ПИСМА ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА – Клање је могло да почне

Како се десило да поход на РС предводи човјек који је својевремено, као војни тужилац у Зеници, ћутао над „Музејом одсјечених српских глава“?

Некадашњи командант 7. Муслиманске бригаде Армије БиХ Шериф Патковић на зенички скуп подршке Палестинцима дошао је с ватреним хамасовским убеђењима уверен да је на правом месту. Амбасадор Палестине у БиХ Резек Намора, такође присутан на скупу, избјегао је да објасни некадашњем команданту да је Хамас терористичка организација која не представља Палестинце; да су званични представници Палестинске ослободилачке организације – ПЛО углавном масакрирани или протјерани из Газе и да је Газа данас концентрациони логор са два реда „стозубих“ бодљикавих жица. Први ред контролише Хамас а други израелска влада.

ШТА БИ ХАМАС БЕЗ ШЕРИФА Патковић је у рату, неко вријеме, предводио јединицу чији су команданти били пуковник Амир Кубура, један од тројице Бошњака које је Хашки трибунал осудио за ратне злочине, и Махмут еф. Каралић, у неколико наврата мета муџахедина који су заједно с припадницима разних терористичких организација из арапскога свијета ратовали у редовима те формације.
„Бригада покрета Хамас настала из политичког крила Муслиманског братства мене дубоко подсјећа на Седму (муслиманску бригаду Армије БиХ) и ја као командант, ево кажем и амбасадору, али и као човјек стављам се на располагање у датом тренутку да им се придружим.“
Патковићево обраћање прекинуто је снажним аплаузом окупљених.
„Мени глава није усијана, али свијет је усијао главу. Настави ли свијет подржавати Израел, догодиће се свим људима катастрофа“, рекао је Патковић.
Овде треба стати. Без разумевања чињенице да кључну копчу између муслимана из БиХ и „браће“ у Гази, али и оне из арапскога свијета која су се прикључила јединицама тзв. Армије БиХ, чини идеја Муслиманскога братства, чији је истакнути идеолог био Алија Изетбеговић, тешко је позиционирати целу причу.
Патковићев говор су прешутили медији у Сарајеву, посебно део везан за сврставања на страну Хамаса.
У сјени великих глобалних сукоба и ратова, и престројавања подршке некој од зараћених страна, заказано је суђење Милораду Додику, предсједнику Републике Српске.

ПОТИСНУТО СЕЋАЊЕ НА КЛАЊЕ СРБА Судијски и морални пигмеји сакупљени под једну заставу кренули су у одбрану законодавне функције коју је насилно преузео њемачки дипломата Кристијан Шмит намеран да управља земљом како нису ни турске паше, као „валија и кадија“ или прецизније као прави колонијални управник на сметлишту које нема интегритета нити суверенитета, а које још зову државом.
Судија Мирсад Стрика је кренуо у поход на Републику Српску. Повратници из Сирије – терористи Ал Каиде и Исламске државе нису тема за овог бившег војног тужиоца у Зеници, који је шутио када су припадници зеничке војске и полиције мучили и убијали људе у ратном логору за Србе, познатом као „Пети павиљон“, или у свлачионицама претвореним у затвор „ФК Тошк“ из Тешња. У сезони клања Срба коју је отворио Стрика, муџахедини су се женили с младим Босанкама у школи у Јабланици код Тешња а у Какњу организовали „Музеј одсјечених српских глава“ са Возуће. Судијски картел у БиХ није реаговао на бјекство ратног злочинца генерала Сакиба Махмуљина и чињеницу да терористи сеире чекајући на слободи вишеструко одгођен излазак пред пред то неуставно наличје правде у Сарајеву.
Фанатизованим србофобним Бошњацима немогуће је објаснити да су нас западњаци „намјестили“ за рат са Србима. У том смислу њих мало тангира чињеница да прогон Додика и његове породице није некакав лични и приватни обрачун некаквог Шмита или Стрика, те да Срби из Републике Српске неће стајати по страни и гледати како изасланици интереса Њемачке, САД и Велике Британије „шапатом“ уклањају њиховог предсједника. Могла би то бити преломна тачка каквих је у српској историји било много.
У контексту свјетске кризе у Украјини и на Блиском истоку Бошњаци су виђени као елемент одбране западних интереса који се делом реализује кроз непријатељства између Бошњака и Срба. Никакав рат с другим актерима и народима нити је дозвољен, нити је планиран. Чак ни могућ.

ИМА ЛИ НА ЗАПАДУ МЈЕСТА ЗА ИСЛАМ? Када је својевремено М. Ј. Акбар, прозападни, индијски муслиман закључио да ће следећи удар на Запад доћи из исламског свијета и објаснио то овако: „На потезу су исламских народи од Магреба до Пакистана, то је оно подручје са којег ће започети борба за нови светски поредак“, и када је професор у Исламској школи, британски Јевреј Бернард Левис потврдио тај закључак, неорганизован, уплашен и међусобно посвађан исламски свјет је шутио. Понеко је можда попут Патковића узвикнуо неку од многих парола која се загубила у магли будућих сукоба испланираних на Западу.
Типичан Сарајлија не промишља о томе да западна цивилизација не постоји нити уважава закључке Хантингтона, који је објаснио зашто је ислам највећи проблем западној нецивилизацији. Убијати муслимане и палити Куран у окупираним џамијама на Западу, те подстицати и подржавати радикализам у исламском свијету, па за њега оптуживати све муслимане јесте матрица скројена на Западу. Она подразумева и стварање западних терористичких организација названих искривљеним арапским именима која делују под црним, сатанистичким обиљежјима.
Колико су се пута упалиле западне камере у Тунису, Ираку, Египту, Либији, Сирији и Авганистану да свијет види звјерства и злочине америчке војске скривене иза слика распуштене банде убица и кољача које су Американци пронашли и регрутовали у муслиманским земљама? Може ли неко објаснити сарајевским „кукавним елитама“ да у НАТО унији нема мјеста ни за ислам нити за муслимане?