НОВО БРИСАЊЕ ИЗБРИСАНИХ: СЛОВЕНЦИ САХРАНИЛИ И СЛОВО „Ћ“

Споменик који је у Љубљани подигнут у знак сећања на жртве административног етничког чишћења у осамостаљеној Словенији не одражава њихове муке нити признање греха државе која их је мучила

Градоначелник Љубљане Зоран Јанковић је на земљишту некадашње Фабрике бицикала „Рог“ 24. октобра представио необичну скулптуру уз објашњење да је то споменик у знак сећања на Избрисане. Наводно представља врх латиничног слова „Ć“ којег нема у словеначкој абецеди, али је често у презименима многих припадника народа из република некадашње (и са Словенијом) заједничке домовине Југославије. А многи међу њима су били жртве административног етничког чишћења у режији тадашње десничарске владе премијера Алојза Петерлеа.

НЕПОЖЕЉНИ „ЈУЖЊАЦИ“ Уследила је вишедеценијска калварија Избрисаних, међу којима је већина била са српским коренима, а који су због незаконитог брисања из регистра сталног пребивалишта преко ноћи, и не знајући, изгубили право на рад, станиште, здравствену заштиту, школовање, пензију… Укратко сва социјална и друга права, чак и приступ сопственој уштеђевини у банци. Тек проглашена словеначка држава поништила им је сва документа, иако још важећа. Без докумената постали су заточеници унутар словеначких међа; ни криви ни дужни осуђени на цивилну смрт. Жртве нису могле да заштите своја права на суду нити игде, власт им је и то лукаво одузела тако што није издала службену одлуку о брисању из регистра, чиме је поништила могућност за жалбе. Није мало оних који су били избачени из станова и кућа јер је држава одлучила да „више не постоје“. Критеријум је била крв, несловеначко порекло, корени у некој од ексјугословенских република „јужно од реке Купе“. Отуда и пежоративан назив за њих – „јужњаци“.
Неки су били без икаквих писаних трагова, само на основу усмене наредбе локалних полицијских моћника, незаконито прогнани у ратом захваћену Хрватску и предати тамошњим паравојним групама. Међу њима је био и Драгомир Петроњић, Цељанин, цивил, по пореклу и народности Србин. Драгомир је у јесен 1992. буквално нестао пошто га је саобраћајна патрола привела у полицијску станицу у Цељу иако није начинио никакав прекршај; његове кости с видљивим траговима мучења, удова везаних конопцем, откривене су 15 година касније у необележеној масовној гробници код Зенице. Тако се завршила потрага коју су Драгомирова ћерка и сестре деценију и по водиле у Словенији. Тражиле су правду за избрисаног оца и брата и на словеначким судовима, узалуд.
Брисање људи је обављено у време када је министар унутрашњих послова био Игор Бавчар (исти онај који је касније уништио „Истрабенц“, парадног коња словеначке привреде – још није одробијао све казне), а Јанез Јанша министар војни. Испрва се говорило о око 80.000 избрисаних „јужњака“. Званичан број који је словеначка власт на крају признала гласи: 25.671 избрисаних људи, међу њима 14.775 мушкараца, 10.896 жена и 5.360 деце, од беба до тинејџера.

