Tito, Marko, Draža, Slobodan

Vrlo brzo će ključne zemlje EU, a takođe i SAD, zaključiti da je vreme za mirovne planove s Rusijom, kao i za procenjivanje i sanaciju štete koju su im sankcije nanele. Sada bi, po našoj inače provincijalnoj prozapadnoj opoziciji, trebalo ugrabiti priliku i stati u red „neprijateljskih država“ prema Rusiji

Nedavno je u Severnoj Makedoniji izgrađen Memorijalni kompleks takozvane Oslobodilačke vojske Kosova – „Muzej OVK“. Povelika kamena zgrada je na fotografijama koje gledamo. Mislim da bi to bila dobra prilika da se ovo „muzejsko zdanje“ uključi u Titov muzej „25. maj“ u Beogradu. Tim pre što muzeji nisu više samo predmeti, eksponati ili zgrade već sve više naracije. Narativno i istorijski gledano, ova dva objekta idu zajedno. Počev od 1945. godine posebno od 1966, kada je smenio Aleksandra Rankovića i izvršio veliku političku čistku u Srbiji, Tito je zdušno radio na nezavisnom albanski čistom Kosovu. Ovo su njegove tekovine i rezultati njegove politike. Tamo gde je on stao nastavlja Zapad.
Prvo je sa čela Komunističke partije Srbije, posle Drugog svetskog rata, uklonio Blagoja Neškovića, koji se energično protivio uspostavljanju šiptarske autonomije na KiM. Tvrdio je da oni možda mogu imati samo srez ili još preciznije manju zajednicu tri opštine. I tako stigosmo do toga da EU i Zapad sada Srbima nude neku zajednicu dve-tri opštine sa ingerencijama nevladine organizacije. Umesto Zajednice srpskih opština propisane Briselskim sporazumom. Uskoro neće biti ni traga bilo kakvom međunarodno pravnom dokumentu. Biće anulirana i Rezolucija 1244 SB UN. I to raznim planovima ovog ili onog jadnička od „lidera“ iz danas potpuno inferiorne EU. Po njima se ništa neće zvati ni u njihovim zemljama ni bilo gde drugde. Samo će na Balkanu i u Srbiji blistati neki Šolc–Makronov plan. Iste dve zemlje su bile potpisnice i garanti Minskih sporazuma radi rešavanja krize u Ukrajini. Videsmo kako se to završilo. I koliko su im namere bile časne i kakvu su viziju imali.

FAŠISTIČKA I ANTIRUSKA TRADICIJA Zapadani nasilnici i pravni nihilisti kao da slede Brozovu maksimu „da sudije ne treba da se drže zakona kao pijan plota“. Ako to s Kosovom napravimo, ima da nas „bog vidi“ jer ćemo ojačati svoju poziciju na putu ka EU u koju nikada nećemo stići ako te adrese uopšte i bude. To je ujedno i jedina, naizgled, zbunjujuća tačka u kojoj se povremeno ostvaruje ideološka bliskost dela vladajućeg establišmenta i probriselske opozicije. Neki od njih nevoljno pominju, pored EU i Amerike, i „naše tradicionalne prijatelje“ Kinu, ali Rusiju gotovo redovno izostavljaju. Biće slučajno! A onda kada neko baš insistira na tom pominjanju, ubeđuju nas „kako njih Rusija razume“ što je ne pominju, jer toliko toga u svetu zavisi baš od njih, nekih naših sporednih državnih funkcionera. Jedni još imaju izvestan oprez od Aleksandra Vučića, a ovi drugi, probriselski opozicionari bi Rusiji, u slučaju dolaska na vlast, odmah uveli sve moguće sankcije.
Taj lajtmotiv „uvođenje sankcija Rusiji“ morao bi u svetlu svega što se događa u svetu da iščili iz rečnika i glave bilo kog normalnog ili iole principijelnog čoveka. Taj ruski preventivni rat ukrajinska vojska je zajedno s kompletnom NATO pomoći već izgubila i to je bilo izvesno. Ukrajinci su od samog početka vodili rat radi ostvarenja interesa Zapada, a ne zarad nekakvih oslobodilačkih ciljeva. Deklarisali su se kao nacisti oslonjeni na fašističku i antirusku zločinačku tradiciju. Srušili su međunarodne sporazume iz Minska čiji su garanti bili Nemačka i Francuska, Merkelova i Oland. Prevarno su ih i sklopili spremajući se za rat protiv Rusije. Okupili su sve naoružane fašiste širom Zapada i uključili ih u borbu protiv ruskog naroda. Ono što su propustili da učine na početku učinili su kasnije ukidajući i zabranjujući Ukrajinsku pravoslavnu crkvu i oružano zauzevši Kijevsku lavru i druge pravoslavne svetinje. Svet uglavnom nije trepnuo ni glasa pustio povodom ovoga što se desilo i dešava.
Uostalom ko baš ima volje da razmišlja o sankcijama, bombardovanju, teritorijalnom integritetu, ulasku u EU i humanitarnim katastrofama neka pokuša da prvo principijelno usaglasi svoje stavove sa situacijama u Ukrajini, Gazi, Izraelu ili ranije i Srbiji i „Kosovu“ ili pre toga o Republici Srpskoj.
A vrlo brzo će ključne zemlje EU, a takođe i SAD, zaključiti da je vreme za mirovne planove s Rusijom, kao i za procenjivanje i sanaciju štete koje su im sankcije nanele. Sada bi, po našoj inače provincijalnoj prozapadnoj opoziciji, trebalo ugrabiti priliku i stati u red „neprijateljskih država“ prema Rusiji. Treba takođe zapaziti koliko evropskih državnika se utrkuje u obilaženju Afrike, gde ih poodavno očekuju Kina i Rusija sa svojim afričkim prijateljima i partnerima. Da li slučajno ili ne, antikolonijalni talasi, pa i ovaj savremeni, uvek se rimuju s povećanom snagom Rusije, bilo da se ona imenuje sadašnjim imenom ili imenom SSSR-a.
Namerno, ovoga puta, detaljnije ne razrađujemo mogućnosti koje BRIKS neminovno donosi.
Saznajemo kako se mnogi ruski bogataši i oligarsi pokajnički vraćaju u Moskvu. Ili su ih na Zapadu poprilično opelješili ili su na drugim destinacijama bili bezbednosno ugroženi.

