ПОМЕРИМО ФРАНЦУСКУ, КАО ШТО ЈЕ ОНА ПОМЕРИЛА НАС

ФРАНЦУСКО-НЕМАЧКИ ПЛАН У ПРАКСИ

Да ли је и одлука француско-немачког „амбасадорског“ тандема у Приштини да се спомен-плоча српским војницима пострадалим у ратовима од 1912. до 1918. „помери“ да им не смета приликом обележавања Дана примирја још један доказ судбине коју су Париз и Берлин одредили Србима, и да за њих адекватног примирја не може бити све док се Срби не склоне? Укључујући и српске кости

Нетрпељивост косовских Албанаца према српским костима проживљавамо већ деценијама (ако не и дуже). Откако знам за себе, слушам и приче о рушењу и скрнављењу српских гробаља широм Косова и Метохије. Чак је и један од првих и најмонструознијих злочина на „Косову“ ослобођеном од „српског јарма“ извршен над Србима који су кренули да обиђу гробове својих предака – несрећни путници аутобуса „Ниш експреса“ који су у Ливадицама код Подујева 16. фебруара 2001. дигнути у ваздух пошли су у завичај да обележе Задушнице.
Подсетимо се судбине човека оптуженог и осуђеног за тај напад Фљорима Ејупија, чији је ДНК пронађен на месту са ког је детонирано 70 до 100 килограма експлозива постављеног у цев за дренажу испод магистралног пута. Након напада је ухапшен, али је убрзо побегао из притвора у америчкој војној бази „Бондстил“ (можете мислити) код Урошевца. Поново је ухапшен у јуну 2004. у Тирани и предат Унмик полицији. Судско веће међународних судија Унмика је 2008. Ејупија прогласило кривим за подметање експлозива и тада је осуђен на 40 година затвора, али га је Врховни суд тзв. Косова, у другостепеном поступку марта 2009, ослободио због наводног недостатка доказа. Успут, министар унутрашњих послова Србије Братислав Гашић у Скупштини Србије у јуну ове године изјавио је да српски органи безбедности имају информације да управо Ејупи стоји и иза убиства Оливера Ивановића и да имају доказе да је пре убиства на Косово и Метохију ушао из Албаније у коју је дошао авионом из Немачке. Чудна је коинциденција да се Немачка помиње и у вези с нападом на аутобус „Ниш експреса“, јер је Ејупи идентификован захваљујући ДНК који је немачка полиција имала после једног убиства у Немачкој 1997. године, за које Ејупи, такође, није осуђен.

КАДА СИ У ПРИШТИНИ... Да је прекопавање и скрнављење српских гробова практично постало ствар традиције албанског народа на простору Косова и Метохије, могли смо се уверити и пре мање од месец дана, када су преорали српско гробље у Косовској Митровици како би преко њега прешли камиони зарад реновирања куће једног Албанца.
Кад си у Риму понашај се као Римљанин, гласи средњовековна изрекa. Њена поука је да је у гостима долично поштовати обичаје и традиције домаћина. Том бонтону прибегли су и изасланици (такозвани амбасадори) Француске и Немачке на такозваном Косову Оливије Геро и Јорн Роде када су 11. новембра обележавали свој Дан примирја у Приштини. Додуше, они још нису почели да руше споменике и преоравају гробове, али су на добром путу – споменик српским војницима пострадалим у ратовима од 1912. до 1918. у спомен-парку на приштинском православном гробљу померен је са централног места и ту је постављена црна мермерна плоча на којој на француском, српском и албанском пише „Француским војницима палим на Косову“. Бела спомен-плоча из 1984. године, на којој је поред крста исписано „Овде леже посмртни остаци српских војника палих у ратовима 1912–1918“, измештена је с бочне стране парка, над којим се вије застава Француске. Измештање споменика и постављање нове спомен-плоче обављено је без знања Епархије рашко-призренске.
Приштински парох Станиша Арсић, који обилази гробље на којем ниједан други гроб није читав, навео је да је промену приметио непосредно пре обележавања Дана примирја, те да су му у „косовској полицији“, где је пријавио случај, рекли да је измештање изведено по налогу „амбасаде“ Француске у Приштини.
Разочарани и увређени „амбасадори“ Француске и Немачке огласили су се поводом „потпуно непримерене“ српске реакције на овај потез и због тога што је „погрешно протумачен“, јер споменик није сасвим уништен, као што би било у духу традиције косовских Албанаца, него је само „мало померен“. Они су навели да је заједничка француско-немачка церемонија обележавања Дана примирја била „окаљана контроверзом“ у појединим приштинским медијима око присуства споменика којим се одаје почаст српским војницима који су погинули између 1912. и 1918. године. „Србија и Француска су биле савезнице током Првог светског рата. Ова полемика била је недостојна сећања свих војника: француских, немачких и српских војника који су погинули у Првом светском рату, али и 18 француских војника који су погинули током служења Кфору, у заштити свих заједница ’Косова’. Постављање новог споменика који подсећа на жртву свих француских војника на ’Косову’ урађено је на иницијативу Амбасаде Француске. Споменик у знак почасти српским војницима смо накнадно померили само неколико метара, уз највеће поштовање, након обавештења Општине. Ниједно тело војника није померено. Овај споменик остаје потпуно видљив на истој локацији, што свако може да види на лицу места и на приложеној слици“, навела су двојица „амбасадора“ у саопштењу.
Пре свега, у овој њиховој причи чудно је то што је приштинска општина демантовала да има било какве везе са овим чином којег се, изгледа, стиде чак и косовски Албанци. „Обавештавамо вас да нисмо добили никакав захтев за померање плоче нити смо обавештени о померању плоче. Стога вас обавештавамо да плочу није уклонила Општина Приштина“, одговорили су они на упит портала „Косово онлајн“.

