ЗЕЧЕВИЗИЈА – Америчка коска у грлу

Како је Рузвелт морао да лично одлучи о „Мисији Халијард“ због интрига у Барију

Филм Хероји Халијарда Радоша Бајића, који се ових дана приказује у биоскопима, покреће многа питања која се тичу теме овога филма, а то је спасавање америчких оборених авијатичара с територије окупиране Србије у лето и јесен 1944. године. О овој теми није се говорило јер је у време владавине комунизма она била забрањена у Југославији, а мало и готово уопште ни другде, укључујући и Сједињене Америчке Државе, из нарочитих политичких разлога: Титов режим уживао је од 1948. подршку Запада због раскида са тадашњим Источним блоком. „Мисија Халијард“, како је названа операција спасавања 512 америчких авијатичара нашла се на листи непожељних тема заједно са генералом Дражом Михаиловићем, који је ову мисију организовао у сарадњи са Уредом стратешких служби (Office of Strategic Services – OSS) војске САД због тадашње америчке политике искључивог подржавања Тита на територији Југославије. Чак је и највише америчко војно одликовање које је у Другом светском рату могло бити додељено једном савезнику – „Легија за заслуге у рангу врховног команданта – Legion of Merit Chief Commander“ – које је председник САД Хари Труман постхумно доделио 29. марта 1948. генералу Михаиловићу, морало бити прећуткивано скоро двадесет година (до 1967), а предато је генераловој ћерки Гордани у приватном стану, у Београду, тек на шездесетогодишњицу завршетка Другог светског рата, 9. маја 2005. године, што представља колико необичан толико и апсурдан случај, непознат у досадашњој међународној пракси. У својој књизи „500 заборављених“ (2009) амерички писац Грегори А. Фримен, тврди да се ради о завери ћутања која и данас траје. Дакле: „И даље траје завера чији је циљ да онемогући да се исприча ова прича“ (Фримен, 329), што покреће лавину питања.

КАО ОТРОВНА ПОДЗЕМНА ВОДА „У време када је свет упознат са насиљима почињеним у недавним босанским ратовима, постојао је само мали број оних који су знали да су људи у тој далекој земљи својевремено учинили велику услугу америчком народу и многим уплашеним, уморним и гладним младићима“, пише у уводу своје књиге Фримен представљајући, именом и презименом, припаднике посада америчких бомбардера који су из база у Италији тукли нафтна поља и рафинерије у тадашњој Хитлеровој савезници Румунији и прелећући Србију били оборени од стране Немаца у пролеће и лето 1944. године. „Зато они и инсистирају на томе да свет сазна истину о ономе што се догодило у Југославији 1944… све оно што је довело до њиховог спасавања. Они ту причу никада нису заборавили и не желе да допусте да она умре са њима.“ Фримен каже „Југославији“ мислећи на Србију, а „њихово спасавање“ се односи на срдачан, братски и пожртвован однос целог српског народа према њима, али и организовани прихват и евакуацију преко мора, што је било дело Југословенске војске у отаџбини и њеног команданта. Тај низ чињеница је и узрок што је прича до данас остала неиспричана. „И то намерно“, наставља Фримен. „Америчка, британска и југословенска влада деценијама су криле детаље те приче, свесно прећуткујући заслуге храбрих спасилаца и страног савезника који је дао живот да би помогао савезничким пилотима.“
Још од краја новембра 1943. када су се „Велика тројица“ у Техерану договорила да прихвате мишљење једног од њих, Винстона Черчила, да треба напустити досадашњег савезника Михаиловића и окренути се вођи супарничког, комунистичког табора Титу, све је било подређено доктрини омаловажавања и затим организоване сатанизације Дражиног лика и имена, што је на себе преузела комплетна британска ратна политика и доследно и упорно на овоме истрајавала до краја рата (иста сатанизација се као „отровна подземна вода разливала“ целом британском политиком преко нечувених лажи, прикривања и дрског подметања свега у корист српске штете, што, заправо, не престаје ни до дана данашњег). У Техерану, Стаљин, наравно, није имао ништа против што му Черчил тако страсно предаје добар черек Источне Европе. Трећи за столом, амерички председник Рузвелт, био је већ на смрт болестан и у принципу сагласан да „балканске послове“ препусти у целини Черчилу. Тако, отприлике, изгледа сиже једне велике историјске драме о којој су већ написане хиљаде страница. Требало би, међутим, још на овом месту рећи да многи значајни амерички кругови нису били одушевљени оваквим исходом, нарочито они војни, конкретно Рузвелтов начелник Генералштаба генерал Џорџ Маршал и његов сарадник, шеф новоосноване војнообавештајне службе ОСС, генерал Доновен. И док су се Бела кућа и Стејт департмент доследно држали техеранске ујдурме, војска је, колико год је било могуће, настојала да, по овом и низу других питања, задржи одрешене руке.

