ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА |
ОБЈАВЉЕНО 11. 10. 2019 |
Конкретне историјско-геополитичке прилике диктирају да се „Међуевропа“, као трансгресионо-регресиони појас, шири или сужава и помера ка истоку или западу. У промењеним околностима кроз њу се повлачи мање или више баријерна линијска граница између геополитичких „тектонских плоча“ – интересних сфера, панобласти, блокова, цивилизацијских целина… |
САНИТАРНИ КОРДОН Прилика за формирање баријере између Балтика и Средоземља пружила се већ с окончањем Првог светског рата. Континенталистичке силе – поражена Немачка и дезинтегрисана Аустроугарска, као и „о своме јаду забављена“ постреволуционарна Русија – нису биле у позицији да утичу на промену политичке карте Европе, већ су је креирале поморске земље победнице. Циљ Лондона, Париза и Вашингтона био је да превентивно спрече три кључне опасности: једну, да нека будућа, оснажена Немачка поново покуша продор на југоисток, ка Персијском заливу; другу, да Русија трансбалкански, посредством православних народа, допре до Средоземног „топлог мора“, и трећу, да ове две силе или њихове интересне сфере успоставе територијални контакт и формирају интересно повезан пол моћи. Стога је формиран Санитарни кордон, коме је припадала и због кога је и склепана Краљевина СХС. Он је имао суштинску геополитичку улогу, а само формално идеолошки задатак да заустави ширење „црвене заразе“. Осмислио, картографски приказао и у књизи Демократски идеали и стварност из 1919. представио га је британски географ и политичар Х. Мекиндер. Прожимао се с његовим познатим исказом, који важи за темељни постулат геополитике: КО ВЛАДА ИСТОЧНОМ ЕВРОПОМ, УПРАВЉА СРЦЕМ КОПНА (Heartland-ом, средиштем Евроазије); КО ВЛАДА СРЦЕМ КОПНА, УПРАВЉА СВЕТСКИМ ОСТРВОМ (Афро-евроазијом); КО ВЛАДА СВЕТСКИМ ОСТРВОМ, УПРАВЉА СВЕТОМ.
ЗОНАЛНА ИЛИ ЛИНИЈСКА ГРАНИЦА Од тада до дана данашњег траје надметање „великих играча“ за контролу те „Међуевропе“. У различитим видовима њено постојање и функцију уважавају готово сви геополитички мислиоци, концепцијске поставке и пракса. Обично се сматра да је до сада имала три еволутивне фазе – међуратну, хладноратовску и униполарну – мада би свакако требало додати и четврту, мултиполарну. Конкретне историјско-геополитичке прилике диктирају да се она, као трансгресионо-регресиони појас, шири или сужава и помера ка истоку или западу. У промењеним околностима кроз „Међуевропу“ се повлачи мање или више баријерна линијска граница између геополитичких „тектонских плоча“ – интересних сфера, панобласти, блокова, цивилизацијских целина… Сам Мекиндер у изворној (1904) и две кориговане варијанте (1919. и 1943) своје „осовинске теорије“ трасира три различите линије које раздвајају средишњу област од обода Евроазије. Руски евроазијци (П. Савицки) из 1920/30-их своју Русију-Евроазију као „трећи континент“ према западу протежу до тзв. стратешког источноевропског сужења од Одесе на Црном мору до Нарве у Финском заливу, или пак до тзв. стратешког централноевропског сужења између Трста на Јадрану и Гдањска на Балтику. Омеђена са те две линије, у виду Зоне дилеме, у ствари се појављује „Међуевропа“. Креатори нацистичке геополитике с К. Хаусхофером на челу, ослањајући се на Науманове mitteleurop-ске идеје, сугеришу неопходност потпуног немачког усисавања међуевропског простора. Геополитичка визија њиховог „новог поретка“ подразумевала је поделу света на три до четири континенталне панобласти, где би граница која раздваја Евро-афричку и (привремену) Панруску зону била померена далеко на исток.
