(Не)скривени план палестинског питања

Рат у Гази

Постаје јасно да прави циљеви рата нису они који су јавно саопштени – уништење Хамаса, него неки други, добро скривени, који фигурирају у различитим формама откад постоји Израел као држава – етничко чишћење палестинског народа с територија на које претендује Израел

Jош траје кључна дилема рата у Израелу и Палестини – да ли су израелске обавештајно-безбедносне агенције, које по свим проценама спадају међу три најмоћнија система на свету, доживеле стратегијско изненађење или су тајним операцијама подстакле оружани сукоб. У почетку се чинило да је изненађење вероватнија опција, али како време одмиче, сумње да је у питању нова тајна операција Мосада и америчке ЦИА све су веће – да су се погодили интереси израелског и америчког државног врха да ситуацију ескалирају. Тако би се жестоко уздрмани Нетанијаху кроз коначни обрачун с Палестинцима одржао на власати, а збуњени Бајден перфидном операцијом некако извукао из украјинског блата током изборне године, активирањем нових америчких приоритета. Отуда долази јасно објашњење одакле милитантном Хамасу толико оружја, па и западног, када кроз копнену и поморску израелску блокаду Појаса Газе „ни мува не може да пролети“. Тако се поново јавила већ заборављена сумња да су агресивни Хамас створиле америчке и израелске обавештајне службе, као огранак „Муслиманске браће“ из Египта, како би унутрашњим сукобима ослабили ПЛО Јасера Арафата. С обзиром на то у каква страдања и патње су својом новом акцијом довели палестински народ, тешко је отети се утиску да им штету наносе и данас.
Када већ спомињемо Израел и Палестину и извештаје с ратишта, Колективном западу, па и нама у Србији, поткрала се једна (намерна) велика грешка – сви медији емитују нове вести под називом „Рат у Израелу“ или „Напад на Израел“, а рат се у ствари углавном води на простору Палестине, или боље речено њене енклаве Појаса Газе и у току су драстични израелски напади на палестински народ. Тако већ новинарско извештавање игнорише Палестину као државу и иде наруку територијалним претензијама Израела. Одједном, због избора стратегије и тактике након проглашења ратног стања у Израелу, све је постало спорно, нејасно, па и неприхватљиво. Израел тврди да води рат против милитантне палестинске групе Хамас која је извршила напад на Израел а у пракси све се претворило у рат против цивилног палестинског народа у Појасу Газе. Израелска војска „прецизно лоцира“ и гађа терористе Хамаса у најнасељенијој урбаној средини на свету, најразорнијим бомбардовањем и ракетирањем уз огромне цивилне жртве. Одједном обавештајне службе Израела поново знају све (док пре и током напада Хамаса нису знали ништа), па и где се налазе команданти или значајне личности Хамаса иако се они крећу и мењају локацију, где користе мрежу подземних тунела. Нико им не верује да врше селективно гађање док приказују огромне експлозије које руше комплетне зграде, а шаљу јавна саопштења типа „ликвидиран је још један важан човек Хамаса, најбољи стручњак за ракете“ или „ликвидиран је заменик шефа обавештајне службе Хамаса“. Чак ни Запад у својој пропаганди не покушава овде да прикаже огромне цивилне жртве, како су имали обичај раније, па и приликом агресије на Србију, као „колатералну штету“. Јер када неко након овога рата буде саопштио колика је „колатерална штета“ учињена да би се ликвидирао један припадник Хамаса, или колика је свеукупна „колатерална штета“, биће то најбољи и необориви докази о тешким ратним злочинима.

