају им смештај и социјална помоћ. Умешани су у криминал чешће него домаће становништво, тако да њихов допринос друштву може бити и негативан. Ако и дођу образовани имигранти, за њима долазе породице, рођаци који нису образовани и који возе такси и продају пљескавице, све послови које домаћи више неће да раде јер се наднице смањују.
Па ако мотив за имиграцију није економски, шта је онда? Да нису владајући слојеви западних земаља дошли до закључка да им бело домаће становништво смета да владају по свом нахођењу? Знају своја права, захтевају да се она поштују, критички се осврћу на рад власти… да није онда боље заменити их новопридошлицама које ће бити послушне, скромне, радне и, што је најважније, одане политичким структурама које су им омогућиле приступ новом животу?

РЕВОЛУЦИЈА 21. ВЕКА Је ли толико опевана „различитост“ само замка којом су партије леве, либералне оријентације решиле да нанесу коначни и смртоносни ударац десници, па самим тим и традиционалним вредностима друштва? То је уосталом и рекао Ендру Недер, саветник чувеног (озлоглашеног?) Тонија Блера: „Економски разлози су ту споменути само да се замаскирају прави разлози, претварање земље у потпуно другачије, мултикултурално друштво.“
Да подсетимо, то су били лабуристи, а сада су на власти овде конзервативци. Имиграција се повећава. Јасно је да обе партије имају интересе који су натпартијски и недемократски јер се о овом питању не расправља смислено у парламенту, а и када се то чини, ништа се од договореног не спроводи у дело. Друштво је потпуно блокирано као да је на делу револуција. Но када смо већ код револуција, сетимо се како је прошла средња класа у Русији 1918. Или у Београду 1945. године. Да употребимо неутралан термин – одстрањена је с историјске позорнице. Јесмо ли сад сведоци „одстрањивања“ белог западњака (средња класа)? Све нам се тако чини. Лумпенпролетаријат, сељаци (Африканци, Азијци) долазе у град. Полуписмени и сасвим неписмени замењују писмене. Треба их утерати у торове (фабрике, установе) и дати им државне плате, делити храну на бонове, собе по потребама (све се већ ради)… прошли смо ми кроз то. Сећамо се социјализма где критеријуми за напредовање постају слепа послушност и оданост.
Риши Сунак и влада у међувремену имају генијални план да неке илегалне имигранте пошаљу у Руанду. Да, добро сте прочитали, у Руанду. Ону земљу где су се пре тридесетак година догодили стравични злочини. Мали проблем је искрсао јер влада у Кигалију (Руанда) сматра да би слање британских судија да надгледају процес било мешање у унутрашње послове Руанде и стога неприхватљиво. Британија да се меша у унутрашње послове неке друге земље? Па ови Африканци су људи потпуно с ума сишли. Што би Британци тако што радили и кад су се они уопште мешали у туђе послове? Свашта – но све су то реторичка питања, оставићемо их без одговора. Можемо само још да споменемо индијску узречицу: кад видиш да се двојица свађају, знај да је Енглез негде у близини.
Што се остатка проблема и решења тиче, да погледамо. Расни и родни идентитет су и даље ударна песница мултикултурализма и глобализма. До сада сваки одсек универзитета, свако државно предузеће, па и веће приватне фирме имају по неколико запослених (политичких комесара) који су задужени за спровођење „једнакости“, „инклузивности“ и „различитости“. Ти термини нормално не значе то што просечна особа мисли да значе. „Просечни“ мора да буде „дообразован“ да би разумео смисао и дубину дотичних захвата. Једнакост у овом новом неомарксистичком идеолошком моделу јесте „сваком према потребама“. Сећамо се тога, зар не? С тим што овде у Британији нико још није успео ни логичком секвенцом да добаци до крајњег одредишта те мантре – „нико мене не може да плати тако мало колико ја могу мало да радим“. Сећамо се и тога.
„Инклузивност“ значи да свако ко долази из неке бивше колоније (пола света) и који има за нијансу тамнију боју коже или је друге вере има већа права од домаћих „белаца“ – предност при запошљавању, налажењу стана, у образовању, медијима. Једно је само битно, да сви они мисле и говоре исто. Идеолошка матрица (Потемкиново село) мора се одржати по сваку цену и сви ћемо се правити да је то све добро, успешно и пожељно. Различитост мишљења, нормално, не долази у обзир. То су већ дез- и мис- информације за чије цензурисање су задужени специјални ешелони војске (77. бригада) и глобални информативни гиганти. Како каже Арденка (Џасинда, бивши премијер Новог Зеланда), иначе јак глобалистички адут, све потребне информације ћете наћи на сајту владе. Замислите само дивоте. Чист плурализам мишљења.
