ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА
ИНТЕРВЈУ Гвидо Брера – Објављено 29. 12. 2017
Нашег саговорника називају „берзанским милијардером на челу колоне прекаријата“, док он тврди да „зазире од политике, али да зато улаже велики новац у нову италијанску ренесансу“, и још додаје да „обожава Србију“
Аутор уводног цитата у разговору који је пред вама није неки екстремни левичар већ берзански милијардер. Суоснивач и челник једног од најуспешнијих светских инвестиционих фондова „Каирос партнерс“ са седиштем у Милану, подружницама у Лондону, Лугану и Њујорку и инвестиционим капиталом од 10 милијарди евра. Поред тога што је врло вешт с новцем, Гвидо Брера (Рим, 1969) очигледно је вешт и с речима: 2014. објавио је бестселер Ђаволи – црна кутија светских финансија, који је за само месец дана доживео чак три издања, а недавно и занимљив роман о последицама глобализације – Све се распада и плеше, који промовише и по средњим школама широм Италије јер, како каже, жели да отрезни младе и да им објасни ко им је, како и зашто украо снове и животну перспективу. Зазире од политике, али зато улаже велики новац у нову италијанску ренесансу. И да парафразирамо чувеног Дарија Фоа: Сва чуда су могућа, па тако и да се „вук с Волстрита“ стави на чело колоне „понижених и увређених“. У разговору за Печатпојаснио је своја уверења и разлоге који су одредили и надахнули његов импресивни активизам.
Тврдите да никада нисте били „вук с Волстрита“, али један од протагониста вашег романа каже: У 7:53 на папирну марамицу сипам шећер и посипам га кристалним прахом најчистијег кокаина који потом уситњавам кредитном картицом „Centurion Black“. Дакле, после 7 минута и 36 секунди ја постајем „Ђаво“ са раширеним зеницама, бистрим умом, осећам се као Бог и спреман сам за нове пословне победе и нико ми ништа не може! Зар ово не подсећа на сцену из филма Вук с Волстрита?
Тај лик из романа је „Ђаво“ из касних 80-их. Радио сам у Лондону с таквим људима, упознао их, али сам закаснио да будем тако трансгресиван. Када сам стигао у Лондон, мода се већ променила. Уместо кокаина, који је постао „аут“, здрав живот је постао „ин“. Осим тога, школовао сам се у једној католичкој школи где су ми језуити одмалена усадили осећање одговорности, али уједно и кривице. Дакле, није било шансе да застраним као лик Леа Дикаприја.
Били сте асистент на Економском факултету у Риму, објављивали сте научне радове, а онда сте напустили науку, отишли у Лондон и кренули у сурови берзански бизнис. Откуд таква драстична промена?
Разлог је прилично баналан – оставила ме је девојка. Рекла је да ме воли, да сам згодан, паметан, занимљив, шармантан, али… да она не жели да губи време с неким ко нема пара и ко их никада неће имати. Да, рекла ми је то врло сурово – оставља ме јер не жели да целог живота води рачуна када може да укључи бојлер. За мене је то био крај света! При томе, потичем из просечне италијанске породице; живели смо на јужној периферији Рима, достојанствено и скромно, али сам лета проводио у Арђентарију, елитном летовалишту богатих Римљана, где смо од деде наследили скромну кућицу. Око нас су ницале велелепне виле, дружио сам се с богатим комшијама, заљубљивао у девојчице чије су мајке, за разлику од моје која је била домаћица, изгледале као филмске диве. Никада нећу заборавити разноразна понижења од којих је можда највеће било када ме је пријатељ упитао зашто се баштовану обраћам са „ти“. А „баштован“ је био мој отац који је у нашој башти секао живицу. Да се вратимо на почетак приче: био сам толико очајан да сам се заинатио да ћу зарадити те проклете паре! Чуо сам да је доста Италијана успело у лондонском Ситију, тако да је тамо већ постојао тзв. Батаљон Темза и да се у том Лондону једним кликом на рачунару за кратко време могу зарадити милиони. Дао сам отказ на факултету и решио да окушам срећу. Добио сам посао у једном хеџ фонду и тако је кренуло.