С КИМ СЛАВИТЕ, БРЕ? Све ово и није толика срамота за немачког „амбасадора“. Ипак је он изасланик земље која је у два светска рата била на Србима непријатељској страни и ипак су им у оба рата косовски Албанци били браћа по оружју. Амбасадор Роде је, уосталом, све лепо објаснио у свом твиту поводом обележавања примирја (не капитулације) успевајући да у њега углави и кога треба, и кога не треба, само да избегне било какво помињање Срба и Србије. „Топови су коначно утихнули. Многи су пре 105 година ово помислили када је Први светски рат окончан после година патње. Данас смо обележили овај догађај са својим француским пријатељима, представницима ’Косова’, команде Кфора, Украјине и Авганистана, новинара и представника дипломатског кора. Научили смо – помирење је увек могуће“, гласи поменути твит. Па добро, ако сте на обележавање свог Дана примирја на Косову и Метохији позвали Авганистанце, могли сте на помирење, ваљда, да позовете и Србе. Или су Срби већ позвани и то у оном за Немце најбољем облику – костима под земљом.
Неупоредиво је већа, свакако, срамота за француског амбасадора, али он се, по свему судећи не стиди, него је, напротив, разочаран, а помало и увређен што Срби не прихватају олако његово прекрајање историје. Уосталом, далеко од тога да му је ово први пут. Сетите се како је пре мање од месец дана Ново Брдо прогласио за „косовско наслеђе“, па су твитераши почели да се спрдају с њим питајући га шта то „Novobërdë“ значи на албанском језику. Али треба имати разумевања за овог Француза. Њему је стало до помирења, а са Србима, рачуна, нема шта да се мири – увек смо били савезници, а и оно мало што су нас бомбардовали ‚99. је било ем преко воље, ем за наше добро. И овако му вероватно већина Срба с којима се сусреће говори да су захвални његовој земљи што је „бомбардовала Милошевића“ 78 дана.
А посебно смо били савезници у том Првом светском рату и посебно током повлачења кроз Албанију док су нашу војску и нејач нападали албански бандити. И баш због тога, вероватно, и треба да се мири с Албанцима и да им великодушно опрости што су убијали Србе, али и што их нису довољно побили, него су морали Французи да се малтретирају и превозе их на Крф. Лепо је то наш историчар Петар Опачић описао: „Док су наши исцрпљени и промрзли војници стизали на јадранску обалу, француска штампа је писала како нема сврхе превозити људе који су већ практично мртви. У сећању на та дешавања остало је чувено ултимативно писмо које је руски цар упутио савезницима. У писму је запретио да ће Русија иступити из рата и потписати сепаратни мир са Немачком, ако савезници, а пре свих Италија и Француска, не пошаљу своје бродове и превезу српске војнике на сигурно. Енергично и кратко писмо Николаја Другог гласило је: ’Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком’.“ И зато, волимо Француску баш онако како је она волела нас и у Првом светском рату, а и сада. Очито је то потребно да бисмо се једног дана помирили и заједно славили Дан победе.