БОКА КОТОРСКА И ТЕЖЊЕ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ

Светионик

На 80-годишњицу од покушаја освајања

Таласи Радио Дубровника (од 1942) чују се у Заливу и нуде можда најквалитетнији програм, занемаримо ли обљетнице и подсјећање на догађаје из тамошњег Домовинског рата, када с валова који запљускују и заливске уши креће антисрпска, али и антицрногорска пропаганда, што само доказује у који идеолошки кош Хрвати стављају пер ла финта самосталну, суверену и међународно признату Црну Гору

Који то радијски програм више милује приморско уво од онога у коме се чује како се лови риба, соле сарделе, плету мреже, суши пршут, гаје маслине, лозе и раштан, има ли миграната који с потонулог брода пливају не би ли се докопали обале, да ли је Купола на Стијени исто што и Ал Акса, како се граде бродице и барке, које су тајне једриличарства, како је уопште могуће, поред Америке живе, чланство Саудијске Арабије у БРИКС-у, пошто је кило шипака на пјаци, да ли све арапске земље кад и Иран зазиру од израелских атомских бомби, како се одвија обална пловидба, пада ли наталитет, има ли посла ван сезоне, какве ће бити зимске феште, имају ли Уједињене нације мрву образа након погибије толико палестинске дјеце, како се то припрема апартман за ново љето, хоће ли новог љета уопште бити, и тако даље, и тако даље.

Приморско уво не може да чује овако сплетене теме јер независне а квалитетне радио-постаје не постоје, будући да су све зависне – што није необично – а то што све кубуре с кадром, посљедица је њихове партијске уштројености. Локални Такер Карлсон био је могућ у бољој прошлости, али је немогућ у савршеној садашњости.
Радио Котор, Радио Херцег Нови, Радио Тиват, Радио Будва, станице су које слушаоцима нуде информативни врх ионако малог црногорског политичког леденог бријега, геополитичког скоро па не, потом сервисне информације, све у мало времена, и музику која има за циљ да никога не изазове, ако је домаћа, читај регионална, те да додатно вестернизује ум између ушију – ако је страна.
Таласи Радио Дубровника (од 1942) чују се у Заливу и нуде можда најквалитетнији програм, занемаримо ли обљетнице и подсјећање на догађаје из тамошњег Домовинског рата, када са валова креће антисрпска, али и антицрногорска пропаганда, што само доказује у који идеолошки кош Хрвати стављају пер ла финта самосталну, суверену и међународно признату Црну Гору.
Понедељком увече, од 18 до 19 часова, на програму је емисија „Са Хрватима Боке“, у којој почесто гостују политичари из Hrvatske građanske inicijative, мањинске странке с великим амбицијама увијек када су у прилици да у црногорском Парламенту коалирају против српских интереса. Просјечан би слушалац ове емисије помислио како су Хрвати у Боки Которској и у Црној Гори угрожени, како су им до свих људских права сужени пути, како живе, ако не тешко, а оно теже од осталих, те да им је помоћ матице, државе Хрватске, потребна сада и одмах. Као човјек који познаје многе заливске Хрвате, као стари Бокељ који памти претке многих заливских Хрвата, као човјек који је у даљем сродству са актуелним предсједником Hrvatske građanske inicijative, тврдим да нико нити једног Хрвата не гледа попријеко, не жели му зло, нити му чини зло, не ради му о глави, напротив, сви са свима желимо мир, суживот, сарадњу и напредак.
По попису из 2011, у Боки Которској живјело је 4.519 Хрвата, 6,7%, у Црној Гори укупно 6.021, тј. 0.97%.
Не знам колики проценат заливских Хрвата не би имао ништа против да се Бока Которска данас припоји Хрватској, па је срећа у несрећи што Црна Гора, иако према Заливу гаји колонијалну свијест, држи Боку као златну коку: ланцем привезану за државну касу, не и за срце.
Прије пуних 80 година имали смо озбиљан покушај Независне Државе Хрватске да окупира Боку Которску. У томе их је посебно осујетио један Заливљанин.