И с непуних 30 година већ сте били милијардер?
Био сам амбициозан и пун енергије, имао сам 28 година, али и знање, интуицију, осећање за меру, односно инстинкт када треба нападати, а када се повлачити. Постао сам један од најуспешнијих европских трејдера. Лондон је тада пружао шансе амбициозним момцима и девојкама из целог света, а финансије су биле сектор који је привлачио најпаметније, обећавао сигурну, брзу и велику зараду. Са 30 година већ сам био врло богат, имао сам дивну жену, двоје деце, кућу са послугом, али се мој живот одвијао на 13. спрату стакленог облакодера, у луксузној канцеларији фирме коју сам основао. Претворио сам се у робота за прављење новца, по цео дан и ноћ био сам омађијан бројкама које су дефиловале са десетак монитора; френетично сам куповао, продавао акције, деривате. Нисам јео, нисам спавао, данима нисам долазио кући. Заборавио сам чак и на кћеркин рођендан… Жена ме је оставила јер је била убеђена да имам љубавницу. Осећао сам се старо и истрошено. Све је то описано у роману.
У роману сте написали да постоје опасни људи који су спремни на све и да су опсенари бацили рефлекторе на Европу, да намерно изазивају хаос како би се скренула пажња са правог проблема – да је „Велика Америка“ презадужена, а њен долар на врло климавим ногама. Стиче се утисак да су Ђаволи антиамерички роман. Да ли је то био мотив за драстичан животни рез?
Немам ништа против Америке, то је дивна земља. Али мислим да је запала у кризу и да се претворила у Минотаура, у чудовиште које, да би преживело, стално тражи да јој се приносе жртве. У једном тренутку на жртвенику се нашла Европа, тачније њен медитерански део. Прво је жртвована Грчка.
Никада нећу заборавити једну бесану ноћ која је потпуно променила мој живот. Стигао сам из Лондона у Милано и изашао да се прошетам. Посматрао сам блиставе излоге, веселе људе који излазе из ресторана и помислио да ни у највећим кошмарима не могу да наслуте оно што их чека; оно што сам ја већ знао: да је почела нова партија берзанског покера и да моје колеге зарађују милионе долара кладећи се на пропаст Италије. А то значи да ови људи ускоро неће моћи да подигну свој новац са банкомата, да ће завладати општа паника, а затим глад и беда… Помислио сам на своје родитеље, пријатеље… Обузео ме је прво стид, а затим бес и то на самог себе што сам и ја део те грамзиве, похлепне финансијске куполе. Те ноћи се десило чудо: одбио сам да учествујем у кладионици за пропаст моје домовине и решио да се вратим и почнем све из почетка. Као што и сами знате, тада смо спасени од банкрота, али се све променило и ништа више није исто. Више не важи правило: „Утопије и снови слабих су страхови и кошмари јаких“, односно оне мудре речи професора Тарантелија, уклесане на мермерној плочи у холу римског Економског факултета поред које сам као студент небројено пута прошао и заиста веровао да свако, па и најбеднија сиротиња, има право на наду за боље дане. Сада више нема наде јер социјални лифт више не ради.
У епиграфу ваше нове књиге Све се распада и плеше цитирате руског песника Розанова: Представа је готова / гледаоци напуштају салу / треба обући капуте и кренути кућама / окрећу се и гле… / нема више ни капута, а нема ни куће. Прилично песимистично. Да ли нам то нема спаса?
