СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ „ДЕМОКРАТСКЕ ОПОЗИЦИЈЕ“

Није тешко дати суд о „демократској опозицији“ у Србији током последњих 30 година. Ништа се суштински није променило у нашем политичком животу у погледу доминације партијског интереса над оним државним. Од нечасних и прљавих средстава се не одустаје

Како се у Србији одвија борба за власт, тачније какав је однос власти и опозиције? У реалности се догађају више или мање огорчене, сурове, жестоке борбе, с кршењем правила игре међу припадницима партија; понекад до физичког сукоба у Скупштини и ван ње. Разуме се да однос власти и опозиције није једнообразан већ је прилагођен друштвено-историјском раздобљу.
С почетка 19. века један енглески политички писац написао је да торијевци желе власт па макар држава пропала. Слободан Јовановић је у међуратном времену написао и више пута поновио да је у српској политици партијски интерес јачи од државног. Нешто од овакве слике политичке борбе опозиције гледамо од 1990, дакле у 30 година постојања српске демократије.
Постоје три различита периода власти и опозиције: 1990-2–000; 2000–2012; 2012–2022. године. Међутим, снажан и дуготрајући печат односу власти и опозиције у Србији у протекле три деценије дала је опозиција у првом демократском раздобљу (1990–2000). Деловање опозиције било је: увек против власти, страначка политика је изнад државне, коришћење свих вербалних и уличних средстава, демонски језик о власти и противнику, непатриотски однос према Западу. И када су били у опозицији и када су били у власти, опозиционари нису показали да су им државни интереси изнад оних страначких. Зар одбијање леве и десне опозиције да гласа о Извештају Владе о Косову и Метохији у Скупштини Републике Србије, 2. 2. 2022, не потврђује речи Слободана Јовановића? Није ли то доказ да проблем политичког нејединства о суштинским државним и националним интересима генерише „демократска опозиција“? (СРС је гласала за сваки извештај о КиМ у Скупштини Србије за време власти СПС-а.)

„ДЕМОКРАТСКО“ НАСТУПАЊЕ ОПОЗИЦИЈЕ (1990–2000) Анализа деловања политичке опозиције не може да избегне правни и међународни контекст; она је слободно деловала у условима међународне изолације СР Југославије (санкције уведене 1992) и у околностима НАТО агресије на СР Југославију (24. март 1999 – 12. јун 1999).
Како је у таквим условима спољне опсаде и дубоких унутрашњих проблема деловала политичка опозиција у Републици Србији? Себе је називала „демократска опозиција“, а чиниле су је углавном мале странке с „познатим“ лидерима. Такву слику опозиције у Србији омогућио је важећи закон о странкама који је дозвољавао оснивање странке са 100 потписа, што је био кец на десетку менталитетском „динарском типу“. Тај скуп лидера опозиционих странака представљао је ретку мешавину људских карактера, политичких каријера, вредносних опредељења и основних професија. Већина ових лидера били су заправо губитници у својим некадашњим партијама, па су основали своје странке.
Уједињавала их је огромна мржња према Милошевићу и власти СПС-а. Само том емоцијом може се објаснити њихово поновно уједињење. Зашто су се раздруживали када се поново „уједињују“ за једнократни задатак? Та мотивација баца јако светло на озбиљност и политичку зрелост самог подухвата. Он открива природу циља: бити против власти, рушити режим и ништа више. Али већ прелазимо на опис политичког програма опозиције у Србији. Бити стално против изабране власти, а некритичан према иностранству – ето програма „демократске опозиције“ у време Милошевићевог мандата.
Целокупну своју деструктивну критику опозиција усмерава према унутрашњој власти. У околностима западне и међународне опсаде нема критике спољашњег фактора. Чак ни НАТО агресија није знатно исправила неравнотежу у критичко-деструктивном политичком деловању. Штавише, они више сарађују с агресорским владама него са својом изабраном републичком владом. Критика за погоршавање материјалних услова живота се искључиво приписивала власти. Посете агресорима из НАТО влада, посебно онима из Вашингтона и Лондона осветљавају карактер представника опозиције у Србији. Челници „демократске опозиције“ одлазе на Запад и друге НАТО центре да се консултују и приме помоћ од оних који су убијали народ коме припадају и рушили материјална и културна добра. Има ли већег губитка националног и политичког достојанства! И каква је то политичка опозиција? Опозиција држави, а не власти?
Политичка стратегија сталног оптуживања изабране власти у Србији и Слободана Милошевића била је у функцији НАТО влада. „Демократска опозиција“ у Србији требало је да спроведе у дело оно што нису успеле санкције и НАТО агресија – да промене власт СПС-а.
Друго обележје деловања политичке опозиције у Србије, током прве деценије вишепартизма, био је њен језик велике мржње. Они су за своју државу стално понављали да је „терористичка“, да је власт „ђубре“ а за једну од највећих странака (СРС) да је „следбеник Хитлера и Мусолинија“. Чак су критиковали власт што обележава годишњицу НАТО агресије!!
Ко је чинио српску опозициону политичку сцену уочи НАТО агресије? Када се баци поглед на тај круг опозиционара, лако се запазе три слоја, три социјалне групације из којих су пристизали. Поред политичких странака, ту су били интелектуалци – опозиционари, неке НВО, неки Срби који живе у иностранству.

