НЕСАЛОМИВИ

Вратоломни и тешки, за будућност одсудни 21. век, за Србе траје као време у којем је било више болних националних пораза него условних и (без)значајних победа. Током целе прве четвртине овог столећа једна безмало мистериозна програмска опсесија коју су Србима грубо саопштавали са Запада гласила је: морате променити свест! Као да је реч о понуђеном избору са рафова накићених предметима којима се тргује, наређивано је: „Мењајте своју колективну менталну и карактерну матрицу, иначе…“ „Спаса вам нема“, подразумевани је наставак ове насилничке поруке.
Шта је стварни садржај бизарне замисли о менталном препакивању једног народа који се не уклапа у мустру по вољи колонијалних западних саветодаваца? Због чега је један српски владика, несклон претеривању, рекао: „Идеја о промени свести српског народа, то је демонска претензија“? Без сумње „најдемонскије“ у овом налогу јесте инсистирање да се из колективне свести мора брисати не само историјско памћење већ и однос према сопственом националном идентитету, као и разумевање вредносног поретка, његовог пулсирања и утицаја на стварност. Суштински, „претензија“ би да заповеди: будите послушна руља (западним господарима), без свести о свом идентитету и наслеђеној вертикали!
Неочекивано, протеклих октобарских дана, „демонска претензија“ претрпела је јавни дебакл. Обесмишљена је у међународној арени. Идеја о целисходном и геополитички корисном мењању свести у Срба дефинитивно је покопана прошле недеље, када је најмоћнији државник планете Владимир Путин, у форми категоричког, дакле безусловно важећег суда, јавно закључио: „Србе можете уништити, али их не можете сломити и потчинити, а Запад то не разуме.“
Премда је овом поруком учињено изванредно признање менталној снази српског народа, и да је, резоном подржаним искуством и разумом, указано да на релацији Срби–Запад даље расправе о пожељним променама у реченом смислу значе губљење времена, задовољству и поносу придружује се мучни утисак да је стварни живот „несаломиве“ нације далеко од херојских висина на којима обитава њен дух. Дух – наслеђени и „без мача неуништиви“. Реалност се готово руга несаломивима.
Шта је одлучујуће у жалосним животним потврдама да су непокорени – „самосаломиви“? Имуни на психолошке и све друге притиске споља, Срби као да су, некаквим не баш јасним удесом, одавно немоћни пред својим унутрашњим тегобама. Логично, поставља се питање улоге коју у овом противречју потенцијала и реалности има српска елита. Да ли овај апсолутно фаворизовани (наметнутим околностима) део српског друштва одговорно води и усмерава народ осведочено снажног слободарског духа? Суочена са светом који се мења, разуме ли овдашња елита тај свет, и колико свесно, и циљано, прави често штетне изборе као да алтернатива у савременом глобалном простору не постоји?
Фрагменти који даље следе део су промишљања аутора које објављујемо у овом броју. Разумемо их као подстицаје за размишљање у трагању за објашњењима актуелних националних невоља.
Поводом опредељења и одлука наше елите која – у лику владајуће врхушке – данас потписује уговоре „за развој и трансформацију друштва ка напредној будућности“, размотримо напомене руског историчара и филозофа Андреја Иљича Фурсова: „Четврти сценарио за будућност који је осмишљен на конференцији у Санта Феу 2018. године предвиђа стварање друштва у коме доњи слој живи у градовима, мегаполисима који из њега исисавају енергију. Човек живи у стању стреса. Он никуда не путује. За сиромашне авио-карте постају прескупе, али зато богати путују својим приватним авионима и не брину о загађењу околине. Сиромашни се вакцинишу све време и стално су у полуболесном стању. Хране се вегетаријански поврћем, а у вегетаријанској исхрани нема гвожђа а гвожђе је везано за интелект. У суштини то је стварање руље, гомиле.“
Писац Никола Маловић овако пак тумачи дух времена и завичајног места на којем обитавају несаломиви: „Очи свих Срба који се пред огледалом виде као патриоте, било да су из Србије, Републике Српске, Црне Горе или из дијаспоре, немају конфиденцу у српску опозицију. Сви опозиционари који су у Скупштину ушли прескочивши, уз очигледну асистенцију Вучићевог режима, спуштену цензусну пречку, ма колико били народу мили, ма колико увијек у емисијама причали причу коју Србин жели да чује, они само то и раде, нуде причу без оперативног дјеловања. Јер неко мора да упозори на вријеме, како да се спаси једино што имамо, а то је држава која још није пустила НАТО вука у српски кокошињац. И не само да упозори него и да се побије. И не само да се побије него и да погине, (…) само да би мајчица Србија остала самостална и суверена. Народ је жедан јунака нашег доба.“
Чекајући јунаке, размотримо минуле догађаје – да бисмо разумели савремене „контроверзе“. Води нас у томе један од најбољих светских познавалаца циљева и метода глобализације, проф. др Мишел Чосудовски.
„Историја онога што се назива Постхладним ратом покрива период од 1945. до садашњег тренутка – сврха тих ратова је уништење земље. Не ради се само о процесу физичког уништења. Одмах по избијању оваквог типа рата нападнуте земље бивале су осиромашене наметањем неолибералних макроекономских реформи.
„Сврха је била да се уништи земља како не би могла да се врати у нормалне оквире цивилног друштва, владе и државе. Циљ тих ратова је трансформација земаља у територије, што се постиже уништавањем цивилне инфраструктуре и наметањем јавног дуга (…) И сви амерички ратови после 1945. били су усмерени не на војне већ на цивилне мете, на школе и болнице. То је њихова војна агенда. Саставни део ове агенде је стварање амбијента који тим земљама онемогућава да поново изграде државу и друштво – да имају нормалну владу и институције. (…)
„Социјалистичка Југославија, регионална индустријска сила, уништена је економским мерама. Од почетка узастопни програми које је спонзорисао ММФ убрзали су дезинтеграцију југословенског индустријског сектора, индустријска производња је пала на негативну стопу раста од 10 одсто до 1990. године и уследило је делимично распуштање државе благостања, са свим предвидивим друштвеним последицама. Споразуми о реструктурирању дуга, у међувремену повећани спољни дуг и обавезна девалвација валуте такође су снажно погодили животни стандард Југославије. Циљ је био да се југословенска економија подвргне масовној приватизацији и демонтажи јавног сектора. Бирократија Комунистичке партије, посебно њен војни и обавештајни сектор, подвргнут је технологији подвргавања утицајима и притисцима и њима је понуђена политичка и економска подршка под условом да се наметне велико оптерећење радној снази Југославије. (…) Светска банка је средином 1980-их дефакто наметнула Југославији програм банкрота.(…) Након НАТО агресије на Југославију, углавном на Србију, уследила је колонијална пљачка и успостављена је потпуна контрола овог простора.“
Са оваквим сазнањима, има ли овдашња елита данас право на погрешне изборе који, премда не угрожавају њу саму, воде у колективни суноврат?