Смеју ли Немци да критикују Израел

Како рећи „на немачком“ оно што би у неким случајевима требало кад је реч, на пример, о конкретним (а проблематичним) потезима политичких актера у Тел Авиву, а да се то не оквалификује као антисемитизам: У трагању за рационалним, „реалполитичким“ (критичким) гласом, увек се испречи чињеница да оптерећења прошлошћу, Аушвицом и Холокаустом нису орочена

Није први пут да отварање највећег сајма књига на свету, а Франкфуртски то јесте (више од 4.200 излагача из 95 земаља ове године), усковитла политичке страсти, као што се то догодило овог октобра. И да те страсти у неким случајевима доведе до усијања. Најчешће се то збивало због, и поводом, немачке трауме и немачког крајње осетљивог односа са Израелом и Јеврејима: Аушвиц и Холокауст чине (и чиниће) своје.
Споменемо само буру из 1988. која се дуго није стишавала, између осталог што се, макар на индиректан начин, тицала и нас. Буру је тада изазвао један од најчувенијих немачких књижевника („писац века“) Мартин Валзер (умро је 28. јула 2023), о којем смо, својевремено, писали у „Печату“. Писац двадесетак романа бестселера („Коњ у бекству“ продат је у више од четири милиона примерака!), у говору поводом уручивања престижне награде за мир, коју додељује Удружење немачких књижара, успротивио се „инструментализацији Холокауста“.
Аушвиц није погодан, рекао је Валзер том приликом, да постане рутинска претња која се може употребити у било којем тренутку као средство застрашивања и „морална тољага“. Тадашњи председник Савета немачких Јевреја Игац Бубис реаговао је жучно и бурно – оптужио је Валзера за „духовно спаљивање Јевреја“. Писац је јавно изјавио жаљење што су његове речи тако погодиле Бубиса. И објаснио: није мислио на инструментализацију Аушвица у немачко-јеврејским односима већ на ону у немачкој дневној политици. И ту се дотакао нас: Мартин Валзер је директно оптужио Јошку Фишера да злоупотребљава Аушвиц у грозничавом упињању да издејствује учешће Немачке у бомбардовању Савезне Републике Југославије, односно Србије.
Шефу немачке дипломатије из странке Зелених, која је неко време популарност стицала на мировној платформи „никад више рат“, привиђали су се непостојећи концентрациони логори у Приштини за косовске Албанце. Под новом паролом „никад више Аушвиц“, увео је, заједно са социјалдемократским канцеларом Герхардом Шредером, Немачку први пут у рат после (катастрофалног) Другог светског рата.

„ЈЕРЕТИЧКИ“ СЛАВОЈ ЖИЖЕК И „буран почетак“ овогодишњег јубиларног, 75. Сајма књига у Франкфурту био је обележен сенком немачке трауматске (пре)осетљивости у односима са Израелом и Јеврејима. Неки од присутних на свечаном отварању сајма, међу којима и неколико политичара, реаговали су, наиме, бурно на говор чувеног словеначког филозофа Славоја Жижека (његова земља је ове године на великој смотри књиге имала привилеговани статус почасног госта) који је у једном тренутку био ометен и прекинут. Шта је то „јеретички“ изговорио утицајни (и естрадни) словеначки филозоф? Жижек је напад Хамаса на Израел оквалификовао као „ужасан злочин“, уважавајући право Израела на самоодбрану. Требало би, међутим, слушати и Палестинце, узети у обзир њихову страну, како би се разумео овај конфликт – мира на Блиском истоку не може бити без решења палестинског питања.
За немачко преосетљиво ухо, у контексту безрезервне подршке Израелу, то је звучало као недопустива релативизација. Стајати на страни Израела, без „али“ и „ако“ је наш „државни резон“ наглашава и упозорава канцелар Шолц. То су чинили и сви његови претходници, у континуитету. Разлог – дуг прошлости, с Аушвицом и Холокаустом.
Могу ли Немци под тим, стравичним теретом прошлости уопште критички говорити о конкретним потезима владе у Тел Авиву, а да се не суоче с бауком антисемитизма? Мале шансе, уска стаза. Поготову у ситуацији кад бесни рат између Хамаса и Израела, с катастрофалним (иако несравњивим) последицама и на једној и на другој страни.
Сасвим је разумљиво, наглашава уводничар и уредник „Шпигла“ Дирк Курбјувелт, да се савезна влада стави на страну Израела. У свему. И војно. На то обавезује Холокауст, тј. злочини почињени Јеврејима. То од Немачке захтева да, и дугорочно, подржава Израел и Јевреје широм света. Још један разлог за то – Израел, уз све проблеме, припада кругу заједница демократија, па је тиме део демократског пројекта, немачки пријатељ и савезник. Немачка поготову мора бити на страни жртава, при чему се, у овом контексту, мисли искључиво на израелске жртве. Из тога проистиче следећи став: ко у Немачкој „слави Хамасове терористичке нападе“ бива „фан“ убица, злоупотребљава право на демонстрације.
Неподношљиво је, упозорава „Шпиглов“ уредник, да јеврејске школе и старачки домови морају бити под полицијском заштитом. И да људи који носе капе (кипа) по којима се познаје њихова јеврејска припадност страхују да на улици буду нападнути.
То се, међутим, дешавало и пре „црне суботе“ и избијања разарајућег рата, за сада само између Хамаса и Израела. Антисемитизам у Немачкој поприма забрињавајуће размере. И није га могуће објаснити, иако се то, медијски и политички, чини последицом прилива миграната у ову земљу из арапског света. „Шпигл“ констатује да је напад Хамаса представљао највећу провалу експлозивне мржње према Јеврејима после Холокауста: терористи нису у Израелцима видели људе него непријатеље које треба ликвидирати. Израел има, због тога, право да све учини како се такви напади никад више не би поновили – рат који они воде може се квалификовати као праведан.
И сада се тражи излаз из тог круга, у којем Израел не може бити „изван сваке дискусије“ а да се аутоматски не буде оптужен за антисемитизам. Критика која није обележена мржњом, завишћу и понижавањем, рационално-политичка, аргументована и добронамерна критика није антисемитизам. Такав тон би требало да буде „немачки“ – у отвореном дијалогу показује се и исказује пријатељство. И тим трагом иде директна порука. И у рату треба да важи принцип који би на уму требало да имају влада у Тел Авиву и израелски команданти: демократија обавезује на хуманизам. Иако рат, по својој природи, није хуман – убијање је у природи сваког рата – демократија налаже да се, где год је, и колико год је то могуће, цивили поштеде…