Погледајте на јутјубу снимак прославе почетка другог миленијума из вашингтонског Линколн центра када је Бил Клинтон обећао светско благостање и најавио глобализацију као нову светску ренесансу. Истовремено, укинуо је Glass–Steagall Act који је, као што је познато, после Велике депресије из 1929. завео ред у банкарско пословање и тачно прецизирао банкарске компетенције. Одједном је настао општи хаос јер је свима допуштено берзанско коцкање туђим новцем. Већ деценијама говоримо о економској кризи, али је крајње време да ствари назовемо правим именом: 2000. је почео Трећи светски рат! У сваком рату постоје победници и поражени. Овога пута велики победници су мегамултинационалне компаније које називам „Platform company“ јер лебде баш као неке платформе – с јефтином радном снагом на једном крају света, правним седиштем на другом, а фискалним на трећем где не плаћају порезе. Ту су и мегабанке, мега адвокатске и консултантске корпорације, рејтинг агенције; укратко – читав један систем који је мој професор Галино дефинисао као „Давос клуб“ или фајненс-капитализам. То је тај ексклузивни клуб, клуб моћника који неприкосновено влада светом. С друге стране су поражени – уништена радничка класа, све сиромашнија средња класа и млади без перспективе. То је армија невидљивих, очајних људи који бауљају европским и америчким улицама, бесни и спремни на све јер више немају шта да изгубе. Они чак немају ни конкретног непријатеља против којег бесне. Али још увек имају право гласа и зато све више гласају за оне који им обећавају лаке рецепте за излаз из очаја у ком се налазе.
Ко је крив за ову новонасталу ситуацију?
Свакако, званична политика, али највише левица! Политика је постала врло уносна активност за послушне медиокритете, уједно и потпуно безначајна јер се удаљила од стварног живота. У италијанском парламенту се месецима расправљало о томе да ли Владимир Луксурија (бивши посланик из редова екстремне левице и познати италијански трансџендер, п. а.) треба да одлази у мушки или женски тоалет. Ово би било смешно да ситуација није драматична. Мало је разлога за смех када живимо у систему у којем јаз између богате мањине и сиромашне већине постаје све већи, а шансе за успињање на социјалној лествици све мање. Руку спаса тој разочараној већини пружају једино популисти који јефтиним слоганима само доливају уље на ватру. Налазимо се на веома склиском терену и не заборавимо да је и Хитлер кренуо у свој поход управо из сиромашних радничких предграђа. Дакле, било би паметније да схватимо разлоге зашто су нпр. амерички радници гласали за Трампа, а не да их одмах омаловажавамо и називамо глупом стоком као што је то учинила „велика левичарка“ Хилари Клинтон. Да схватимо зашто италијански прекаријат подржава неофашисте, зашто долази до туча с мигрантима, зашто смо у „кризи“ када према најновијим подацима нето добит 374 водеће мултинационалне компаније износи 210 процената, док плате радника постају све мање, а услови рада све суровији.
Основали сте фонд за школовање и лечење сиромашне деце. Уложили два милиона евра у независно издаваштво, прича се да верујете у нову италијанску ренесансу. Али о томе нерадо говорите у медијима. Зашто?
Зато што сам човек од акције, а не од празне приче и саморекламе. Постао сам срећнији када сам схватио да новац који зарађујем треба улагати у будућност; у талентоване људе и у њихове идеје. Ми смо народ који је дао Леонарда да Винчија, Микеланђела. Италијански филм, музика, мода и дизајн шездесетих година освојили су цео свет. Прве компјутере производио је „Оливети“, прво млеко у праху наш „Пармалат“. А онда је све одједном стало и постали смо европски отпад. Дакле, шта се десило?! Немогуће је да је цела нација одједном постала глупа и без идеја. Одлучио сам да допринесем новој италијанској ренесанси јер верујем да су наши људи генијални и да их само треба покренути.
Шта бисте поручили српским читаоцима поводом наступајуће нове 2018?
Када смо се упознали и договарали овај разговор, рекао сам вам да обожавам Србију. Сећам се да сте ме тада збуњено погледали и упитали да ли сам био у Србији. Одговорио сам вам да једва чекам да дођем. Ето, желим да дођем у Србију, а вама желим да останете своји и достојанствени. А то је, верујте ми, данас највећи луксуз.