ВРЕДНОСНИ ПАРАДОКС КИНЕСКО- -АМЕРИЧКИХ ОДНОСА

Како се догодило да се „диктатор“ залаже за свеобухватну сарадњу засновану на принципима међусобног поштовања, мирне коегзистенције и условима у којима сви добијају, а да, притом, лидери западних демократија вире из властитих идеолошких пећина одашиљући увредљиве поруке?

Састанак Си Ђинпинга и Џозефа Џоа Бајдена у Сан Франциску ове јесени, на самиту Азијско-пацифичке економске сарадње (АПЕК), није био без симболике, толико важне у дипломатском свету.

Прва Сијева посета САД, 1985. године, започела је из Сан Франциска. Овај град, како је сам Си говорио, створио је његов први утисак о Америци. Кинески председник чува своју фотографију испред моста „Голден гејт“ као вредну успомену из периода када је његов живот улазио у зрелу фазу.

У Сан Франциску је, такође, најстарија кинеска четврт на западној хемисфери, настала пре 158 година када су многобројни Кинези у САД дошли да раде на изградњи прве трансконтиненталне пруге на свету, да би данас кинеска нација доживела да са преко четрдесет хиљада километара пруга за возове великих брзина има најдужу железничку мрежу на свету, док остатак света има мању укупну дужину брзих пруга од Кине.

ШТА ЈЕ СИ РЕКАО ДОМАЋИНИМА? Данас Кина и САД остварују размену вредну око 760 милијарди долара годишње. Међусобне инвестиције компаније из две земље износе око 260 милијарди долара. Број братских или сестринских односа провинција, савезних држава и градова достигао је 284 милијарди долара. Две земље повезује преко 300 редовних летова сваке недеље и милиони путовања сваке године. Осим тога, пре 78 година Кина је била прва земља која је потписала Повељу УН управо у Сан Франциску.

Ово су главни ослонци модерних односа Кине и САД, успостављених пре пола века.

„Увек сам имао једно питање на уму: како да усмерим џиновски брод кинеско-америчких односа даље од скривених стена и плићака, да га спроведем кроз олује и таласе без дезоријентисаности, губитка брзине или чак судара?“ Ове речи није изрекао лидер неке западне демократије. Ово су у основи конфучијанске речи. Изрекао их је Си Ђинпинг, први човек обновљене светске силе која себи више, сасвим сигурно, неће дозволити да јој стране државе, са свега неколико ратних бродова и неколико хиљада војника, блокирају луке, приморавајући је да увози опијум и од свог унутрашњег поретка начини странцима лукративни хаос.

ДА ЛИ ЈЕ ХЕНРИ КИСИНЏЕР ПОНОВИО ПОДВИГ? Прошлонедељни сусрет Си Ђинпинга са америчким колегом Џозефом Бајденом у Сан Франциску био је лековит за међународне односе. Одшкринуо је врата нади да би две водеће светске економије и силе могле да пронађу модел сарадње и да би, што је још важније, САД можда престале с притисцима на НР Кину, с дугорочним циљем промене тамошњег режима.

Аутор ових редова уверен је да је сусрет Сија и Бајдена уприличен под снажним утицајем летошње парадипломатске посете Хенрија Кисинџера Кини.

Подсетимо да је Кисинџер у интервјуу „Економисту“, на свој стоти рођендан, недвосмислено саопштио да је садашњи став САД да у односима с Кином играју на све или ништа – опасан по светски мир. Уколико САД желе да нађу начин да живе с Кином, не би требало да траже промену режима у Пекингу, јер би, како је Кисинџер рекао, колапс тамошње владе довео до грађанског рата и само повећао глобалну нестабилност. „Није у нашем интересу да доведемо Кину до распада“, рекао је Кисинџер.

Док је Доналд Трамп на трапав бирократски начин покушавао да „заштити“ привреду САД од конкурентније кинеске робе и услуга, Бајден је прибегао звецкању оружјем. Прокламовано је јачање америчког војног присуства у региону Далеког истока и југоистока Азије, уз непрекидне тензије у Јужном кинеском мору и Тајванском мореузу.

Амбиција Бајденове администрације да до зуба наоружа Тајван, истовремено промовишући нови „национални“ идентитет острва, представља појачан наставак гурања прста у око међународном праву и кинеско-америчким односима, регулисаним низом билатералних споразума којима су САД признале постојање једне НР Кине.

Шта се догодило у Вашингтону од краја јула до новембра ове године вероватно ћемо једног не тако далеког дана читати у анализама самосталномислећих америчких аналитичара или угледних професора којих ипак има.