ЦРНА СУБОТА Ако Немци не могу, и не смеју, да директно, и критички, упере прст у политичке актере у Тел Авиву, оне који нису безгрешни у садашњем крвопролићу, то могу и смеју сами (неки од њих) Израелци. Један од највећих израелских (и светских) писаца Давид Гросман написао је текст „Црна субота“ (истовремено га је објавило десетак листова широм света) који говори о „ноћној мори, без поређења“, с којом су се Израелци, после Хамасовог напад суочили. „Видим“, написао је Гросман, „дубоко осећање издаје. Издаје грађана од стране њихове владе. Од стране премијера и његове деструктивне коалиције. Издаје свега што као грађани сматрамо драгоценим, а посебно грађани ове државе. Издаје њене формативне и обавезујуће идеје. Најдрагоценије од свих завета – националног дома јеврејског народа – који је предат његовим вођама на чување и према коме је требало да се односе с поштовањем.“
„Али шта смо видели уместо тога? Видели смо потпуно изневеривање државе у корист ситних, похлепних планова циничне, ускогруде политике. Оно што се дешава је“, констатује Гросман, „конкретна цена коју Израел плаћа за то што је годинама био заведен од стране корумпираног руководства које га је водило низбрдо, од лошег ка горем, и које је нагризало његове институције права и правде, његову војску, његов образовни систем, које је било спремно да државу доведе у егзистенцијалну опасност како би свог премијера сачувало од затвора…“
Гросман је подсетио да су протеклих девет месеци милиони Израелаца излазили сваке недеље на улице против владе и човека на њеном челу. Био је то покрет огромног значаја. Покушај да се Израел врати на прави курс. Назад у узвишену идеју која је у темељу његовог постојања: стварање дома за јеврејски народ. И то не било каквог дома. Милиони Израелаца желели су да изграде либералну, демократску, мирољубиву, плуралистичку државу која поштује веру свих људи. Али уместо да саслуша шта је тај протестни покрет имао да понуди, Нетанијаху је одлучио да га дискредитује, да га прикаже као издајнички, да хушка против њега, да продуби мржњу међу актерима. Искористио је сваку прилику да изјави како је Израел моћан, одлучан и изнад свега – да је добро припремљен да се суочи с било каквом претњом.
Обраћајући се у овом тексту директно премијеру, Гросман тражи да сада „то каже родитељима избезумљеним од туге бебе бачене на ивици пута. Каже то таоцима, људима које сада деле као бомбоне између различитих терористичких организација. Каже то људима који су гласали за њега. Каже то пред најбољом граничном оградом на свету која је пробијена на осамнаест места“.
Уз сав бес на Нетанијхуа, на његове људе и на његову политику, Гросман упозорава да ужас протеклих дана није изазвао Израел – то је учинио Хамас. Уз опаску да је „окупација (палестинских територија) злочин“, Гросман констатује: везати стотине цивила, деце и родитеља, старих и болесних, и хладнокрвно стрељати једног по једног, „то је гори злочин“.
Гросман, упркос свему, и управо због свега, констатује да су протекли дани показали да је немогуће започети решавање блискоисточне трагедије „уколико се не пронађе решење које ублажава (и уважава) патњу Палестинаца“. Очигледно, онај „реалполитички“ глас који би, у критичком дијалогу с Израелом и Јеврејима, Немци да нађу, а никако да нађу: оптерећење прошлости и Холокауста није орочено…