АВИЈАЦИЈОМ НА ТЕРОРИСТЕ Ради се о томе да је израелска војска применила сасвим погрешну стратегију и тактику када је у питању борба против тероризма. Док цео свет за борбу против терориста користи специјалне јединице, војне или полицијске, Израел користи моћну авијацију. Одреде и по 800 циљева дневно које треба уништити у Гази, милионском граду, и то приказују као селективно гађање циљева по подацима обавештајних служби. Покушајте на плану било ког милионског града да ударите 800 тачака оловком, па постаје јасно да то није селективно него тепих бомбардовање. Зна се да Израел има најобученију и најувежбанију војску на свету, поготово официрски кадар. Да ли је могуће да најбољи официри и генерали учине такве грешке у планирању војних операција када је борба против терориста у питању или милитантне групе каква је Хамас? Наравно да није могуће и да је намерна грешка у питању. Тако постаје јасно да прави циљеви рата нису они који су јавно саопштени – уништење Хамаса, него неки други, добро скривени, који фигурирају у различитим формама откад постоји Израел као држава – етничко чишћење палестинског народа с територија на које претендује Израел.

Конкретно, прва фаза рата треба да етнички очисти Појас Газе, а даље све зависи од будућег развоја ситуације на Блиском истоку. Палестинском народу је практично наређено да се премести (исели) у Египат, преко граничног прелаза Рафах. Не схватају да то није могуће, па бомбардовањем изазивају ужас и немогуће услове за живот цивила. Палестинске жртве нико на Западу не броји, нити их интересују, па испада да Израел има бланко дозволу Колективног запада да до краја спроведе етничко чишћење. И као да тај ужас није довољан, искључују им струју, чак и воду, не дозвољавају допремање хране, лекова, горива, нити било чега другог. Ако под притиском муслиманских држава или УН нешто и пропусте, то је „на кашичицу“. Све то правдају борбом против тероризма и најтеже ратне злочине приказују као редовне и нормалне војне операције. Има информација да чак бомбардују изворе воде које Палестинци у тим немогућим условима користе.
Како је могуће да им то пролази у оном делу света који себе сматра најкултурнијим и најхуманијим? Могуће је и ништа није случајно. Где год су моћне западне обавештајне службе потпалиле неко ратно жариште, а било их је заиста много, па и код нас на Балкану, прво што би урадили било је да одреде ко су „добри“ а ко „лоши момци“. „Лоши момци“ су проглашавани за агресоре иако то нису били, а „добри момци“ су обучавани и усмеравани од стране западних саветника и инструктора да је њима све дозвољено, и да без обзира шта чинили не могу учинити ратни злочин, јер они се бране. Такви ставови нису само погрешни већ су и веома опасни јер практично подстичу ратне злочине и распирују вртлог мржње која постаје генератор тоталног сукоба. При томе не само да не одговарају саветодавци и инструктори него се кроз прљаве тајне акције западне обавештајне службе потруде да за ратне злочине не одговарају ни директни починиоци пред међународним и државним судовима. Ми то можемо разумети јер смо све то гледали на Балкану. Утисак је да се сада тако нешто догађа и у Палестини, и да се израелски политичари, генерали и официри олако одлучују да чине ратне злочине, као да им је неко чврсто обећао да за то неће одговарати јер, забога, они се бране.

До ког нивоа су у све што се догађа умешане САД као главни ментор и заштитник Израела види се по слању огромне војне силе у виду два носача авиона, нових контингената америчких снага на Блиски исток, те моћних ПВО система, али и по накарадном ставу о палестинском становништву Појаса Газе којих има око 2,3 милиона. Амерички званичник хладно каже да су САД привржене мирном решењу проблема и да су спремне да организују премештање овог становништва у Синајску пустињу у Египту где би им припремили шаторска насеља. Какав хуманитарни гест, милионе људи у шаторе у пустињу где нема баш никаквих услова за живот. Шта је циљ овога човека или комплетне америчке администрације? Па исто што и Израела – да Палестинци оду из Појаса Газе и да се никада више не врате, а касније мало ко ће бринути о њиховој судбини или, боље речено, бригу о њима мораће да преузму они који сада протестују и траже заштиту права палестинског народа, углавном муслимански део света. Ипак, то се неће догодити зато што Палестинци ни под таквим притисцима неће напустити своју земљу, и зато што Египат из својих разлога не прихвата такво решење.