Вашингтон је уочи тамошњих избора, али и скорашњих избора на острву Тајван, пристао да с Кином обнови канале комуникације.

КАКО САРАДЊА СА САД ИЗГЛЕДА У ОЧИМА ПЕКИНГА? „Требало би да изградимо више мостова и асфалтирамо више путева за међуљудску интеракцију. Не смемо да постављамо баријере или стварамо застрашујући ефекат“, поручио је Си из Сан Франциска.

Си је ову поруку упутио на самиту АПЕК-а чије чланице чине више од 60 одсто светске привреде. Сију, као светском лидеру, додатни легитимитет даје чињеница да кинеска привреда у економском расту овог дела света учествује са преко 60 одсто. Управо та околност даје ветар у леђа Сијевој тези да се врата кинеско-америчких односа не могу поново затворити, након што су једном била отворена. Уз то, Си је нагласио да САД не би требало да виде Кину као свог примарног конкурента. „У том погледу, питање број један за нас је: да ли смо противници или партнери? Ово је фундаментално и свеобухватно питање“, рекао је Си.

На овом месту, свет треба да се запита како се догодило да се „диктатор“ залаже за свеобухватну сарадњу засновану на принципима међусобног поштовања, мирне коегзистенције и условима у којима сви добијају, а да, притом, лидери западних демократија вире из властитих идеолошких пећина одашиљући увредљиве поруке?
„Логика је прилично једноставна. Ако неко види другу страну као примарног конкурента, најзначајнији геополитички изазов и претњу темпом, то ће само довести до креирања дезинформисаних политика, погрешних акција и нежељених резултата. Основни принципи које следимо у руковању кинеско-америчким односима су међусобно поштовање, мирна коегзистенција и сарадња у којој сви добијају“, рекао је Си.

КИНА ЈЕ ПОНОСНА НА СВОЈ ИЗБОР Кључно геополитичко питање 21. столећа дефинисао је стогодишњак из прошлог века: хоће ли САД прихватити постојање других моћних држава с другачијим политичким уређењем?

Кинези сматрају да је пут социјализма с њиховим националним карактеристикама плод научног социјализма и да је, како је Си рекао, укорењен у традицији кинеске цивилизације са непрекидном историјом дугом више од пет хиљада година.

„Ми смо поносни на свој избор, као што сте и ви поносни на свој. Наши путеви су различити, али оба су избор наших народа и оба воде ка остварењу заједничких вредности човечанства. И један и други треба да се поштују“, рекао је Си.

Према кинеском моделу сарадње, миран суживот је основна норма међународних односа. То значи да је миран суживот темељ на којем почива однос Кине и САД. „Кина се никада не клади против САД и никада се не меша у њихове унутрашње ствари. Кина нема намеру да изазове САД или да их свргне“, додао је Си. Према његовом мишљењу, Кина тежи висококвалитетном развоју, а САД ревитализацији своје економије, што значи да простора за сарадњу и те како има.

Да би потврдила овај став, Кина ће начинити потез без преседана, схватајући да једино непосредно искуство младих људи може да унапреди односе. Кина, стога, планира да током наредних пет година позове педесет хиљада младих Американаца у оквиру студијских програма размене.

То је информација која је промакла већини медија. Када се једном на лицу места увере да Кина није баук из њихових медија већ модерна земља која је у много чему компатибилна њиховој и осталим земљама света, младе Американце ће потом тешко неко код куће уверити у супротно.

„Током седамдесет и више година од оснивања Народне Републике, Кина није изазвала сукоб или рат, нити заузела ниједан педаљ стране земље. Кина је једина велика земља која је мирољубиви развој записала у устав земље и статут владајуће странке, чиме је мирни развој постао обавеза нације. Она има користи од постојећег међународног поретка и штити га. Остајемо чврсти у заштити међународног система у чијем је средишту УН, међународног поретка заснованог на међународном праву и основних норми које регулишу међународне односе засноване на циљевима и принципима Повеље УН. Коју год фазу развоја достигла, Кина никада неће тежити хегемонији или експанзији и никада неће наметати своју вољу другима“, изјавио је Си Ђинпинг, додајући да његова земља не тражи сфере утицаја и неће се ни са ким борити, ни у хладном ни у врућем рату, дословно је рекао.

Свет је дошао до тачке када би требало да напусти западни пропагандни наратив о Кини као „комунистичкој претњи“ и почне да препознаје кључне елементе кинеске спољне политике као универзалне вредности или макар шансу да планета изађе из ратних вртлога који на све опасније начине тутње светом претећи да га униште.