ЕКСПАНЗИОНИСТИЧКИ ФРОНТИЈЕР ЗАПАДА Још док је трајао Други светски рат Н. Спајкмен је закључио да будућу глобалну доминацију неће обезбедити руска контрола Heartland-а, већ америчка контрола ободног појаса Евроазије – Rimland-а. Недуго потом, линија раздвајања између њих биће повучена кроз „Међуевропу“ и постаће Гвоздена завеса. Запад ће током читавог биполарног раздобља земље са њене „погрешне стране“ доследно сматрати Источном Европом, а прелетачку Титову Југославију кључном кариком у антируској Стратегији обуздавања, тј. Стратегији анаконде. После пада Берлинског зида „Међуевропа“ је постала експанзионистички фронтијер НАТО-а и ЕУ у походу на исток. Тако се у стварности десило управо оно од чега је страховао С. Коен: између маритимне и континенталне глобалне геостратегијске сфере, централна, источна и југоисточна Европа нису оствариле идиличну улогу посредничког региона-капије (gateway region), већ је ту све очигледније настајао баражни конфликтни појас (shatterbelt). Трагајући за новом „формулом“ функционисања света, проницљиви С. Хантингтон и много утицајнији З. Бжежински ће се у јеку апсолутне униполарне хегемоније САД радије определити да кроз ту зону повуку „раседну геополитичку линију“ – први, између две од осам-девет великих цивилизација (Православне и Западне), а други, између два од четири „поља“ евроазијске „велике шаховске табле“ (Средишњег и Западног).
ЗА МЕЂУМОРЈЕ И ПРОТИВ ЊЕГА Руски неоевроазијци предвођени А. Дугином узвратиће на класичан, телурократски, мултиполарни начин – меридијански издуженим појасевима налик на оне Хаусхоферове, те границом која је трасирана кроз средиште Европе и која раздваја две од четири планетарне панобласти (Евро-афричку и Паневроазијску). Осокољени ренесансом Русије, а мотивисани зацртаним стратешким циљем да се Американци потисну с трансатлантског европског мостобрана, у каснијим концепцијским фазама су се заложили за стварање Велике Источне Европе као компромисне, пре(о)лазне, заједничке интересне сфере намењене првенствено привлачењу Немачке да се од атлантизма окрене евроазијству. Нису ни у Вашингтону седели скрштених руку – Д. Рамсфелд, секретар за одбрану 2001–2006, истакао је да ће у сучељавању Запада са опорављеном Русијом посебан значај имати зона нових чланица НАТО-а, називајући је Нова Европа. Нешто касније биће им намењен и термин линија ватре. Да све не би остало на речима, између Немачке и Русије убрзо ће се појавити међуеврополики клин земаља Иницијативе „три мора“ (подсећа на пољску идеју „Међуморја“ Ј. Пилсудског после Првог светског рата). За „темена“ тог балтичко-јадранско-црноморског „троугла“ одређене су, није тешко погодити, отворено проамерички настројене Пољска, Хрватска и Румунија. Као најважнији интегративни чиниоци апострофирани су антируска противракетна одбрана и терминали за бродски увоз америчког течног гаса како би се парирало Северном и Турском/Балканском току.
* * *
Али све то личи на рачун без крчмара. Придржавајући се „Мекиндеровог правила“, и Кина, сила која незадрживо хита ка лидерској глобалној позицији, сматрала је неопходним да се појави у „Међуевропи“. Иза њене „офанзиве шарма“ и инсистирања на економској, комуникацијској и културној сарадњи, логично се крије и геополитичка димензија концепције „Појаса и пута“. Када се у априлу ове године шеснаесторици прикључила Грчка, платформом Кина+17 успостављена је „завеса“ од Балтика до Средоземља, опет (такође) позиционирана између германског и руског „света“. За сваки случај! И као да се 2019, на стогодишњицу Санитарног кордона, геополитички круг затворио и креће из почетка. Нека се наши потомци не изненаде постојањем „Међуевропе“ и после наредног столећа, 2119. године.