ТЕОПОЛИС – Мирна реинтеграција

Ово није текст о естрадној умјетности и умјетницима него о судбини Белог Манастира и Срба који су одрасли у њему

Трагом вијести о изјави естрадне умјетнице Александре Пријовић о томе да она није српска пјевачица јер је, ето, одрасла, у Белом Манастиру који се налази у Републици Хрватској, вриједно је подсјетити се начина на који се дошло до стања ствари а дјелимично и до стања свијести које госпођа Пријовић илуструје, заступа и на основу којега, између осталих њених квалитета, гради своју несумњиво успјешну каријеру.
Данас је сасвим заборављен Ердутски споразум који су потписали Хрвоје Шаринић и Милан Милутиновић 12. новембра 1995. Свега десетак дана прије Дејтона, а након „редарствених акција“ „Бљесак“ и „Олуја“, споразумом су се Хрватска и Србија договориле да подручја Источне Славоније, Барање и Западног Срема буду мирно реинтегрисана у уставно-правни поредак Републике Хрватске. Процес је трајао неколико година, али је окончан успјешно – без избјегличких колона и страдања, без отпора и много халабуке ови дијелови некадашње Републике Српске Крајине, непосредно наслоњени на Републику Србију, постали су неотуђив дио Републике Хрватске. Мирковци, Даљ, Борово Село, Бели Манастир и, наравно, Вуковар, нашли су се тамо гдје су их хрватски војни циљеви смјештали на почетку загребачке оружане сецесије, а Срби у њима у друштвеном положају који им је предвиђен прије РСК. Какво је то стање – знају само они који тамо живе. Када из српске Посавине пређете у питоме и сјетне шумарке и непрекидне славонске њиве, сабере се нека безгранична туга у срцу. Но то је можда само мој доживљај.

ЈЕЗИЧКО СРАВЊИВАЊЕ За објективну слику догађаја можемо да се окренемо подацима. Погледајмо, рецимо, демографску структуру Белог Манастира. Према попису из 2011, у Белом Манастиру је живјело 25,55% Срба, што је врло близу (мада не и идентично) броју вјерника СПЦ – 25,77%, док је српским језиком говорило 13,7% становника. Поређење с најбројнијом популацијом изгледа овако: године 2011. у Белом Манастиру живи 57,11% Хрвата, нешто више католика (61,47%), али много више говорника хрватског језика (74,30%). Дакле: у Белом Манастиру сваки други Србин, ако је вјеровати Државном статистичком заводу Републике Хрватске, не говори српским језиком, док хрватским језиком говори много више људи него што има Хрвата. Како је „хрватски језик“ заправо другачији политички назив за лингвистичку појаву коју називамо српским језиком, јасно је да се мирна реинтеграција наставила. Успут, само ради подсјећања, године 1991. у Белом Манастиру је живјело 37,15% Срба, 32,15 Хрвата, 12,84% Југословена и 8,52% Мађара. Мађара је и 2011. било око 8% а мађарским је говорило 5,47% становника Белог Манастира.
Не треба бити статистички и политички геније да нам тенденције које подаци биљеже постану јасне. Мирна – баш као и насилна – интеграција смјестила је славонске Србе у положај пасивне мањине предвиђене за асимилацију. Најприје лингвистичку, затим националну (стварање „православних Хрвата“, по моделу из 1942) а затим и сваку другу. Тек је, можда, демографско цурење Хрватске према средишту „Мителојропи“, чије је она „предзиђе“, у стању да понешто илуструје истину о злоћудности остварених жеља.
Но „мирна реинтеграција“ није само назив једног политичког процеса којим се трагедија српског народа опословала са мање гробова, али са истим посљедицама. „Мирна реинтеграција“ је парадигма која је заправо требало да буде планирана судбина Срба изван Социјалистичке Републике Србије у свим сценаријима. Не треба много маште да се досјетимо каква би, на пример, била права Срба у Босни и Херцеговини без Републике Српске – рецимо само да је на готово сваком панелу у ФБиХ врло уобичајен жанр величања османског модела „суживота“ као узорног, толерантног, па и пожељног.
Индикативан је чак и примјер Црне Горе која је прави политички феномен јер нема наставу из српског језика и српске књижевности, иако на свим пописима управо српским језиком говори већина становништва Црне Горе. Поред језичких чудеса, новостворене државне историографије редовно уџбенички уобличавају чињеницама противрјечна казивања о непостојању Срба на територији БиХ, Хрватске или Црне Горе до 19. вијека и „србијанске пропаганде“. Пожељна садашњост и жељена будућност у којој би још и било „православних“ „Влаха“, „морлака“, „Хрвата“, „Бошњака“, „Црногораца“ – свих и свега осим Срба – досљедно се приказују као „историјска истина“ о „православнима“ на подручју данашње БиХ, Хрватске и Црне Горе. Наравно, уколико Срби не желе „мирну реинтеграцију“, ту је редовна пријетња „тракторијадом“ и „враћањем Срба у Србију“. Мирна или немирна интеграција, па изволите – каква само слобода! У октобру 2023. свједочимо, уосталом, о „мирној реинтеграцији“ Срба на Косову и Метохији у оквире бесправног поретка „Косова“.

ИДЕНТИТЕТСКА ЛУТАЊА Историчари и политиколози – али и покољења нас обичних људи – даће коначне судове о (не)могућности интеграције Републике Српске и Републике Српске Крајине у Савезну Републику Југославију (што су били експлицитни захтијеви народа и руководства у Книну и на Палама). Изолована и под санкцијама, с јаснијом визијом о значају државе него о њеном садржају, руководства у Београду и Подгорици непрекидно су инсистирала на потреби за повратком треће Југославије у „свијет“. Да ли су пресудне биле пројекције свјетских моћника или наше подјеле и слабости, неодлучности и лутања – расвјетлиће не само архиве већ и сама наша историјска судбина у деценијама које иду. Нико здравог разума не може да приговори руководству које жели да разбије изолацију своје државе, тј. народа.
Но проблем с нашим идентитетским и свим другим лутањима увијек се састоји у танкој оштрици и склиској падини између изолације и интеграције. Ако се годинама, па и деценијама, „срљало у Европу“ која „нема алтернативу“, жртвујући прије и након Бриселског споразума 2013. чак и елементе државности и живота Србије на Косову и Метохији ради псеудообреновићевских кулиса „синтезе савремености и национализма“, онда опасност од „мирне интеграције“ не стоји само пред Србима у Белом Манастиру, Гламочу, Цетињу или Шилову. Можда су комбинацијом културног, политичког и економског неоколонијализма Београд, Ниш и Инђија на прагу „мирне интеграције“ у политичке оквире у којима ће сувереност српског народа бити само блиједо сјећање на идеал (српске) националне државе напуштено ради безалтернативних снова о рају на земљи?
Шта ако се пробудимо у Србији која је и сама „мирно интегрисана“ у Колективни запад? Или се можда још увијек налазимо у неком тренутку у коме сапостоје интеграција и отпор, она истовремена српска манијакална љубав према странцу и себи, фантазмагоријском Бечу и сопственој отаџбини? И да ли народ који се и даље држи на окупу само захваљујући остацима завјетне свијести може да се интегрише у било шта без штете за своју душу, будући да се није до краја још ни саставио сам?
Можда тога нисмо свјесни, али цијена коју бисмо за „мирну интеграцију“ у Колективни запад требало да платимо – може и на почек, свакако – била би иста као и она која се већ платила изван Србије. Да ли нам је прихватљива?