О ПИЛОТИМА НИКО ПОЈМА НЕМА Тако се и догодило да се извештаји о обореним пилотима 15. корпуса ваздушних снага САД, које је генерал Михаиловић уредно слао преко своје владе у Лондону, некако „загубе“ и ишчезну у лавиринту британске војне бирократије у Барију. До новембра 1944. нико од Американаца у Барију (где се налазила испостава ОСС) нити у штабу 15. корпуса, у Фођи, није имао појма да у Србији постоји било каква група спашених пилота, који чекају евакуацију у штабу генерала Михаиловића, пише Фримен. Тек је доласком поручника ОСС Џорџа Вујновића у Бари то откривено, и то – сасвим случајно. Наиме, Вујновићева супруга Мирјана, српског порекла као и сам Вујновић, која је радила у југословенској амбасади у Вашингтону, писала је мужу да се код Михаиловића налазе стотине спашених америчких пилота, који се питају каква ће им бити даља судбина. Вујновић прво није могао да поверује у овакву вест, а онда је почео да копа по ранијим сигналима из Србије који су долазили од капетана Џорџа Мусулина, агента ОСС-а, који је спуштен у Србију још у мају 1943. и утврдио да је –- вест потпуно тачна! Штавише, сам Мусулин (и он је био амерички Србин, пореклом из Лике) започео је са спасавањем ових пилота и о томе детаљно обавештавао Бари преко енглеске војне мисије код Драже, али нико од Американаца није добио његове сигнале, јер су их, све до једног – задржавали припадници британске обавештајне службе у Каиру СОЕ (Special Operations Executive).
Тек доцније се открило да је шеф СОЕ у Барију 1944, мајор Џејмс Клугман радио све време рата као совјетски агент, уско повезан са „кембриџском групом“ Кима Филбија, која је развила широку субверзивну делатност у највећој шпијунској афери у историји енглеске тајне службе. Клугман је био руководећи члан КП Велике Британије и то је Черчил знао и можда је баш зато Клугман и добио кључно место у Барију, који је до 1944. претворен у Титову главну базу под Черчиловим окриљем у Италији. Клугман је, између осталог, активно саботирао везе Мусулина са његовом командом у Фођи. То је Вујновић открио пре повратка Мусулина у Бари, енглеским авионом, са последњом британском мисијом бригадира Армстронга, која је у „духу Техерана“ повучена из Југославије.