Родна и расна идеолошка поставка је свакако у уској вези са зеленом агендом. То су темељи света будућности где неће бити мушкараца (н)и жена већ само прекидачи где ће људи (?) моћи да бирају идентитет до миле воље сваких пет минута. Или ће неко други то радити за њих? Или неће уопште ни имати идентитет, шта ће им? Но о томе ћемо касније.

ПРОДАЈА ЦИГЛЕ Један докторанд на Кембриџу (ради на пројекту који анализира литијумске батерије) нам каже да то није технологија будућности. Смеје се. И то вероватно није само његово мишљење већ и његових професора и колега уопште. Ови што су купили електрична кола кажу да је јефтиније. Да видимо. Сама кола су скупља, замена акумулатора на „тесли“ кошта око 20.000 фунти… и што је најважније и најсимпатичније, у цену бензина или дизела се држава овде уграђује са око 65 до 70 посто пореза. Откуд „електричарима“ идеја да када једном довољно њих пређе на струју, држава неће ударити исте такве, па и веће порезе на струју? Све што знамо о државама кроз историју нам говори управо то. Нећеш имати избора и мораћеш да платиш. А дотле се возите нечујно. Нећете далеко (мали радијус), али углавном нечујно. Уколико, наравно, литијумска батерија не процури и возило се не запали.
Национални здравствени систем, понос Британије, полако се растаче. Систем финансирају порески обвезници и услуге су бесплатне. Већ више од десет година смо сведоци процеса лаганог растурања и приватизације сервиса. Листе чекања су сада већ милионске. Амерички капитал само чека да преузме полуге, једну по једну. Онда ће нам овде бити исти ко њима тамо. Ударе те кола и на улазу у болницу те питају имаш ли ти сто хиљада долара за преглед и евентуалну негу. Немаш? Онда те лепо избаце из носила и оставе на плочнику.
И коначно, да заокружимо овај кратки преглед спољном политиком. Прво Украјина и Русија. Сада је свима постало јасно, чак и онима који не би да им је јасно, да је премијер Борис Џонсон марта 2022. године хитно и изненада одлетео у Кијев како би спречио потписивање мировног споразума с Русима. Споразум у Турској је већ утаначен, Руси су повукли војску из околине Кијева назад у Белорусију, крвопролиће избегнуто кад… долази Џонсон да у име Британије и Џоа Бајдена у Америци наложи Зеленском да се рат мора наставити. Ми ћемо вам дати оружје и подршку, ви само ударите. План толико једноставан да мора да је и генијалан. Нешто је, међутим, пошло наопако, па је сад Украјина пред колапсом. Становништво земље је преполовљено, погинулих и рањених је између пола милиона и милион, просечна старост борца на фронту се примиче доби од 50 година, а амерички економски барометар агенције Блумберг показује да привреда Русије није никада стајала боље. Борис Џонсон је извршио задатак.
Но не очајавајмо. Није још све изгубљено. Има западни војноиндустријски комплекс још идеја. Ево, на пример, читамо да је једна од опција да после Украјине у рат гурну Пољску или балтичке земље. Да ослабимо Русију, кажу. У међувремену, грађанима Британијe је доста више скупих издатака за ратове у удаљеним деловима света, па и украјинских избеглица које живе од социјалне помоћи.
Британска влада подржава своје чедо Израел. Медији послушно климају главом и готово свечаним тоном преносе наводе израелске војске и владе. На улицама стотине хиљада протестују у знак подршке Палестинцима. Онда је прошле суботе у Лондону одржан и скуп у знак подршке Израелу. У ваздуху се осећа треперење нетрпељивости, агресије. Друштво је очигледно исцепкано, издељено. Све то, а још нисмо ни стигли да споменемо тежњу Шкотске за независношћу или долазак Милеија на власт који обећава повратак Малвина (Фокланда) у оквир аргентинске матице. Хоће ли опет британска флота јездити преко Атлантика доле на југ?
У Москви, преко пута позоришта Бољшој и поред парка с бистом Маркса, налази се ресторан који посећују љубитељи балета и политичари из суседне Думе. Овај угледни угоститељски објекат се зове Страна которой нет – Земља која не постоји. Руски смисао за хумор. У Београду, поред Калемегдана и дугог степеништа које води до Бетон хале, постоји кафана СФРЈ, са прелепим погледом на реку Саву. Хоћемо ли једног дана, у не тако далекој будућности, на Ковент гардену или Пикадилију видети сличан објекат с фирмом – Британија какву памтимо?