Књиге и живот

Kао део неког живота смисленијег од овог нашег, и као догађај који својим зрачењем и духом пре припада времену прошлом него узнемирујућој садашњици, у Београду је отворен традиционални, ове године 66. по реду Сајам књига. За осетљивије и сентименталности склоне душе међу посетиоцима овог места, и не само за њих, овогодишња смотра обележена је сенком суморног сазнањa да се „најпопуларнијa домаћа културна манифестацијa“, по свој прилици, одржава последњи пут под сводом славне Хале 1! Никад више, а после толико деценија! Због чега је „пала“ овако тешка пресуда, тема је за посебан осврт, али и овим поводом свеприсутна осећања мучнине и сете као да се препознају у речима драмског писца Душана Ковачевића изговореним уочи велике издавачке смотре: „Мислим да ће књиге и овај сајам унети мало светлости и орасположити људе изложене вестима које су катастрофичне и подсећају на нека времена из 20. века, не поновило се.“
Док се на ратним фронтовима који букте широм света, те оним који се тек најављују, управо обистињују слутње да ће се „катастрофичне вести“ и зло из 20. века ипак поновити, јер је разум пред злом и похлепом немоћан, још убедљивије делује пишчева опаска да „књиге јесу лек и светлост у свеопштем мраку“. Својеврсном иронијом судбине догодила се и необична подударност: „светлост“ са београдског сајмишта снажно је, свечаним отварањем, засијала у суботу, 21. октобра, управо оног дана када је у српску престоницу, с намерама не баш пријатељским и часним, дошла петочлана група важних и надмених странаца названа „великом петорком“ (ко зна да ли подругљиво, али свакако намерно). Није, наравно, Ковачевић помињањем „свеопштег мрака“ циљао на петорку, али смисао и разлози ове посете потврђују да ни такав наум не би био огрешење о важне актере овог догађаја.
У групи званој „велика петорка“ били су наиме емисар САД Габријел Ескобар, изасланик ЕУ Мирослав Лајчак, те дипломатски представници Француске, Италије и Немачке, а разлог њихове посете, којој посвећујемо простор и пажњу у овом броју наших новина, био је састанак с председником Србије Александром Вучићем и премијером такозваног Косова Аљбином Куртијем. Уз напомену да ови гости, које би „можда боље и прагматичније било назвати пет јахача апокалипсе, не доносе ништа ново“, садржај разговора, сликовито а тачно, најавио је некадашњи потпредседник српске владе Небојша Човић: „Назвао сам то компромисним решењем, које би на неки начин легализовало нову реалност, а нова реалност се састоји у томе да се Албанци у Приштини наоружавају, да су добили формације које су изван Резолуције 1244, да су ушли са специјалцима на север Косова и Метохије.“
Наведени закључак је исправан, што је потврђено и током разговора, и у много чему изреченом или потом написаном. Тако је дипломатски специјалац Мирослав Лајчак, уз чије се име у овдашњим коментарима често додаје – „бестидни“, саопштио да је „велика петорка“ током посете Београду и Приштини изразила очекивање да две стране у потпуности испуне обавезе из дијалога и нагласио да је „неприхватљиво било какво одлагање или постављање услова“.
Под „обавезама“ овде се најпре подразумева договорено у Охридском споразуму о нормализацији односа између Београда и Приштине, што је еуфемизам за фактичко признавање државности „Косова“. После недавних догађаја у Бањској, када су погинула три Србина и један Албанац, „обавезе“ су постале још сложеније, дакако само за једну страну – српску. О томе, преко београдске штампе (Нова), сведочи посланик Европског парламента Хрват Тонино Пицула, који је саставио и текст недавно усвојене Резолуције о сукобу у Бањској: „Ако Милан Радоичић не буде изручен Приштини, то ће закомпликовати ионако тешке односе Србије и ’Косова’, а потенцијалне реакције међународне заједнице могу резултирати још строжим политичким и дипломатским деловањем према Србији.“
После ових монолога, које – језиком нашег савременог драматичара – можемо крстити „мраком“, вратимо се лековитом светлу књига.
Ангажманом портала Стање ствари, до нас управо сада, у тренутку када „грми и сева“, стижу за ово историјски значајно време терапеутске и мудре поруке из дела Психолошке белешке 1960–67, што је наслов дугогодишњих записа Драгана Крстића, генијалног хроничара послератног живота српског народа у СФРЈ.
Белешком с датумом 30. XII 1966, Крстић између осталог подсећа: „Говорећи језиком објективних чињеница, Србија се налази у статусу окупиране земље, са свим карактеристикама које су пратиле и претходне окупације: са биолошким уништавањем, територијалном дезинтеграцијом, економском експлоатацијом и културним геноцидом.“
Овај јединствени записивач, аналитичар и теоретичар новије историје нашег народа, којем српска култура још није одредила заслужено високо место, у наставку пише: „Постоји историјски континуитет деловања страних сила на Србију и у њој. То се најлакше може уочити ако се погледа карта Србије пре балканских ратова и сада. Границе су готово идентичне, са свим импликацијама које са собом носи та огољена чињеница. План о конфедерализацији Југославије ће ту чињеницу сасвим верификовати. Уосталом, у западним деловима земље такве карте већ се објављују. Тиме је Србија одвојена од Црне Горе, са којом се раније такође није смела ујединити због претњи европских сила. Тако је постављен тампон између њих, који је и раније био вештачки одржаван од стране централноевропских сила. Одвојена је такође и од Македоније, због које је раније ратовала. Остала је и без Војводине и Косова, чиме је некадашњи сан римокатоличке Аустроугарске о сређивању прилика у југоисточној Европи у потпуности остварен. Тако нешто пре пола века централне и западне европске силе нису смеле ни сањати.“
Драгоцене су и ове напомене нашег хроничара: „Историја показује да су земље централне Европе уложиле огроман напор за последњих пола века да Србију униште као геополитичког чиниоца. Историја такође показује да све те земље, заједно са многим удаљеним помагачима, нису у томе успеле и да су, штавише, управо током тих настојања доживеле крупне историјске поразе. Чак и садашњи успех хегемонистичких настојања, упркос историјски изузетно повољним условима, показује велика ограничења, и тешко да се може назвати коначним решењем.“
Најважније у Крстићевом завештању тек следи: „Историјске поуке показују да је ова средина у часовима својих великих криза показивала историјски смисао, и да је у тим тренуцима редовно давала доказа о својим позитивним, а не деструктивним стремљењима. Вероватноћа баш таквог смера догађаја била би много већа да није дошло до озбиљног раслојавања опште културне платформе на којој српски народ данас стоји.“
Подсетимо, ово је закључак донет децембра 1966. године. Ако се за готово шест деценија мало тога променило, остаје да се надамо да и даље важи наведени Крстићев суд: „Србија у статусу окупиране земље, али историја показује да су Срби у часовима својих великих криза показивали историјски смисао“! Остаје дакле да „историјски смисао“ освестимо и уобличимо, а потом га јавно и убедљиво – покажемо!