Геноцидно читање Библије

Како је, цитирајући Стари завет, Бењамин Нетанијаху отпочео поход који је Газу претворио у гробље за хиљаде палестинске деце?

На почетку страшног рата Израела и Хамаса, који је, у Појасу Газе, однео (за сада) око четири хиљаде дечјих, углавном палестинских, живота, премијер Бењамин Нетанијаху рекао је, на хебрејском, да су Израелци одлучно уједињени у борби против Хамаса, то јест да су „посвећени потпуном истребљењу овог зла са планете“. Затим је сународницима поручио: „Морате запамтити шта вам је Амалик учинио, каже наше Свето писмо. И ми се тога сећамо.“

ИСТРЕБИТИ ПЛЕМЕ АМАЛИКОВО Амерички независни новинар (и сам Јеврејин) Ноа Ланард истиче: „Библијски стихови на које се Нетанијаху позвао кад су израелске снаге започеле копнену инвазију на Газу, спадају међу најагресивније, имају дугу историју, а Јевреји са крајње деснице су их користили да оправдају убијање Палестинаца. Као што су аналитичари тим поводом већ истакли, Бог заповеда цару Саулу у Првој књизи Самуиловој да побије све из племена Амаликовог, народа супарника древног Израиља.“
То би, из перспективе „милитаристичке егзегезе“ светог текста, била освета за спречавање Јевреја да уђу у Земљу обећану за време Мојсија. Саул није послушао до краја, и био је одбачен. После њега на престо долази Давид.
Ланард наглашава да је Нетанијаху своју реч казао у веома осетљивом тренутку, када је, због напада Хамаса, израелска јавност пренапета: „Четрдесет седам одсто израелских Јевреја рекло је у анкети спроведеној прошлог месеца да Израел уопште не треба да разматра страдање цивилног палестинског становништва у Гази у следећој фази борби.“
И тако бива.
По Ланарду, радикално читање старозаветних библијских догађаја у кључу савремености утиче на начин мишљења многих актера званичне израелске политике. Тако је портпарол израелске војске рекао да ваздушни удари на Газу имају превасходно циљ да нанесу штету, а не да буду прецизни.
За то време, портпарол Уницефа обавештава планету да је Газа „гробље за хиљаде деце“ и „живи пакао за све остале“.

 

ЈЕВРЕЈИ ОСТАЈУ У ВАВИЛОНУ Џошуа Шејнс, професор јеврејских студија на колеџу у Чарлстону, објаснио је, како рекосмо, да библијски анимозитет према народу Амалика потиче од њихових напада из заседе на Израиљ који је путовао у Обећану земљу. Мојсије је водио рат против Амалика, као и Саул, који је од Самуила добио заповест да их затре. Саул је поштедео њиховог владара с потомством, па је далеки потомак Амалика Аман, за време јеврејског ропства у Вавилону, покушао да организује затирање Јевреја под влашћу персијског цара.
Ланард о Нетанијахуовом разумевању библијске приче каже: „Поука, када се прочита дословно, јесте јасна: Саулов неуспех да убије сваког из племена Амалика представљао је егзистенцијалну претњу за јеврејски народ.“
Шејнс је рекао да је прича о Аману, која се чита на празник Пурим, једно од најважнијих синагогалних читања старозаветних повести.
Завршило се вавилонско ропство Јевреја у Вавилону, под влашћу Персијанаца. Они који су желели могли су да се врате у Јерусалим. Код многих у престоници светске империје (што је онда био Вавилон) ствари су пошле прилично добро, и повелики број Јевреја не би да напушта своје домове, на које су у току једног века навикли, да прекидају устаљене везе, трговачке контакте, да губе устаљену клијентелу. На хиљаде јеврејских породица остало је да живи у градовима Персијске империје, и то више не у ропском положају. Ситуација која се развила временом је почела да чуди и саме Персијанце. Јесу ли Персијанци освојили Јерусалим или су Јевреји освојили Вавилон? Персијски министар одбране, генерал Аман, одлази цару Ксерксу (догађаји су из 480. године пре Христовог рођења) и прича му о својим открићима.