КУЧАН „ПРЕВИДЕО“ БРИСАЊЕ Избрисани су протекле седмице дочекали споменик који би савременике и будућа поколења требало да опомиње на њихово страдање; идеју да буде постављен у кругу пропале фабрике чије оронуле хале су бројним Избрисаним нудиле једини кров над главом благословили су градски оци Љубљане. Скуп откривања споменика увеличао је, седећи у првом реду, и некадашњи, први председник „осамостаљене“ Словеније Милан Кучан (82). Водио је државу у време тајног брисања људи, али тај чин никада није осудио. Ово је била одлична прилика да иступи и покаже кајање јер није ништа урадио да спречи брисање или бар помогне обесправљеним људима, на крају крајева – по струци је правник, био је председник државе. Али ни то није крај травестије поводом откривања споменика Избрисанима у истоименом парку, где су се 31 годину од масовног брисања суграђана из других република некадашње СФРЈ окупили сви они који протеклих година нису ни речју ни делом помогли да се тај проблем реши, иако су имали моћ да то учине, нарочито поменути Кучан. Не заборавимо ни Јанковића коме је Кучан и пријатељ и политички ментор.
Вишак цинизма је сам споменик, за који је љубљански градоначелник пред камерама објаснио да представља „Ć“, завршетак већине презимена Избрисаних. Испоставило се да је додатно објашњење нужно, не само зато што тог слова нема у породичним именима аутохтоних Словенаца већ зато што је „споменичко Ć“ практично укопано у земљу из које вири само врх, а и тај више подсећа на латинично „Č“ (које не боде правоверно словеначко око) него на „јужњачко Ć“. Тако је накарадни споменик још једном избрисао Избрисане, сада из сећања и јавног простора. Спомен-обележје у облику слова „Ć“ јесте као идеја занимљив симбол, али је реализација испала морбидна. Намернику заправо уопште није јасно да у белој гомили бетона треба да препозна слово „Ć“, јер из самог облика споменика ништа од тога није асоцијација, још мање због начина на који је постављен – тако што је већи део „симболично закопан у земљу“ и тако остао оку невидљив. Све то поништава иницијалну замисао о споменику страдања Избрисаних. Словенија се тако поново суочила с брисањем, највећим масовним кршењем људских права на свом тлу, на себи својствен начин – новим брисањем уз сахрану кључног симбола брисања, уместо опомене за будућа поколења да се сличан злочин никада не понови.

СРАМОТА ПОД ДРЖАВНИМ ПАТРОНАТОМ Према сведочењу једног од актера догађаја, идејни отац „брисања јужњака“ био је Јоже Пучник, словеначки дисидент који је живео у Немачкој и залагао се за отцепљење Словеније од Југославије; 1989. се вратио у Словенију да би 1990. стао на чело ДЕМОС-а (Демократска опозиција Словеније) која је победила на првим слободним изборима по Другом светском рату. Пучникови истомишљеници су његову идеју после проглашења независности Словеније 1991. спровели из речи у дела усвајањем неколико закона о независности државе, међу којима су Закон о странцима и Закон о држављанству уз тајни анекс којим је разрађено како се решити што више „јужњака“. Према Закону о држављанству држављани других република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, који су имали пријављено пребивалиште у Словенији, морали су да поднесу захтев за словеначко држављанство у року од шест месеци. За оне који то нису учинили, сматрајући да им стално пребивалиште остаје на снази, као што је остало нетакнуто свим другим „странцима“ (на пример оним из држава Запада), 26. фебруара 1992. ступила је на снагу тајна одлука на основу које их је држава употребом перфидно осмишљеног компјутерског програма једним притиском на дугме тастатуре избрисала из регистра сталног становништва. Жртве о томе нису знале ништа јер тим поводом нису добиле никакву одлуку. Није постојао институт жалбе ни правни лек. „Ви више не живите овде“, гласила је брутална реченица коју су унесрећеним људима сервирали службеници управних јединица када би се обрели пред шалтером да рутински заврше неки административни посао – продуже возачку дозволу, пасош, личну карту… Или да пријаве рођење детета, као у случају Александра Тодоровића коме је матичарка, уместо да изда крштеницу, одузела и поништила важећу личну карту; тако се, како је сам говорио, дан који је требало да буде најсрећнији дан у његовом животу, јер је „тата добио ћерку“, претворио у ноћну мору. Годинама потом се борио да „ћерка добије тату“ јер је птујска матичарка одбила да унесе његове податке у крштеницу новорођенчета; као дугогодишњи представник Избрисаних, суочио се и с поразном чињеницом да су словеначки адвокати листом одбијали да их заступају. На Европски суд за људска права их је на крају одвео адвокат из Рима који се за њихова права борио про боно. Тужба је успела, што је било пресудно, јер је Словенија коначно била осуђена за масовно кршење људских права Избрисаних. Пресуди суда у Стразбуру су претходиле јалове одлуке словеначког уставног суда из 1999. и 2003. године; словеначки парламент је потом уз тешке муке усвојио такозвани технички закон о Избрисанима који је требало да им омогући да добију решења о признавању пребивалишта у Словенији. Али и ту их је вребала административна мина – уместо да свима буду враћена права онако као што су им одузета, дакле истовремено, притиском на „исто дугме“, словеначка држава је смислила компликован бирократски поступак за свакога појединачно, уз плаћање драконских такси за које већина није имала пара. Ни ту није крај – следила је још једна парада шовинизма: у време када је Борут Пахор био председник словеначког парламента дозволио је да се изведе референдум који према словеначком уставу није допуштен (јер се тиче људских права). Ерупција мржње коју је подгревала странка СДС (Јанша ју је преузео од Пучника) имала је за последицу да Словенци априла 2004. на референдуму пониште „технички закон“. Прошле седмице је председница Словеније Наташа Пирц Мусар (правница и адвокатица по струци, као и Кучан) влади поднела предлог измена закона којима би се коначно регулисао статус Избрисаних. Тако ни после три деценије борба Избрисаних да поврате незаконито погажена права – није завршена.