ОПОЗИЦИЈА (ДОС) СЕ „ПОПЕЛА“ НА ВЛАСТ У СРБИЈИ (2000–2012) После октобарске револуције 2000. на власт долази ДОС (Демократска опозиција Србије) и три године влада под тим називом! ДОС је на власти користио, могло би се рећи, слична средства као у борби за власт. Наставио је да демонизује нову опозицију СПС и СРС. При томе су давали обећања у стилу: „за бољу Србију“, „нећемо допустити реваншизам и поделе“, „зауставићемо пропадање и распарчавање Србије“, „сузбићемо криминал и злоупотребе“, „обавезаћемо све функционере да пријаве имовину“, „никад више без реда и закона“. Већ у јесен 2001. видели смо колико су те пароле биле тек средство за освајање власти, а не искрен политички програм. Све је испало супротно. А највише правног безакоња.
Део српске политичке опозиције, а власт после 2000. године, дуго користи западни, инострани имиџ о Србима за унутрашње политичке борбе. Преузимање тог иностраног стереотипа и његова политичка функционализација у унутрашњој политици не могу се оправдати државним интересом политичких актера Републике Србије. Напротив! Подруку с овим прљавим средством иде манипулација страхом. Водећи рефрен Демократске странке и остатка ДОС-а био је да ће уколико победи Томислав Николић на изборима 2004. и 2008. године, цело друштво бити враћено уназад и то тако да ће васкрснути слике беде и инфлације.
Ово не само да је било бескрајно далеко од истине, јер је његова кампања била позитивна (поглед у будућност), већ је било обичан фалсификат прошлости. У то време (1990–1998) у извршној власти су били СПС (и други), а у скупштинској и ДС и СРС. Врло добро је познато да игра на карту страха не доприноси развоју друштва и благостању грађанског живота. Овоме се мора додати и употреба економског катастрофизма као претња уколико победи кандидат опозиције.
Медији су посебна прича. Од жалбе на неслободне медије у протеклој деценији ДОС на власти лако је прешао на похвалу свог монопола на медије. Све су држали под својом контролом. СНС је уочи избора 2012. користила радио Фокус и лист Правда (и добила изборе!). Очигледно је да употреба свих средства у борби за очување власти има своје границе. Упркос агресивној медијској кампањи застрашивања коју је користио ДС, половина бирачког тела у Србији није прихватила такве поруке. Друга ствар, ДОС или остаци ове коалиције на власти демонстрирали су грчевиту борбу за очување једне гране власти, у којој се користе сва средства. И њима се морало поставити питање: да ли је власт спремна да уступи место опозицији? Наступ у коме се опозиција представља као катастрофа за земљу, као „крај демократије“, морала нас је суочити са сумњом у демократски капацитет нове власти.
Пошто је уз инострану помоћ освојио власт, нови режим све више прихвата налоге из тог дела света, а не од сопственог народа. То значи да ће стране интересе представљати као српске, или ће користити демагогију новог издања, или ће просто лагати. Шта год да изабере, остаје да се питамо да ли је то демократија која упропашћава нацију?
Оно што су практиковали у време опозиције Милошевићу, блаћење у иностранству српске власти, наставили су и после 2000, али сада један део бивше опозиције критикује други. Ево речи председника Владе Републике Србије 2008: „Велика је брука за једну земљу да специјални изасланик председника Републике (Бориса Тадића – З. А.) у другој земљи оцењује поступке и опањкава председника владе (Војислав Коштуница – З. А.) пред званичницима друге земље (Холандија – З. А.) без икакве чињеничке основе. То је јадно“ (Војислав Коштуница: Споразум са ЕУ је покушај преваре, интервју, Политика, 3. мај 2008).