КСЕРКСОВА ЗАПОВЕСТ Реакција Ксеркса била је одлучно паганска, дакле немилосрдна: истребити све Јевреје. Ксерксову замисао дознала је његова жена, царица Јестира, пореклом Јеврејка, чији је рођак Мордехај био Аманов конкурент на двору. Цар не зна које је Јестира националности, али је лудо занесен управо њоме, што она користи: „Ти ме волиш? Значи, волиш и оне које ја волим? Значи, ти волиш мој народ? Значи, ти мрзиш оне који мене мрзе? Значи ти мрзиш оне који мрзе моје пријатеље и родбину? Значи, ти мрзиш мрзитеље мог народа? Онда пусти на вољу својој мржњи! Уништи моје непријатеље које сматраш и својим непријатељима!“
И Ксеркс, који је без нарочитог размишљања рекао „да“ на сва ова питања, са запрепашћењем је открио да се сложио да уништи све непријатеље Јевреја, иако је Аману заповедио обрнуто.
Резултат: на дан 13. адара (тај месец јеврејског календара поклапа се с крајем фебруара и почетком марта) у све градове империје стиже царско наређење у вези с погромима. Сви су се били припремали за убијање Јевреја. Али су гласници донели сасвим другачији указ. У погрому који су спровели Јевреји било је уништено око 75 хиљада Персијанаца. Елита земље. Сви, који су могли да буду конкуренти. Први су страдали (обешени) Амаликов потомак Аман и његови синови.

ВЕСЕЛИ ПУРИМ Овај се догађај слави као весели празник Пурим. То је једини дан у који трезвени Талмуд препоручује опијање: „После подне једе се са празничне трпезе и пију се алкохолна пића, док се не престане са разликовањем између речи: Нека је проклет Аман! и Нека је благословен Мордехај!“ Празнична трпеза у себе укључује пирошке са месом који се зову Аманове уши.
У средњовековном спису јудаистичке религије, „Разговору Нахманида“, на нарочит начин се тумаче речи псалма „Рече Господ Господу моме: седи Мени са десне стране док не положим непријатеље Твоје за подножје ногама твојим.“ Писци овог дела овако кажу: „Бог ће и помагати и месији, док не положи све народе за подножје ногама његовим, јер су сви они непријатељи његови – они га поробљавају, они поричу његов долазак и његову власт, а неки од њих су себи створили другог месију.“
Такве су консеквенце приче о Аману.
Ипак, не слажу се сви са „Бибијевим“ приступом Старом завету.
Представница америчког реформисаног јудаизма Џил Џејкобс – шеф Т’руа, рабинске организације за људска права – рекла је да се рабини углавном слажу око тога да Амалик више не постоји и да позивање на стару библијску причу нема везе с политичком стварношћу данашњице. Уосталом, каже она, традиција егзегезе светих списа јудаизма каже да највише тумачења мора бити алегоријски интонирано.

ИСТРЕБЉЕЊЕ ЗЛА У СЕБИ Борбу против Амалика треба схватити као позив на истребљење зла у себи, а не Палестинаца, тврди, у разговору с Ланардом, Џил Џејкобс.
Ипак, и даље је уобичајено да израелски екстремисти гледају на Палестинце као на модерне потомке Амалика. Године 1980. рабин Израел Хес је чак написао чланак у којем је причу о Амалику користио да оправда уклањање Палестинаца са „исконске земље“ Хесових сународника.
У својој књизи, објављеној 1997, „Амерички Јеврејин у нестајању“, познати адвокат и почасни професор Харварда Алан Дершовиц истакао је своју одбојност према идеји да је данашња Палестина негдашњи Амалик. Дершовиц се упитао: „Како неко може да разликује овакво хушкање на убиство од сличних хушкања муслиманских фундаменталиста који цитирају Куран као ауторитет за геноцид над Јеврејима?“
Ипак, Дершовиц је, ових дана, спреман да Нетанијахуу опрости тешке речи, и тврди да Хамас, на неки начин, и јесте модерни Амалик.

