ПУТ СВИЛЕ ИЛИ ПУТ ДИВЉЕГ ЗАПАДА? 

Да ли је Кина својим меким утицајем зашла дубоко у простор који САД, традиционално, сматрају својим двориштем, а који је дуго био поприште крвавих политичких и криминалних, често и политичко-криминалних обрачуна?

У Србији је остала непримећена вест да је Свекинески народни конгрес 26. септембра постао званични посматрач у оквиру Централноамеричког парламента, који окупља Гватемалу, Хондурас, Доминиканску Републику, Салвадор, Никарагву и Панаму. Претходно је скупштини кинеског острва Тајван (Легислативни јуан) укинут статус сталног посматрача у том међународном парламентарном телу.

ПРИНЦИП ЈАКЕ КИНЕ Овом дипломатском победом Кина је својим меким утицајем зашла дубоко у простор који САД, традиционално, сматрају својим двориштем, а који је дуго био поприште крвавих политичких и криминалних, често и политичко-криминалних обрачуна.
Кина је сада још спремнија да развија пријатељске односе са земљама Централне Америке, на основама сарадње корисне за све, али и принципа једне Кине.
Имајући у виду америчку релативизацију постојања једне Кине, која се у последње време очитавала у подршци коју је Вашингтон незаконито давао и даје сепаратистичким снагама на острву Тајван, ово је значајна дипломатска победа Пекинга.
Упркос снажној и често прљавој кампањи против Кине и њених инвестиција у свету, о чему је „Печат“ извештавао, Пекинг постаје све пожељнији партнер, нарочито у земљама Глобалног југа које политику у 21. веку све чвршће граде поучене искуствима колонијализма и интервенционизма западних сила.
То ће овог месеца, сасвим извесно, показати и Трећи форум „Појаса и пута“ за међународну сарадњу који ће бити одржан у Пекингу.
Према речима Венга Венбина, гласноговорника кинеског министарства спољних послова, учешће на поменутом форуму до сада је потврдило више од 130 земаља, међу којима је и Србија.
Повод за његово одржавање је десета годишњица ове иницијативе. Форум је и прилика да се свет подсети шта је све на путевима свиле учињено од 2013. године до данас.

ГОВОР БРОЈЕВА Релевантне процене говоре да је вредност кинеских улагања у оквиру „Појаса и пута“ премашила билион долара (хиљаду милијарди).
Само у Африци Кина је изградила више од 6.000 километара железничких пруга, преко 10.000 километара ауто-путева, 20 великих лука, више од 80 великих инфраструктурних објеката друге намене и 80 одсто телекомуникационих објеката.
Са земљама окупљеним око иницијативе „Појас и пут“ покренуто је 1.300 авионских линија, а у осамдесетак земаља отворене су нове филијале банака и успостављена финансијска сарадња.
Просечна годишња улагања Кине у иностранству износе око 150 милијарди долара и нису повезана с политичким притисцима и уценама.
У овом тренутку у Кини студира више од 400.000 студената из земаља окупљених око „Појаса и пута“.
Ово је тек секвенца онога што је Кина, развијајући пројекте дуж путева свиле, учинила за само десет година.
Важније је да је земљама у развоју визија „Појаса и пута“ отворила нове хоризонте и изборе на глобалним развалинама онога што називамо „Вашингтонским консензусом“.
Иако се у трговинском рату са САД дефакто налази годинама и упркос пандемији вируса корона, Кина је успела да задржи завидну стопу раста и начини многа технолошка изненађења.
Кинески аналитичар Ванг Вен с правом је приметио да је за десет година сарадње охрабрена воља земаља у развоју да теже бољој будућности, а самим тим и да побољшавају равнотежу и правичност међународне заједнице.

КЉУЧ ПРИВЛАЧНОСТИ Уљуљкане у „недодирљивости“ Вашингтонског консензуса, САД нису пуно мариле за инфраструктурни развој, далеко заостајући за Кином на том пољу.
У неколико наврата оне су најављивале да ће улагати стотине милијарди долара у инфраструктуру широм света, али се то није догодило. Чак и удружене са савезницима, САД ће тешко мобилисати приватни капитал за изградњу инфраструктуре. За разлику од њих, Кина је успоставила властити систем мобилизације капитала и у земљама у чију инфраструктуру улаже не поставља и не смењује владе.
То је, чини се, кључ кинеске привлачности, упркос поменутој, често бруталној кампањи против Кине.
Пре 12 година САД су биле две године испред Кине у погледу развоја инфраструктуре. Хилари Клинтон је октобра 2011. прва најавила развојне и економске пројекте дуж путева свиле. Мозак те у основи добре идеје био је нама добро познати директор ЦИА Дејвид Петреус.
„Нови пут свиле“ трајао је једно лето, односно до Петреусовог пензионисања, након чега је иницијатива политички и финансијски нагло пресушила.
У суштини незаинтересовани за инфраструктурна улагања, Американци су тек пре две године, дакле деценију након иницијативе Хилари Клинтон, успели да усвоје закон (Infrastructure Investment and Jobs Act ) који би требало да омогући модернизацију сопствене застареле и недовољне јавне инфраструктуре.

ИНИЦИЈАТИВЕ КОЈЕ НЕ ПАРИРАЈУ У међувремену је пред очима целог света прохујао читав низ глобалних и регионалних иницијатива и пројеката које су најављивале различите државе и организације Запада, укључујући и „Глобалну капију“ Европске уније. Ниједна од тих замисли остварењем ни близу није могла да парира кинеском „Појасу и путу“.
Последњу епизоду те геополитичке саге одгледали смо недавно у Њу Делхију, где је под фирмом Г20 Запад понудио најновији пројекат, назван „Пут зачина“ (India Middle East Europe Economic Corridor – IMEC).
Пројекат је представљен као део Партнерства за улагање у глобалну инфраструктуру (Partnership for Global Infrastructure Investment) којој је претходила иницијатива Г7 названа B3W (Build Back Better World) у оквиру које је најављивано улагање 40 билиона долара у светску инфраструктуру.
Од свега тога до сада није било ништа.
Запад се све време више занимао наметањем неоколонијалног концепта света који је произашао из Вашингтонског консензуса, односно интервенцијама и сменама влада по свету, него што је био вољан да се нађе макар на трагу онога што је Си Ђинпинг назвао заједницом заједничке будућности.
Због тога ће Трећи форум „Појаса и пута“ бити најзначајнији скуп који је свет видео у овој години.