ПОСЛЕ 2012: ОБНОВА ПОЛИТИЧКЕ МАТРИЦЕ ДОС-а Улична окупљања, митинзи, шетње били су једно средство борбе „демократске опозиције“ против власти у протеклих 30 година. Почело је трагичним 9. мартом 1991, када су изгубљена два живота. Прође неколико година, а тргови и улице у градовима Србије приме демонстранте. Од Видовданског сабора 1992. опозиција је тражила да власт изађе на превремене изборе. Од тог датума улица је постала политичка трибина с тим да је у периоду 2000–2012 ослабила, а обновила се после 2012. године.
У околностима западног притиска на Србију због Косова и Метохије, политичка опозиција наставља да користи сва позната и примењена средства из времена 1990–2000. године. Излази на улицу 2012, због тобоже „изборне крађе“. На грађанско-политичким шетњама 2019. године носи се платно на коме пише „Један од пет милиона“ и објављује петицију властима са 30 захтева! Тачније би било један од осамдесет хиљада, јер када се сабере број изашлих на улице по градовима Србије, према извештајима медија који подржавају протесте, изађе отприлике толико особа. Нека их буде и дупло више. Чињеница је да у изборном телу представљају изразиту мањину. Умешале су се и политичке партије, на неким говорницама узимају реч и високи функционери опозиционих политичких странака, тако да ове шетње добијају карактер опозиционих политичких протеста.
У условима масовних комуникационих канала испашта получасовни ТВ Дневник као препрека медијским слободама у Србији! Под агресивном кампањом против Јавног сервиса догодио се, на општу срамоту, упад у зграду и покушај да се уређује Дневник. А један опозициони политичар међу њима је отворено саопштио шта је опозиционо схватање слободе медија: угасиће једну телевизију! (А зашто не и друге?)
Оливер Ивановић убијен је на Косову на коме не делују српска полиција и тужилаштво, а од српских власти се тражи судска истина, неке партије изговарају оптужбе у Скупштини Србије да је власт одговорна за његово убиство! Захтеви за оставкама челних функционера државе – председника, премијера, председника скупштина – пљуште, а онда се нижу имена министара, и функционера нижих нивоа. Овај захтев, треба и то рећи, није унисон у овим шетњама, али чује се јер га изговарају и грађани и професори политичких наука за које је ова садашња власт „узурпаторска“ (значи да је силом дошла на власт!). Захтев је запањујући и забрињавајући са становишта политичког знања о демократији.
Такви захтеви вређају и понижавају грађане који су на изборима дали подршку политичкој опцији којој верују и којој су поверили мандат управљања државним и јавним пословима; они су по садржини дестабилизујући, а по последицама репресивни. Они могу да породе неке облике насиља, а сигурно је да подстичу разне облике конфликтности. Велики мислилац демократије Токвил уочио је пре два века такву појаву и именовао је као тиранију мањине.
Када неком порасте потреба за влашћу, а недостаје му подршка, онда се јавља фрустрација а затим агресија. Једино се тако могу објаснити почетни облици насилничког понашања неких учесника грађанско-политичких протеста 2012. и 2019, и то после 30 година демократских норми и праксе. А свако ко претендује на државну власт мора да зна да о природи његове власти највише говоре средства која користи да би је освојио.

