ТЕОПОЛИС – Његош и окренуто лице просвештенија

То што се о Његошу много рекло и непрекидно говори производи потешкоћу пред сваким сљедећим казивањем о најумнијем српском пјеснику и најпоетичнијем философу: шта год да се ново напише, самјериће се према већ написаном, без обзира какво је то написано

Пред нама је могућност ученог набрајања ранијих тумачења Његоша, или крчење нових стаза без обзира на оно што нам претходи (или нека комбинација ова два приступа). Но ако је такав изазов својеврсна реторска, или методолошка недоумица, он није случајан: у његошологији су се, од 1945. нарочито, удвајали путеви ка Његошу па самим тим и од Његоша тако што се под „новим читањима Његоша“ углавном подразумијевало идеолошко мобилисање за „истрагу предака“ (израз Д. Станића). Под „новином“ се, дакле, подразумијевао фундаментални раскид са претходном традицијом читања и приступања Његошу. Није, наравно, тај захтијев за „новином“ био откривен у његошологији, па уобличен као „државотворна“ и „национална“ идеологија, већ су токови текли обрнуто – из потреба утемељења „нове социјалистичке стварности“ унутар које су се, наводно, стекле основе за коначно уобличење црногорске завичајне посебности и политичке особености у не-више-српску националну свијест извирали су „нови приступи“ који су кровно име за радикална претумачења Његоша послије којих би сви српски елементи његове поетике, књижевне и државне идеологије и идентитета били релативизовани и одстрањени, а у први план, у контрастном кључу, поставили би се они „прогресивни“ и „просветитељски“ аспекти владикиног дјела за које се чинило да их је релативно лако могуће употријебити као градивни материјал за једног „савременог Његоша“.
Резултат је бивао истовремено трагичан и комичан: трагичан, јер се раздвајало оно у самом Његошу двоједино – отачаствено и универзално, трајно и савремено, предачко и будуће, а комичан, јер су нам такви покушаји несвјесном аутоиронизацијом показивали ограниченост сопственог домета. Но то што су ти домети плитки и кратки није их чинило мање политички употребљивим. Управо супротно. Епохална динамика на крају ХХ и почетку ХХI в. није давала за право оцима просветитељства и њиховој вјери у непрекидни раст човјечије умности и просвећености. Што је данас један културни феномен више редукован, упрошћен и тако врло често унакажен – то је погоднији за (културно)политичку манипулацију.

ЊЕГОШ У ШКОЛСКОМ ИЗБОРУ На питање „како је могуће да људи који читају Његоша вјерују да су сви српски елементи код њега небитни или непостојећи?“, одговор најприје треба пронаћи у једноставној чињеници: такви људи у убједљивој већини уопште не читају Његоша, а ако га и читају, читају га у школском избору систематски направљеном тако да се заобиђу или херменеутички релативизују сви спомени Српства. Тако им остаје само један омеђени Његош, и сам сведен на два плана којима недостаје централна, комуникацијска раван: он би паралелно био искључиво „црногорски“ аутор, чиме би постао четворонахијски скучењак и аутореферентни себељубац, али и „поборник просветитељског универзализма“ (а то је појам у који се може уписати све оно што тренутна моћ подразумијева пред „универзализмом“ – од пролетерске револуције до евроатлантских интеграција). О чињеничној неутемељености и нечасности овог захтијева не треба трошити ријечи. Његош се и сам непрекидно осврће на себепоимање Црне Горе као збјега српске немањићке државе („комадић од развалина нашега царства… урна у које је силно име Душаново прибјегло“), али и на „славјанство“ као на још шири цивилизацијски оквир у коме „просвештеније“ налази своју сврху.
У таквим читањима Његоша зато није могло бити мјеста за пророчки далековиде и оштре странице Његошеве критике Запада који је упознао. И док је говор војводе Драшка из „Горског вијенца“ још некако могуће појмити као културолошку карикатуру „Млетаках“, како ублажити Његошеву јетку критику дометâ европске цивилизације у писму Димитрију Владисављевићу: „Данашњи човјек (у свијету) фабрицира људе људском мајсторијом и лукавством као што се фабрицира брилијант његовим прахом. Стога се човјек данас у свијету цијени по начину брилијанта тј. што има више лицах (facie), човјек или брилијант, то је скупљи. Видимо из овога, драги Србине, како страшно људи у просвештенију напредују, само што им се лице натраг окренуло те назад гледају.“ Датирано 31. 1. 1851, тачно данас као и када је написано. И не из пера Св. Владике Николаја нити о. Јустина Поповића већ право из Његошевог. У времену када је мало коме било јасно да хуманизам епохе просвећености има и своје наличје, у данима када је „фабриковање људи“ још увијек потентна метафора, владика слути могуће преметање хуманизма у трансхуманизам.
Вриједи примијетити да окретање лица „натраг“ овдје не може бити схваћено у временском смислу, будући да цјелина Његошеве философије историје јасно свједочи о томе да су за њега предачки епски код и свесрпска национална есхатологија јасно повезани и условљени. Посриједи може бити само егзистенцијално окретање назад, ка себи самоме, у самодовољност појединца, изван погледа ка Другоме, супротно од загледаности лицем к лицу – гдје је човјек позван да окрене своје биће. Друштвена многоликост, укратко, завршава у самоћи.
„Страшно напредовање просвештенија уназад“ савршена је дијагноза читаве прогресивистичке слике свијета, када се она отргне од својих богочовјечанских, тј. логосних коријена. Наравно, сасвим је могуће наћи и Његошеве оптимистички интониране цртице о „просвештенију“. Његова дубока и осјетљива душа као да је непрекидно лавирала између културног, временског и метафизичког песимизма и оптимизма, за које је, уосталом, у сопственом и народном искуству, као и у библијској мисли, могао подједнако наћи ослонца и разлога.
Понеке странице Његошеве преписке и Биљежнице ослоњене су на Књигу проповједникову и хришћанско-платоновски антрополошки дуализам, док с других избија вјера у скори час потпуног ослобођења и уједињења и кликтава радост Јеванђеља. Као и све остало, и та двојединост пада и усправљања налази израза у двојединости националне историје и есхатологије – зато Његоша до данас с истим правом наводимо када се „топимо у српске несреће“ и уздишемо „Ој кукавно Српство угашено“, али истовремено у њему налазимо снаге да вјерујемо да је Срба и даље могуће из мртвијех дозвати и дунути живот српској души. Као поље на коме се супротности неминовно сједињују појављује се борба као метафизички колико и историјски догађај, у свој својој многозначности, паралелно и на пољу одбране и ослобођења читавог племена, али и као борба за просвештеније, тј. културу.