ЗАКАСНЕЛА БРИГА ЗА ИЗБРИСАНЕ Једини помак је чињеница да је – откако је Европски суд за људска права пресудио у корист Избрисаних, а против словеначке државе – део словеначких новинара и политичара, који су деценијама окретали главу на другу страну, схватио да је „у моди“ изразити бригу за популацију која од кобног 26. фебруара 1992. тавори у најгорој беди на маргини друштва, без икаквих људских права. Посебно јер тај проблем ни до данас није решен, што је на свечаности поводом отварања новог културног центра „Рог“ уз Парк Избрисаних признала словеначка министарка правосуђа Доминика

Шварц Пипан. Многи још увек живе без икаквих докумената, потврдила је министарка.
Део Избрисаних је током протекле три деценије отишао са овог света „природним путем“ и не дочекавши правду, неки у ужасним мукама јер, иако оболели од најтеже болести, нису имали здравствену заштиту. Организације цивилног друштва су годинама зазирале од Избрисаних, плашећи се да би и на њих пала фатва десничара да „нису патриоте јер симпатишу издајнике словеначке државности“ – тако Избрисане следбеници Јаншине странке СДС виде и прогањају и данас, обећавајући да чак и овако јадан споменик „неће дуго опстати“. Временом су се неке НВО ипак окуражиле јер „очување памћења значи и изградњу грађанске окоснице друштва и спречавање да се овако нешто понови“. Верују да је словеначко друштво „Парком Избрисаних и спомеником у облику слова ’Ć’ одало почаст Избрисанима и њиховој неуморној борби и храбрости“, али нико од њих није ни речју поменуо онога ко је заиста неуморном борбом први поставио огледало лицемерја тим истим невладиним организацијама и целом словеначком друштву. Био је то Александар Тодоровић, родом из Кладова, настањен у Птују, усамљени борац за права Избрисаних који је на своја леђа примио на хиљаде удараца, што правих што вербалних, штрајковао глађу, ишао на ноге судијама у Стразбур тражећи правду, и на крају, сломљен безнађем и деценијама неправде, живот трагично окончао. Игнорисањем његове борбе и других Избрисаних којих више нема међу живима, новопечени споменик личи на смоквин лист којим словеначка политичка и невладина елита покушавају да умире савест јер нико од њих није спречио институционални расизам, а нико од њих не може да каже да „није знао“ кроз какву голготу пролазе Избрисани јер је о томе још у лето 1992. писала љубљанска „Младина“ откривши депортације људи и раздвајања породица из којих је систем брисао све „досељенике“ рођене или с коренима „јужно од реке Купе“.
Требало је да прође три деценије од кобне 1992. па да ондашњи млади партијски апаратчик Борут Пахор, који је потом био председник словеначке владе и парламента, тек поткрај свог другог и последњег мандата на месту председника државе сакупи храброст да се Избрисанима на 30. годишњицу тог гнусног чина формално извини за почињене неправде. Упркос томе у Словенији никада није покренута јавна расправа о онима који су одговорни за брисање суграђана и уништене судбине на десетине хиљада људи и њихових породица, а сва је прилика да и неће, док одштета до које су ретки дошли после дугог и мукотрпног процеса није чак ни симболична, нити може да надокнади три уништене деценије живота, изгубљен посао, никада остварене године радног стажа, немогућност школовања… Речју, исто као што је мизерна и увредљива одштета коју је Словенија после година расправа једва уделила малом делу Избрисаних, такав је и у престоници нетом откривени споменик.