ИЗБЕГАВАЊЕ РЕШЕЊА Ако бисмо проблеме проматрали са екстремистичке стране, решење не постоји без рата и коначног суровог обрачуна, па ко победи, све је његово. Екстремне милитантне палестинске организације не дозвољавају Израелу право на постојање, док екстремни Јевреји бурно захтевају обрачун с Палестинцима и њихово етничко чишћење. Решење је наравно у поштовању договора од првог дана оснивања Израела, јер је паралелно с тим требало да буде основана међународно призната и територијално потпуно дефинисана Палестина, без могућности да јој Израел отима територије. Чини се да постоје шансе да се проблем реши јер и амерички председник Џо Бајден јавно каже да се мора формирати држава Палестина. Међутим, ту треба бити веома опрезан у погледу искрености америчког председника, јер да они то стварно желе, то би давно било учињено, уместо да су увек били отворена подршка израелским агресивним операцијама. Зато је могуће да су Бајденове изјаве обична варка, како би се добило на времену за ПВО и другу врсту заштите америчких база на Блиском истоку.

Ако би сада кренули преговори о палестинским правима и држави Палестини, испало би да заслуга за то припада Хамасу јер је он покренуо та питања. Испало би да је терористичким методама постигао политичке циљеве. Међутим, не би то на том подручју била никаква новина – и ПЛО Јасера Арафата је у почетку своје борбе прибегавао терористичким акцијама, да би се све променило када је Запад схватио да је неопходно прихватити га као политички фактор с којим се мора преговарати и договарати. Ти преговори су постигли одређене успехе и допринели смиривању сукоба, за шта су Исак Рабин и Јасер Арафат добили Нобелову награду за мир. Да ли је сада могуће да и Хамас, уместо тоталног уништења, постане политички фактор у преговорима, поготово што утицајна Турска (чланица НАТО-а) и Тајип Ердоган не признају да је Хамас терористичка организација, као и све остале муслиманске државе. Они једноставно цене да, с обзиром на војну инфериорност у односу на Израел и његове менторе, Палестинци немају други начин да пруже отпор и по том основу њихов тероризам сматрају легалном методом борбе за политичке циљеве. Будући да су сви препознали варку да се Израел и Колективни запад кроз обрачун са Хамасом обрачунавају са Палестинцима и Палестином, поплава исламског тероризма постаје озбиљна претња за САД и ЕУ, поготово што је армија обучених и утренираних терориста кроз масовне миграције становништва сада добро прикривена на њиховим територијама, посебно у водећим европским државама. Ердоган, као предводник исламских протеста, чак прети ратом „крста и полумесеца“. Наравно, опасност од неконтролисаног проширења сукоба и претња поплавом тероризма у Европи и САД може да допринесе деескалацији и покретању преговора. Сада је само питање да ли ће Израел пропустити јединствену прилику која је искрсла (или коју је створио) да етнички очисти и анектира Појас Газе и да ли ће Бајденова администрација пропустити прилику да пред председничку кампању подигне рејтинг чинећи стратешку услугу Израелу. Јер зна се колико је то за већину Американаца битно.
Иначе, када би хтели, нашло би се начина за озбиљне преговоре и договоре, чак и с Хамасом, а камоли с Махмудом Абазом и Палестинцима са Западне обале. Могуће је и да политички и дипломатски притисци исламских држава и Русије зауставе намере Израела и САД, јер Русија је већ примила у званичну посету представнике Хамаса, док Ердоган подстиче координисани отпор исламских држава. Прави одговор у ком правцу ће кренути сукоб на Блиском истоку добићемо ако израелска војска стварно крене у фаталну копнену офанзиву на Појас Газе. Иако они тврде да је копнена офанзива већ покренута, то није тачно, то је само покриће и оправдање за наставак бомбардовања Газе, под маском ватрене припреме за копнену офанзиву. Међутим, то никако не значи да праве копнене офанзиве неће бити. Ипак, искуства нам говоре да о великим ратовима одлучују велике силе, што практично значи да ће о томе одлучивати САД, Русија и Кина јер ниједна велика сила није индиферентна према овом сукобу него су, преко дипломатије и обавештајних служби, и те како присутне на Блиском истоку.