СЛУШАЈТЕ, БИТАНГЕ! „Мусулин је из авиона у Барију изашао веома незадовољан, а то незадовољство је постало још веће када је чуо шта СОЕ и ОСС говоре о Михаиловићу“, пише Фримен. „Био је запрепашћен при самој помисли да неко може поверовати како Михаиловић, наводно, сарађује са Немцима и Италијанима. Када је чуо да је пилотима наложено да искачу само на оном делу југословенске територије коју контролише Тито, био је ван себе од беса. Мусулин је био сведок колико су четници и локално становништво били непоколебиво посвећени и предани обореним америчким пилотима, а сада његове колеге у Барију покушавају да му објасне како Михаиловић више није пријатељ. Они су, у ствари, покушавали да кажу да се Михаловићеви људи само претварају да прихватају пилоте, а да их затим предају непријатељу да би добили награду. Мусулин није могао да верује својим ушима. Само неколико дана пре тога он је гледао те људе како дају последњу трунчицу хране, како уступају странцима своје постеље, стављајући главу у торбу кад год помажу неком Американцу. Мусулин је био веома љут!“ Прави динарски горостас, са четничком брадом и кокардом, Мусулин је изгледао импозантно у Барију, а поготову када је бесан улетео у тамошње седиште ОСС-а и развикао се: „Слушајте, битанге! Мислите ли ви да сам ја отишао тамо и готово годину дана излагао свој живот опасности ни због чега?!“ „На крају се толико наљутио да је затражио да буде изведен пред војни суд због овог инцидента, како би истина о читавој овој ружној ситуацији могла да се сазна и изван зидова којим је опасан ОСС… Мусулин је био огорчен због тога што му се чинило да ОСС предаје Југославију комунистима. ‘Стигао сам у Бари и видео да су се партизани размилели по целом овом одвратном граду. Видео сам их у средишту наше службе!“, наводи Фримен. „Мусулин је био огорчен и потиштен због политички мотивисане издаје и пропаганде које је затекао у Барију. Међутим, његови протести и извештаји ни на кога нису утицали да промени став. Лондон и Вашингтон су сами створили слику о Михаиловићу и истина им уопште није била важна.“ (Нешто врло слично се догађа и данас, што само потврђује да нема ничег новог у политици англосфере према Србима.)
„Вујновић је испитивао Мусулина од детаљима… Дакле, Мирјана је била у праву! закључио је млади поручник ОСС-а. То је било реалније него што би иначе било да је Мусулинов извештај био први из кога је било ко у Барију уопште нешто чуо о људима који су чекали да их неко спасе. Сместа је са Мусулином отишао команданту 15. ваздухопловног корпуса, генералу Нејтену Твајнингсу у Фођу. На том састанку Мусулин је истакао да је неопходно хитно спасавање, јер међу његовим пилотима има болесних и рањених. ОСС у Барију и Петнаести ваздухопловни корпус пристали су да крену у спасилачку мисију, али сваки пут када би се овај захтев нашао на неком новом бирократском столу, одговор је био исти: волели бисмо да спасемо те људе, али како када смо отписали Михаиловића као нацистичког сарадника? Ако му се заиста не може веровати, била би то самоубилачка мисија… Ако оду и спасу те пилоте, како ће савезници и убудуће моћи да тврде да је Михаиловић нацистички сарадник и да га и даље тако називају? … Британци, који су и даље радили у духу лажних информација којим их је засипао комунистички шпијун Џејмс Клугман и његови симпатизери, жестоко су се противили томе да било ко оде на Михаиловићеву територију из било ког разлога, а исто тако противили су се и Руси. Британци су инсистирали на томе да се не сме веровати Михаиловићу и да се не сме кренути ни у какву мисију спасавања. Они су били спремни да (пилоте) пусте да остану у Југославији све док их Немци не пронађу, док не подлегну ранама и болестима или док на неки други начин не престану да буду проблем“, пише Фримен.

F..K THE BRITS! „Вујновић и остали у Барију наставили су да врше притисак и коначно је расправа стигла до самог врха. (Шеф ОСС генерал Вилијем, Бил) Доновен је 4. јула 1944. послао писмо председнику Рузвелту, тражећи допуштење да пошаље тим агената који ће водити спасилачку акцију, стављајући овај захтев у шири контекст који се односио на то да ни он ни његови подређени нису пресрећни због тога што више нису присутни на територији коју контролише Михаиловић. Донован је у писму нагласио да је Мусулин повучен на Черчилов захтев и да између ОСС и СОЕ, односно обавештајних сектора савезника у вези са целим питањем постоје суштинске разлике (курзив Б. З.)… Донован је био директнији када се неколико дана касније лично обратио председнику, у непосредном контакту. Док су разговарали на ову тему, Рузвелт је јасно ставио до знања да жели да пилоти буду спасени, а да је у исто време забринут како ће реаговати Британци. ‘Дивљи Бил’ Доновен, човек познат по томе да говори без увијања и чини све што треба да би се обавио посао, отворено је рекао председнику: ‘Ма кога брига за Британце! Хајде да извучемо наше момке!’ Председник, тог дана није био нимало расположен за трице и кучине и дао је сагласност, што је одмах прослеђено из Вашингтона у Италију, па је 14. јула 1944. генерал-потпуковник Ајра Икер, командант савезничких ваздухопловних снага на Медитерану, потписао документ на основу кога се оснива јединица за спасавање посада авиона, а Петнаесту ваздухопловну јединицу задужио да обезбеди све остало“ (Фримен, 204).
Мисија „Халијард“ могла је да почне.

P.S. Фримен наглашава да изјава Доновена нигде није званично забележена (што је разумљиво с обзиром на вокабулар високих протокола), „али је ова анегдота кружила међу ветеранима ОСС и учесницима операције ’Халијард’. И Џорџ Вујновић и Артур Џибилијан су изјавили да су чули ове изјаве у току спасилачке акције или одмах после ње“, наводи скрупулозни писац на истој страници, али је очигледно да је овакав начин обраћања још давно ушао у политички жаргон америчке администрације, о чему сведочи идентична изјава Викторије Нуланд на украјинском Мајдану, 7. фебруара 2014, у односу на Европску унију. Како било, „дакоте“ генерала Твајнигса летеле су 1944. преко Јадрана пуне оружја и опреме за партизане, а из Прањана враћале 512 америчких пилота, које је чувао и хранио генерал Дража. Чак су му и орден предали са коском у грлу, која и данас стоји.