МАСАКР У ТОКУ ПРАЗНОВАЊА Екстремиста рођен у Бруклину Барух Голдштајн такође је Палестину видео као Амалика. Он је 1994. године убио 29 муслимана који су се молили у џамији у Хеброну, граду на окупираној Западној обали који је светиња за Јевреје и муслимане. Голдштајн је извршио масакр у току пуримских празновања, недељу дана након што је чуо читање Књиге о Јестири и наредбе да се збрише супарничка нација. Како је писао јеврејски новинар и традиционални јудаиста, умерени и трезвени Питер Бејнарт, тајминг није био случајан.
Голдштајнов гроб постао је место поклоништва израелске крајње деснице. На његовом гробу пише да је умро „чистих руку и чистог срца“. Међу Голдштајновим обожаваоцима је и Итамар Бен-Гвир, актуелни министар националне безбедности Израела. За Пурим, празник на који се Јевреји понекад прерушавају, Бен-Гвир се у младости више пута одевао као Голдштајн. Држао је Голдштајнову слику у својој дневној соби до 2020. Био је својевремено осуђиван за расизам и подршку насиљу.
Шејнс је рекао да је „невероватно опасно и неодговорно“ да се Нетанијаху намерно позива на Амалика, с обзиром на рат који је у току и то како рат схватају мрачни умови са крајње деснице. Он је додао да ће називање непријатеља Амаликом отежати положај добронамернима који покушавају да бране став да Израел није умешан у „злочин против човечности или геноцидни чин“, него се само брани од Хамасовог тероризма.

ХАМАС НИЈЕ АМАЛИКА Већ поменути Питер Бејнарт изјавио је, поводом Нетанијахуовог позивања на судбину Амалика: „Мудрост рабинске традиције била би да изјавимо да више не знамо ко је Амалик јер једино то може да ограничи геноцидно читање значења библијског текста. Дакле, тврдећи да зна ко је Амалик, Нетанијаху поништава моралне основе последња два миленијума јудаизма и заступа библијски буквализам који је стран јудаизму тих два миленијума. То је, с обзиром на војну моћ којом располаже, заиста застрашујуће.“
Дершовиц, видесмо, као да је посумњао у свој став из 1997, па је Ланарду рекао да је данашња опасност по Израел огромна, и да се најмоћнија блискоисточна држава мора одлучно борити против Хамаса, који и јесте нека врста модерног Амалика.
Јеврејског егзегету Џошуу Шејнса није убедила Дершовицова одбрана тезе да је Хамас Амалик. Као прво, рекао је Шејнс, Амалик је јасно описан као известан народ, а не као политичка партија. „Ако неко каже: ’Мислим само на зле Палестинце. Мислим на Хамас,’ то не оставља никакав ефекат на мишљење слушалаца. Ефекат који та реченица има је – морамо да збришемо ове људе.“

У СВЕТЛОСТИ НОВОГ ЗАВЕТА Будући да је тле Израела и Палестине Света земља и за следбенике јудаизма, и за хришћане, и за мухамеданце, не сме се заборавити да је разумевање светих текстова битно и за данашњицу. Ако се Стари завет обасја Новим заветом Христа, Бога Љубави, егзегетски испади који оправдавају насиље постају много мање вероватни. Јер Христос заповеда и љубав према непријатељима. Ево само једног примера.
У сто тридесет шестом псалму, насталом у доба ропства у Вавилону, напаћени јеврејски народ каже и ово: „Кћери вавилонска, блуднице, блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен.“ Православно хришћанско тумачење од самих почетака скреће с буквализма међунационалног обрачуна на причу о борби с непријатељима у људској души.
Један од православних учитеља Јевтимије Зигабен објашњава: „Јевреји свој гнев распростиру и на незрелу децу и блаженим називају онога, који сурово и нечовечно побије вавилонску децу и одојчад. Међутим, обичаји и еванђелске заповести нас, хришћана, нису такви. Будући да смо ученици благог и кротког Христа, Који је заповедио да љубимо чак и своје непријатеље, ове речи морамо разумети у вишем, а не у дословном смислу. Вавилон означава безбожништво и грех, који су опустошили и потчинили побожност и врлину. Ко искорени то безбожништво и грех, уистину је блажен. Деца овог безбожништва су новорођене страсне помисли. Ко победи ове помисли и разбије их од камен вере (а тај камен је, према Павловим речима, Христос) и ко их на тај начин истреби, може се назвати блаженим.“
Било како било, страдање невиних људи свих вера и народа је ужас пред Богом и човечанством, ужас који се не да оправдати позивом на Онога који јесте Љубав. Зато се треба молити за мир и уздати у разум просветљен милосрђем. То нам је једина нада.