КОНАЦ ДЕЛО КРАСИ

55. БЕМУС (II ДЕО)

Комуникативан и разигран, Најџел Кенеди је на бис извео Јовано Јованке. Публика је била у трансу од самог почетка концерта, када је солиста изашао у мајици с виолином, донео са собом шољу чаја и позвао на дружење. Спонтана комуникација са свима, на сцени и у публици, редак је дар класичних музичара, чиме Кенеди осваја широм света, поред својих врхунских виолинистичких интерпретација. Опште народно весеље за крај БЕМУС-а најављује неке нове ветрове у новој реалности. Мислимо о томе

У другом делу БЕМУС-а наступиле су две међународне звезде – руски пијаниста Борис Березовски и енглески виолиниста Најџел Кенеди, обојица познати београдској публици. Березовски је пропустио свој термин наступа у понедељак, 16. октобра, па је концерт премештен на среду, 18. октобра, преклопивши на тај начин камерно вече наших музичара Љубише Јовановића –- флаута, Дејана Млађеновића – виола и Александра Сердара – клавир, у Цркви Светог Антуна Падованског. Препуна дворана Коларца је присуствовала крајње чудном реситалу у три чина. У првом, који је по мишљењу овог критичара био потпуно непотребан, лежерни Березовски је претрчао прилично немарно, како је и изашао на сцену, кроз две Бетовенове ране клавирске сонате (оп. 2 бр. 2 и оп. 10 бр. 1). Једино је вредан помена лагани став прве сонате, све остало је било технички галоп преко клавијатуре, без уношења у смисао и карактер музике. Од Бетовена ни Б. Тако су прошли и Менделсонов Рондо капричозо и његове три Етиде, ипак нешто мало садржајнији. Мало. Звучало је као испитивање клавира или припрема за школски јавни час. Опуштенција, што би рекли наши клинци. Други чин припао је Рахмањинову (Варијације на Шопенову тему, Три транскрипције) и Метнеру (Две приче), озбиљном програму који је пијаниста пре неколико месеци свирао у Београду у Руском дому. Година је Рахмањинова, а Березовски га изводи са страшћу, посвећеношћу, тонским нијансама и музикалношћу, и свим оним што великог пијанисту чини – великим. А све је заправо водило једном циљу – свирању блуза с руском блуз групом Blues doctors у трећем чину. Момци су одлични, млађа публика је једва чекала да их чује, старији су изашли раније због градског превоза. Березовски се лепо уклопио, сигурно му је било мање досадно од Бетовена.

Загребачки солисти, гудачки ансамбл стар 70 година, предвођен виолинистом Сретеном Крстићем, свирао је на Коларцу 17. октобра озбиљан програм – озбиљно. У малом саставу као што је њихов (3 + 3 + 2 + 2 + 1) сваки музичар се чује и сви морају да свирају као солисти, aнгажовано. У томе је најбоља била бас секција – два виолончела и контрабас, који су показали како лепо и квалитетно звуче ови дубоки инструменти када их свирају посвећени расни музичари. Њихова имена треба поменути: виолончела – Лука Галуф и Вид Вељак, контрабас Антал Пап. Концерт је почео питким и слушљивим делом Бориса Папандопула Pintarichiana које је пролетело за час, да би следила Серенада за гудаче Јозеф Сука, озбиљна и замишљена. Виоле су се истакле лепим сонорним звуком, док су остали гудачи били на високом нивоу. Однос боја и баланс између деоница сваки пут савршен. Најлепши други став, поетски грациозан. Обрада Шубертовог гудачког квартета бр. 12 дала је прилог романтизму, док су замршене, тешке, озбиљне и захтевне Метаморфозе Рихарда Штрауса у обради за гудачки септет заокружиле концерт, који је полако клизио од лагане ведрине до тешког депресивног патоса на крају. А можда је требало само обрнути редослед у програму…
Симфонијски оркестар РТС пратио је 20. октобра виолинисту Станка Мадића, али и самостално свирао Шесту симфонију Чајковског, под управом Премила Петровића. Вече изворне музике је одложено за следећу годину.
И за крај – Најџел Кенеди, две вечери на Коларцу, са оркестром Виртуози (наши млади музичари) и програмом Ј. С. Баха, који је пре доста година свирао у распроданом Центру „Сава“. Кенеди је наш стари пријатељ, и сваки сусрет с њим је непредвидљив, али увек пун радости, доброг расположења и одличне музике. Јер он је, пре свега, изванредан виолиниста и расни музичар у сваком смислу те речи. Можда његов сценски наступ асоцира на журку, али то је само привид иза кога стоји прекрасно и посвећено музицирање. Он не свира на скупоценој виолини, он прави небески звук на сасвим обичном инструменту. Концерти за две виолине и за виолину и обоу представили су младе снаге, пре свега одличну обоисткињу Александру Кинђић и виолинисткињу Уну Станић, с правом хемијом између солиста. Концерти за виолину у Е-дуру и а-молу били су само Најџел, с другим ставом а-мола као врхунцем поетичности и метафизичности једног Баха. Како он каже, „Бах ствара мој спиритуални почетак дана. Свирање Баха те одведе у сасвим другачије стање ума, у отвореност према свему што те чека касније и врло је терапеутски. Шири ти свест и одржава ти прсте у кондицији“. Добро речено и добро примењено. Сва темпа су била како треба, без савременог претеривања, а атмосфера уживања у заједничком свирању пружила је уживање и публици. „Музика су људи који свирају заједно – свако то прожимање између мене, оркестра и публике потпуно је јединствено, непоновљив тренутак.“
Нешто мало већи камерни оркестар добро је послужио за композицију самог Кенедија Fallen Forest – питку полуфилмску музику у којој је било импровизације и у оркестру. Кенеди је дириговао и с клавира, који баш није штимовао са оркестром, али све је покрила општа радост. Друга композиција, Melody in the wind, била је интимна, Кенеди је свирао соло клавир, тек да покаже да и то може. Комуникативан и разигран, на бис је извео Јовано Јованке. Публика је била у трансу од самог почетка концерта, када је солиста изашао у мајици с виолином, донео са собом шољу чаја и позвао на дружење. Спонтана комуникација са свима, на сцени и у публици, редак је дар класичних музичара, чиме Кенеди осваја широм света, поред својих врхунских виолинистичких интерпретација.
Опште народно весеље за крај БЕМУС-а најављује неке нове ветрове у новој реалности. Мислимо о томе.