Пазимо…
Хрватски историчар др Никица Барић у раду из 2018, под насловом „Nezavisna Država Hrvatska i Boka kotorska nakon kapitulacije Kraljevine Italije u rujnu 1943. godine“ пише да је 1943. била видљива тежња NDH да, „у складу са околностима и могућностима, што више повећа свој територијални опсег, посебно на јадранском подручју“. NDH је након пада Италије настојала да под своју контролу стави не само Конавле, о чијем је националном карактеру писао Ђорђе Ћапин у књизи „Српски Конавли и хрватска култура“ (2003), већ и цијелу Боку Которску.
Усташки покрет је и прије проглашења NDH, 10. априла 1941, сматрао да Бока Которска треба да уђе у састав хрватске државе, из два разлога, јер је Бока за вријеме Хабзбуршке монархије била у саставу покрајине Далмације, и што је у Боки било Хрвата.
Из заливског се ракурса повијест види друкчије, не само на Скупштини у Прчању, када су Бокељи 1848. хрватском Сабору одаслали историјску поруку да ми „Далматинци нисмо, но Бокези“, већ и из једне раније епизоде, када руски адмирал Дмитриј Сењавин с Крфа упловљава у Боку 1806, гдје у манастиру Савина, пред митрополитом Петром Првим Петровићем Његошем, поздравља народ: „Ваша се жеља испунила, храбри Славјани“. Одушевљени су били католички Пераст и Доброта. На ногама су и Прчањани, католици и православци; руском цивилном гувернеру за Боку Стефану Санковском пишу: „Сви су становници ове општине жељели слободно и својевољно да постану поданици Њ. В. Цара цијеле Русије, те Вама, представнику узвишеног владара изражавају своју поданичку оданост и вјерност“ – цитира у „Историји бокељског поморства“ чувени Предраг В. Ковачевић.
С друге стране историјске перспективе, повјесничар Барић пише како је „u jednom dokumentu vlasti NDH iz ožujka 1944. procijenjeno da u Boki kotorskoj živi oko 40.000 ljudi, od čega oko 15.000 Hrvata“.
Да нема књиге „О националном карактеру Боке Которске“, коју, гле, баш 1941. пише Никола Ј. Јурић, Хрват и католички свећеник, дух који исповиједа заробљенике на Мамули прије неголи ће и сам тамо бити заточен, можда бисмо Барићеве бројеве узели здраво за готово. Али је Никола Ј. Јурић на страни чињеница, те слови не само о српском кларактеру Боке већ свједочи и о томе како је 1940. био постављен захтјев да се Бановини Хрватској припоји осам хрватских опћина, а потом и цијела Бока. Јурић демистификује број од осам хрватских опћина, те наводи да су поједине од њих тек мјесташца са по неколико стотина становника, од којих, у цијелој Боки, двије трећине чине Срби, а да су католици „са свију страна окружени српским елементом“. Биће зато што су прије ратних година из 40-их, закључно са 1850, заливски Славјани, православци и католици, себе сматрали Србима. Није ли Његош у палати свога римокатоличког домаћина, конта Ивановића у Доброти написао пјесму, о чему и данас свједочи спомен-плоча: „Србин Србима на части захваљује“. „Припојење је“, пише свештеник и национални Хрват Јурић, мислећи на Боку и Бановину Хрватску, „немогуће“.
Иако је Краљевина Италија била савезник усташког покрета Анте Павелића, слом Краљевине Југославије жељела је да искористи „како би на рачун хрватских подручја“, по повјесничару Барићу, проширила италијанске границе. Римским уговором из 1941, у састав Краљевине Италије ушла је цијела Бока Которска.
Капитулацијом од 8. септембра 1943. године, Краљевина Италија окончала је учествовање у Другом свјетском рату на страни сила Осовине. Октобра 1943. објавила је рат Њемачкој и од 1943. до 1945. италијанска војска борила се на страни антихитлеровске коалиције, како на територији Италије, тако и на подручјима које је окупирала до 1943, укључујући и Боку. Махом науспијешно. У Дубровнику су „njemačke postrojbe uz pomoć snaga NDH“, пише Барић, „razbile talijanski otpor“. Нијемци су потом заузели Боку Которску и у Црној Гори, на Цетињу, успоставили војну управу.
Септембра 1943. Херцег Нови посјетили су хрватски војни новинари Урлих и Лукачевић. Нијемци су их, наводи Барић, љубазно примили, али су их затим, на наговор мјесне управе, присилили да напусте подручје. „Урлих и Лукачевић су извијестили да су неки Бокељани од њемачке војске тражили да то подручје не уђе у састав NDH. Према другим подацима, њемачки заповједник у Боки наводно је изјавио да Бока которска не може да уђе у састав NDH, јер тамо живи већина Срба.“
На историјској сцени појављује се Милош Јанковић, гувернер Боке, који у својим сјећањима (Adriatic Man: An Autobiography, Chicago 1992. / Човјек са Јадрана, Херцег Нови, 2022), пише да напуштен од Италије, и схватајући да малобројни Нијемци преостали на терену након борби с Италијанима не могу да бране Боку унедоглед, Хитлер попушта притиску од стране Хрвата у Берлину и одобрава поглавнику Павелићу да Бока постане дио NDH. Спремајући се да уђу у Залив, усташе се окупљају у Дубровнику и Конавлима: „Наочиглед Срба који су живјели у брдима изнад Конавала, постало је јасно да се спрема још једно кољачко дивљање.“

Јанковић наводи да звучи иронично, али су Нијемци постали једина нада Србима из Боке. Тражи пријем код генерала Кајпера који столује у хотелу „Бока“, те захваљујући искуству у туризму и течном њемачком, објашњава Кајперу да „дозвољавање усташама да уђу у Боку да масакрирају цивиле неће донијети добра никоме, па ни Нијемцима“, те да питање јурисдикције над Боком буде остављено за касније. Јанковић је нагласио да је локално становништво заправо једина поуздана снага која је вољна да помогне Нијемцима да задрже ред у области. Након што је затражио неколико сати да размисли, генерал Кајпер обећава да ће „спријечити Хрвате да уђу у Залив“, те да ће одбранити Боку од усташког генерала Бегића.