NIKO SE NEĆE SAKRITI Pre nešto više od godinu dana ruski pisac German Sadulajev proročanski napisa: „Samo glupa ili samoubilački nastrojena osoba može da pobegne od rata iz Moskve u Jerevan ili Tel Aviv.“ I dodade: „Rata će sigurno biti. Svuda. I ne jedan. Niko se neće sakriti. Ali u Jerevanu, Tel Avivu ili Kijevu će vas sigurno pregaziti gusenice tenkova, a u Rusiji možete živeti ceo život i ne čuti nijedan ’udar’… Jer Rusija je veća od rata.“ Toliko i o onima koji bi kod nas da se ratnički svrstaju protiv Rusije a sve pod firmom uvođenja sankcija da bi nam bilo bolje i da bi izvukli neku korist od toga. A neuvođenjem sankcija Rusiji čuvamo se jedino štete od rata. A to je za njih tako malo.
Evo i izraelski selektor fudbalske reprezentacije Alon Hazan usred Prištine potpuno poistoveti tragičnu sudbinu Jevreja i Albanaca. Tako Srbi postaše palestinski teroristi. Preimenova Srbe ovaj izraelski visoki sportski zvaničnik u Hamas, Hezbolah i Fatah, a u najboljem slučaju u Palestince. Tako mu valjda i delujemo. A da nije tako, Izrael možda ne bi priznao nezavisno „Kosovo“ kao što je, inače, priznao.
Već pomenuti Nemci i Francuzi ne prestaju sa svojim aktivnostima. Njihove ambasade u Prištini su sramno i bedno, a u skladu sa zvaničnom politikom njihovih država, podržale da se spomen-obeležja srpskim ratnicima palim u Prvom svetskom ratu i balkanskim ratovima sklone i satru „pomerajući“ ih, za početak, negde drugde. A po njihovim planovima treba da rešavamo kosovsku krizu! Za kakvo-takvo uvažavanje je što poraženi Nemci ostaju verni osveti nad Srbima koji su ih bar dva puta pobedili, ali je više nego jadno kako se Francuzi ponašaju prema svojim nekadašnjim saveznicima. Ta njihova izdaja ima kontinuitet i veoma dugo traje. Da parafraziramo De Gola: današnji Francuzi nisu dostojni Francuske.
U pamet se naši glavari. Valja biti oprezan sa zapadnim saveznicima i partnerima. A tu prijatelja svakako nema. Setimo se samo Miterana i Badenterovog plana o granicama kada se razbijala i razgraničavala Jugoslavija. Ako se na vreme ne zaustavimo na ovom putu, ne gine nam da veoma brzo Dečane i Gračanicu proglase albanskom kulturnom baštinom, a da u Pećkoj patrijaršiji stoluje neki patrijarh kosovske pravoslavne crkve kojoj će ovaj ili neki drugi američko-vaseljenski Vartolomej podariti autokefalnost. I neće se na tome završiti.
Kada je već reč o onima koje su zapadni saveznici izdali, moramo pomenuti i to da je nedavno u Beogradu otkriven spomenik Draži Mihailoviću. Postavljen je ne na nekom trgu ili uglu ulica, kako bi trebalo, već u stambenoj jedinici u zgradi u kojoj je nekada živeo. Zbog odsustva odgovarajućih dozvola zauzeo je mesto na privatnoj terasi, dnevnoj ili spavaćoj sobi.
Bilo kako bilo, on sigurno i ipak ne može, za razliku od OVK zdanja, biti svrstan u muzej Titovih tekovina ili neku njegovu spomen-sobu.