ПАРАЛЕЛНИ ПРИСТУПИ Политички процеси којима смо свједоци (и учесници) од 1945. наовамо настојали су да у Црној Гори, али и у цјелини свесрпског отачаства српску и „црногорску“ парадигму у његошологији прикажу као „два паралелна приступа“, „два истоврсна национализма“ који се „међусобно хране“, а изнад њих би, наводно, била нека метаперспектива далековиднија од обје удробљене перспективе. На културном плану првој, оној „црногорској“, придавали су се атрибути савремености, успјешности, напредности – иако је њен прогресивизам заправо засниван на радикалном прекиду са прошлошћу из које би тумач Његоша могао да узима само оне, најчешће декоративне, елементе потребне за митологизацију новоформиране Црне Горе. Основни постулат таквог приступа представљао је осјећај политичке моћи која намеће тумачење, али и осјећај епохалне личне надмоћи савременика у односу на претке (отуда је сваки такав „тумач“ Његоша паралелно вјеровао у владикину свеумност, као и у то да савременик, боље него Његош, „зна“ његово национално самоодређење, тј. самопоимање). Тако је Његош могао бити и декоративно „уман“ и безмало „безумно“ и „заведено“ ђаче Симеона Милутиновића Сарајлије. Његошу се у „црногорској“ егзегези приступало из потребе тренутних геополитичких налога, па се претумачење из садашњице усмјеравало ка волунтаристички и еклектички обрађеној прошлости. „Српској перспективи“ су у таквој расподјели улога у најбољем случају придавани епитети „преживјелости“ и „архаичности“, „средњовјековља“ и назадности. Чинило се да динамика политичког живота оправдава ову подјелу на прогресивно „црногорство“ и назадно „српство“, јер политички немоћна и раздјељена заједница српског народа у постреферендумској Црној Гори у најбољем случају је могла да добије нешто превазиђене прошлости, у замијену за садашњост и будућност.
Но политичка динамика не диктира и не одређује културно достојанство једног народа. Српско, тј. цјеловито читање Његоша није паралелна перспектива – из прошлости ка садашњости и будућности. Оно само по себи јесте метаперспектива која обједињује дијахронију и синхронију у поимању трајности и вјечности, свагда исте класичности Његоша као историјског и егзистенцијалног пјесника и Тајновидца. Његош је у њој појмљен као онај коме припада примат, као када тумачимо Свето писмо: његов свештени текст појмљен из цјелине његовог опуса, али и цјелине српског културног обрасца обавезује тумача да се унутар текста и културне семантике креће. Само на такав начин тумачења ријечи и мисли неће бити доведена до своје супротности.
Прављење од једне завичајне и притом идеолошки податне перспективе привид изграђене „националне књижевности“ – иако би таква „национална књижевност“ била изграђена не на Његошу блиској идеји обједињавања и окупљања већ разарања и фрагментације – не долази из Његоша већ из налога моћи да се разбије цјелина српске књижевности као могућности отпора тој моћи. Некада је то била моћ КПЈ, а чија је та моћ и тај налог данас? Иако написане у једном другачијем контексту, природу тог налога расвјетљавају нам ријечи Слободана Владушића: „Ако нове генерације писаца, критичара и читалаца збиља поверују у то да је књижевност нужно затрована идеологијом и да другачије не може да буде (а тако нас тренутно уче), онда се више неће бирати између истине и лажи, правде и неправде, прогоњених и прогонилаца, већ између идеологије губитника и идеологије успешних. Ову другу ће симболизовати култура и политика мултинационалних корпорација, односно Мегалополиса. А та култура зна за транснационалне и субнационалне идентитете – да се изразим Хантингтоновим терминима – али не и за национални идентитет. Самим тим, она не зна ни националну књижевност, као ни за унутрашње богатство и разноликост такве књижевности коју чине велике личности, спојене заједничким језиком, заједничком традицијом и заједничком егзистенцијалном ситуацијом.“
Дакле, „два пута Његошу“ не постоје на истој равни, иако је увијек могуће бирати: да ли Његош из цјелине сопственог дјела и поетике, из цјелине егзистенцијалне ситуације игумана Стефана, игумана Теодосија Мркојевића, из позиције Владике Данила или, са друге стране, комадићи Његоша коме ће се поклањати више лажне пажње што га мање буду читали? Одговор свако од нас даје унутар себе, у доба када се судбина свијета и сваког од нас опредјељује. Ко смо то ми? Цјелина или крхотина.