УКОШТАЦ С ПОРАЗОМ

Русија је поново велика земља јер је имала петље да оспори свој пораз из деведесетих“! Ова дубоко истинита реченица наслов је разматрања Дмитрија Ољшанског (портал Факти). Аутор наиме настоји да проникне у настанак ситуације данас одређене чињеницом: „Број Руса који своју земљу сматрају великом удвостручио се током две протекле деценије.“
Дакле: Шта Русију (сада!) чини великом земљом, а да то нису Пушкин, Толстој, Достојевски, 9. мај 1945, Гагарин, Октобарска револуција…? Ољшански је категоричан: „Русија је велика земља јер она, само она у целом свету, покушава да оспори сопствени пораз, посртање и слом с краја двадесетог века.“
И пре него што би његови читаоци могли евентуално да крену у пребирање по савременим светским приликама, и „пецање“ могућих кандидата-земаља које противрече наведеној тези о ексклузивности „руског случаја“, Ољшански „сипа“ аргументе: „Много је, баш много народа на планети које је неко некада опљачкао, понизио, преварио и присилио на неповољан резултат. То, наравно, нико не заборавља… Али и Срби, и Мађари, и Турци, и Пољаци, а сад и Јермени (да не набрајам даље) ћуте јер знају где су и када насанкани. Чак и Кина око Тајвана обилази као мачка око рибе на столу. Једино је Русија одлучила да прекроји за себе неповољан, поробљавајући аранжман. Да врати нешто од изгубљеног. Да преврне сто за којим су дуго и успешно играли шибицари.“
Под утиском трагичних прилика које су Србију недавно задесиле на простору њене јужне покрајине, где јој је деценијским геополитичким, дипломатским, војним и безбедносним припремама, коначно, смртима у Бањској, наметнута улога „агресора“, „криминогеног фактора“ и „терористе“ у сопственој кући, српски читалац поруке Ољшанског доживљава болно. Оне су вредна лекција. „Опљачкан, понижен, преварен и присиљен на неповољан резултат“, како према Ољшанском гласе формална поља која у својој судбинској картотеци обавезно „штриклирају“ народи-жртве, српски народ у садашњим околностима као да испуњава и другу проницљиву опаску руског аналитичара: „Ћути, јер зна где је и када насанкан“! Од октобра далеке 2000, када се догодило капитално важно „наседање“ чијим је учинком направљена колективна злосрећна будала од народа који се „обећао“ тзв. међународној заједници, наивно уверен да обрачуном с једним политичким режимом, неминовно и директно, хрли „у демократију, благостање и напредне реформе“, низала су се даља, и све погубнија насанкавања!
Било их је – насанкавања! – безброј, преваре су биле пажљиво режиране, водећи актери великих и мање великих представа увек пажљиво бирани, али једна обмана, чије су последице заиста кобне по српске интересе, догодила се под „брижним“ ЕУ патронатом, у Бриселу 2013. године. Потписивањем познатог споразума између Београда и Приштине, тада су добрано ојачани „пораз, посртање и слом“ с краја претходног века, века за Србе окончаног чудовишном оружаном агресијом, разарањем земље и страдањем цивила.
Трагом епохалних духовних и политичких исијавања – како их разуме Ољшански – може ли Србија икада одлучити да се, попут Русије, упусти у операцију „превртања стола за којим дуго и успешно ’њеном главом’ играју шибицари“? Аргумент – „лако је Русији“, који подразумева војну, привредну и сваку другу, не само у односу на Србију већ у светским размерама, супериорну моћ ове земље, колико год да јесте разуман, није необорив. Јер – како то доказују и аналитичар којем овде поклањамо пажњу, и колективно историјско искуство многих народа, треба „имати петљу да се оспори пораз“. Та кураж је неизоставни услов и почетак. Важан корак на добром путу да се непријатељу искези у лице, уместо што се он лицемерно тетоши! Почетак отпора догађа се подједнако у менталној и духовној, колико у материјалној и опредмећеној сфери. Укоштац с поразом значи превладавање кукавичлука и малодушности, веру, самосвест и (само)поуздање да се може успети у поменутом метафоричком „превртању стола“ за којим седе и воде дугу и успешну игру потчињавања, пљачке и понижавања прави сатански играчи скривени под овде употребљеном метафором „шибицари“. Каже сада председник Србије: „За нас нема правде и за нас важе посебна правила“! Е, управо то правило о „посебним правилима“ морају Срби свету под нос ставити. Оспорити и поништити. Колико год то била немогућа мисија, нове прилике у свету могу дати крила нашој, још увек хипотетичкој, мада помало и пробуђеној одлучности и самосвести. Веруј, па ће бити могуће, не важи само у религији!
Наш руски аналитичар закључује: „Упркос свему, сам овај пробој – јединствен те врсте у двадесет првом веку – несумњив је доказ величине Русије. Величине која настаје сада (…) И да се ништа не деси, бар смо покушали, at least we tried – како говоре озлоглашени Англосаксонци. А ја мислим да ћемо у којечему успети.“
Има мишљења (у медијима главног тока оно се третира као нонсенс) да су трагични догађаји у Бањској заправо пресретнут, брутално сасечен, и озваниченим лажима изобличен српски покушај хватања укоштац с поразом. Да ли су Срби „покушали“да начине „пробој“? Да започну борбу и промене правац вектора судбине која им је наменила мирење с поразом? Видећемо, поготово ако у будућности и Срби, упркос опаком настојању западних „пријатеља“, „у којечему успеју“, што рече Ољшански. Немогуће? Верујемо да – није!
Размислимо о још једној чињеници која важи за Русију, а то учинимо свесни да упркос огромним разликама, истовремено постоје и велике судбинске сличности у утицају новијег историјског и геополитичког лома чије су жртве постала оба народа.
Када је о Русима реч, на својеврстан начин, убеђење о успеху и настајању велике земље подржава и руски историчар Рој Медведев, који на питање новинара о важним процесима за Русију, а који измичу општој пажњи, даје неочекиван одговор. „Најважније је да је сада у току формирање руске нације.“
Зар руска нација није одавно формирана? Зар њена идентитетска матрица није управо један од најважнијих момената који побуђују сву силу западног непријатељства и мржње усмерене на Русе?
Наводећи „знаке“ који потврђују истинитост његовог закључка да процес формирања руске нације сада тече прилично брзо, историчар је поређао: „Руси који живе у Украјини прикључују се Русији. Брзо се асимилују Доњецка и Луганска република, прелазе на руски језик и руску културу! Руси такође живе у Белорусији (…) а након Лукашенкове смрти или одласка Белорусија ће се прикључити Русији – очигледно је. Формирање руске нације је најважнији процес у држави и он се дешава не због воље Путина.“
Дакле, у моћној држави, која од почетка СВО у Украјини заправо ратује с Колективним западом, најважнији процес је унутрашњи: у одлучној, духовним задатостима и вредносним поставкама подстакнутој и вођеној крвавој борби формира се и консолидује нација.
Да ли је то искуство које би и за Србе – такође већ обликовану нацију – требало да буде подстицајно? Не да започну рат већ да се освешћено ухвате укоштац с поразом и преокрену судбинске токове.