ЗА ДРУГАЧИЈЕ ПОЛИТИЧКО ОБРАЗОВАЊЕ И КУЛТУРУ Видели смо како је деловала и каква је средства користила „демократска опозиција“ после 1990: интелектуалци опозиционари, политички предводници мањих странака на улици, парламенту, јавности уз демонизујући језик о изабраној власти.
Али ево их три деценије касније!
После 2012, с победом СНС-а и СПС-а, обнавља се „демократска опозиција“ састављена од опозиционара, интелектуалаца и политичара из времена 1990–2000, па 2000–2012. Опет слушамо и гледамо демонизацију власти и изабраног председника државе А. Вучића, као некада власт СПС-а и С. Милошевића. Све што чини власт СНС-а и СПС-а дочекује се на нож. Вучић је општи кривац за све и свја. Српски политички антипатриотизам се показује одрицањем од вредности слободне и независне државе. Некада ДОС, а октобра 2023. део опозиције састављен од малих странака „прозападне“ политике обратио се ЕУ и западним државама писмом у коме оптужује легалног председника да је крив за инцидент у Бањској на КиМ и тражи санкције за њега, а то значи за Србију. И то се зове опозиција сопственој држави и нацији!
Није тешко дати суд о „демократској опозицији“ у Србији током последњих 30 година. Ништа се суштински није променило у нашем политичком животу у погледу доминације партијског интереса над оним државним. Од нечасних и прљавих средства не одустају. У форсирању такве политике ипак предњачи самозвана „демократска опозиција“ (доминантно прозападно оријентисана) која, свесно или не, свеколику активност усмерава на критику власти, у разним облицима, е да би освојила власт. Тако 30 година одржава се политичка матрица српске опозиције: излазак на улицу, претње и увреде власти, избори нису фер, неслободни медији, диктатура у Србији, боље је било у прошлости; ослонац на Запад, острашћена критика Милошевића и Вучића. И то траје три деценије као да се политичко време замрзло у Србији.
Задобијање власти у највећој могућој мери осветљава употребљена политичка средства. Борба за власт схвата се као употреба свих средстава против власти при чему се не води рачуна о граници која води борби против државе. Другим речима, критика власти постаје критика државе.
Начин борбе за власт свим средствима открива опозициону сутрашњицу на власти. Немогуће је да насиље или корупција као средство у борби за власт не буду део власти када се освоји. Или, опозиција што се ослања, више или мање, на помоћ са Запада који је користио сва средства против „режима“ у Србији, не би ли га придобио за свој концепт решавања југословенског па унутарсрпског проблема. Сва расположива средства притиска је моћни Запад употребио: економске и друштвене санкције, политичка изолација, медијска сатанизација Срба, НАТО бомбардовање, суд у Хагу, Косово и Метохија, средства изнуривања народа, зарад својих циљева, а не српских.

У Србији се наставља борба политичког добра против политичког зла, политичког разума против глупости, истине против лажи. Наставља се и борба између оних који теже власти с подршком народа коме припадају и оних који ту власт желе уз помоћ туђина. Уврежило се мишљење да је за стање и развој демократије у држави одговорна искључиво власт. Испушта се, међутим, из вида околност да на квалитет демократије, њених институција, вредности и понашања утичу и припадници опозиције у лику политичких партија, „независних медија“ и ангажованих интелектуалаца.
Критичари мрзитељи демократски изабране политичке власти стално себе називају демократама. Ово самоименовање може бити плод свесне обмане, али је најчешће израз самоуверења да је доиста реч о борцима за демократску ствар. У ствари ради се о ауторитарним личностима. Они се представљају као демократе, али по свим критеријумима понашања, говора, мишљења они су ауторитарне личности. А о њима још више говоре средства која користе.
Све оно што се дешавало на улицама Србије и Београда од 1990. до 2023, а то су протести, шетње и окршаји с полицијом група грађана и политичких странака, израз су, поред других чинилаца, и менталитетског обрасца, односно националног карактера српског народа. Рђава страна српског менталитета је неуважавање и потцењивање другога. У српском народу је раширена „рушилачка грандоманија“ у којој неко може да се уздигне тек пошто се онај други сруши. „У Србији данас не постоји ни један једини човек коме се верује; ко има општи углед и значај… нема научника, уметника, писца кога поштује већина. У Србији се оговара, интригира, ружи и пљује“ (Д. Ћосић, јун 2000).
Да би се овакво стање изменило, неопходно је више комуникације између власти и опозиције, више јавних сучељавања мишљења и ставова (а не само осуда). Било би више јавних дискусија о националним и државним интересима а мање самовоље, привилегија, корупције, крађа. Морала би се применити стара политичка мудрост: када је нација суочена са спољним претњама, неопходно је појачати солидарност и кохезију друштва, а минимализовати сукобе. Српска политичка класа у последње три деценије као да је заборавила ову мудрост. Неизбежна последица сталне конфликтности међу странкама свакако је слабљење српске државне снаге, ауторитета, свести о њеном значају за опстанак и развој нације и свих њених грађана. Оно што српска политичка класа, издељена на политичке странке и таборе у јавности, мора да научи тиче се разумске контроле оних страсти које се гнезде у политичким странкама и појединачним опсесијама власти.

Из књиге
Српске муке са политиком,
Мали Немо, 2023