„TAJNA“ JEDNE SAHRANE Nigde Broz ne umire tako sporo i dugo kao u Srbiji. Možda je zato toliko dugo i prisutna „tajna“ i anatomija smene i sahrane Aleksandra Rankovića Marka. Kao potpredsednik SFRJ i umnogome tvorac jugoslovenskog „centralističkog“ Ustava iz 1963, smenjen je na Brionskom (četvrtom) plenumu CK SKJ 1966. godine. Zatim i na pomalo dramatičnom Šestom plenumu CK SK Srbije. Tada je počeo obračun sa Udbom i od jugoslovenske vojnoobaveštajne službe i on traje i danas. Da ne ulazimo u detalje, pogotovo jer smo o tome u više navrata i u „vunenim vremenima“ pisali i govorili.
Ostanimo kod „tajne“ njegove sahrane na kojoj je bilo oko 120.000 ljudi. Ranković je smenjen 1966, a sahranjen 1983. godine.
Šta se u međuvremenu dogodilo? Obavljena je velika čistka pre svega srpskih kadrova; položaje su zaposeli Hrvati i bivši i tadašnji agenti KGB-a i kominternistički ideolozi razbijanja Jugoslavije i njihovi šegrti; na jugoslovensku političku scenu utrčali su na velika vrata Veli Deva, Fadilj Hodža i ostali; na Kosovu su počele prve antisrpske demonstracije; smenjeni su Dobrica Ćosić i profesor Jovan Marjanović; studenti su u Zagrebu 1968. demonstrirali kao nacionalisti za razliku od onih beogradskih; krenulo se sa ustavnim amandmanima prvim i drugim; u Zagrebu je na jednoj od „povijesnih sednica“ smenjen Srbin komunista Miloš Žanko; u Zagrebu je bujalo „hrvatsko proljeće“, oterani su s posla i profesori Pravnog i Filozofskog fakulteta u Beogradu; donesen je novi Ustav iz 1974. godine kojim su pokrajine Vojvodina i Kosovo postale antisrpski činioci federalizma; položeni su temelji za kraj države koja se predstavljala kao „velika srećna i skladna porodica“… I nema kraja nabrajanju sve do Brozove smrti 1980. i onoga što je posle toga neumitno sledilo.
Sve ovo i još štošta su Srbi prepoznali, te uvideli da su uludo po drugi put uložili svoje živote, istoriju i žrtve u projekat koji je počivao na jednostavnoj formuli „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“. I da su bili u državnoj zajednici koja je gotovo svima bila samo usputna stanica na putu ka secesiji i etničkom čišćenju Srba s tih prostora. To je ta jednostavna „tajna“ do danas nezabeležene krajnje spontane masovnosti na sahrani Aleksandra Rankovića. Nisu Srbi prkosno demonstrirali mentalitetsku privrženost nekoj službi ili njenom rukovodiocu. Srbima se jasno kazalo šta im se sprema i oni su se, uz sve opasnosti kojima su tada bili izloženi, pokazali. I stvarno i simbolički. Srbija je prestajala da biva puki eksponat Brozovog muzeja. Bez obzira na njegovo mesno teritorijalno sedište.
Oni koji su, nekoliko godina kasnije, tu volju srpskog naroda prepoznali učinili su, u najtežim mogućim istorijskim okolnostima, Srbiju jedinstvenom i stvorili međunarodno priznatu Republiku Srpsku. To treba sačuvati i ojačati i samo tako se uključivati u neke nove velike internacionalne projekte i „zajednice naroda“.