Како је Хамас изазвао политички хаос у Израелу?

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО 30. 11. 2018

Министар одбране Израела Авигдор Либерман дао је оставку 14. новембра 2018. због потписивања споразума Владе са Хамасом о престанку сукоба у Појасу Газе. Либерманова оставка гурнула је израелску политику у хаос и довела је и до „кризе владе“ (и његова фракција је следила пример свог лидера), тако да актуелна коалиција премијера Нетанијахуа има већину од само једног гласа

После оставке Авигдора Либермана влада премијера Бењамина Нетанијахуа се ослања на гласове 61 посланика од њих 120 у парламенту. Либерман је нагласио да даје оставку јер сматра „да је примирје са терористима из Газе капитулација пред терористима“. Амерички „Блумберг“, на пример, стао је на страну Либермана, оцењујући оставку министра одбране оправданом јер је „Израел капитулирао пред палестинским терором“. Остављајући по страни тачност ове изјаве, јасно је да Либерман оставку није дао без консултација са Јеврејима из САД. Одмах је извршено и брзинско истраживање јавног мњења од стране Израелског међународног канала новости „И24 њуз“ којим је утврђено да 74 посто Израелаца није задовољно одлуком Нетанијахуа.
Да додамо и да лидери у Појасу Газе владајућег покрета Хамас Исмаил Ханија и министар одбране Израела Авигдор Либерман заиста ретко имају исти став. Међутим, сада се то догодило када су изјавили да је „споразум о прекиду ватре између Израела и Хамаса знак израелског пораза“, пише Данијел Гордис за „Блумберг“.

Министар одбране Израела Авигдор Либерман

КРПЉЕЊЕ КОАЛИЦИЈЕ Премијер Израела Бењамин Нетанијаху сада покушава да спречи распад коалиције која је саставила владу, како би за новог министра одбране поставио кандидата из политичке партије „Јеврејски дом“ Нафталија Бенета. Хамас (Исламски покрет отпора), који је током протеклих шест месеци организовао протесте у Појасу Газе и извео ракетне ударе по територији Израела, сматра да је успео да оствари одређене успехе, без обзира на неспособност покрета да пробије одбрану Израела, јер створена ситуација може довести до пада владе, преноси амерички часопис „Нешенел интерест“.
Као посредник за потписивање споразума са Палестинцима на молбу Тел Авива појавио се Египат, који се граничи са Газом (граница је херметички затворена) и то му омогућава да уцењује становнике ове територије, као и да има „преговарачке капацитете“. Такође, на захтев израелског премијера у Гази су се појавиле европске дипломате да с колегама из арапских држава, пре свега Египта, „спасавају Израел“ и пацификују Појас Газе, нудећи маргиналне повластице и користи како би Израел добио на времену.
Последњи талас насиља у Појасу Газе, због кога је Либерман дао оставку, почео је у понедељак 11. новембра, када су се специјалне јединице Армије одбране Израела (ЦАХАЛ) суочиле с проблемима у Гази за време тзв. извиђачке акције. У време сукоба (уз примену ватреног оружја и војне авијације) с једном групацијом Хамаса, а недалеко од града Кан Јунис, „убијен је високи официр израелске армије“ (неки медији наводе да се иза синтагме „високи официр“ крије име команданта специјалних јединица Израела). Истовремено је од ракета испаљених са борбених авиона Израела погинуло седам Палестинаца, укључујући и једног команданата Хамаса. Следећи дан дошло је до оружаног сукоба на земљи, због чега је Израел повећао безбедност око Појаса Газе и на границу је извео оклопне јединице. Током кретања израелске војске Хамас је ракетом „Корнет“ погодио аутобус са израелским војницима ранивши више војника, али је и ракетирао територију Израела из Појаса Газе са више од 460 ракета, после чега је Израел узвратио по 160 циљева на територији Газе. Да нагласимо да су последњих шест месеци ракетирање територије Израела и одговори Израела војном авијацијом ЦАХАЛ-а постали уобичајена појава.
Све је почело организацијом марша „Велики повратак“ почетком марта 2018. Десетине хиљада демонстраната окупљало се око сектора безбедности који дели територију Појаса Газе од територије Израела. За протеклих 12 година владања Појасом Газе Хамасу није пошло за руком да оствари успех, а сада покрет, оснажен збивањима у Сирији и подршком Ирана, тежи да све промени. Последњи догађаји као да говоре да Хамас у томе успева.


Главни проблем владе Израела, како то она тумачи, јесте „претња са стране Ирана“, посебно ојачане позиције Техерана у Сирији и Либану, због чега је Израел организовао ваздушне ударе по иранским циљевима у Сирији и путевима доставе оружја из Ирана Хезболаху (Божја странка). Од 2011. Израел је ударио на 300 циљева у Сирији, при чему је већина (200) нападнута у протекле две године. Владу Израела забрињава и број фабрика Хезболаха за производњу ракета у Либану. Истовремено, због „олаког потезања обарача“, тј. проглашавања свега живог на територији свог суседа „претњом за Израел“, Русија је испоручила Сирији противракетне комплексе С-300, како је речено „да охладе вреле главе у Израелу“ (што је било упућено Либерману). Иако је Израел престао да ракетира Сирију, удвостручио је напоре у борби с Ираном (створивши регионалну стратегију са Саудијском Арабијом, Оманом и Уједињеним Арапским Емиратима). У оквиру нове стратегије последња опција је копнена офанзива на Газу, јер су ранија искуства трауматична. Нетанијаху је већ наређивао такве операције у Појасу Газе 2012. и 2014. године. Уместо „блиставе победе“ Израел је произвео раст извоза оружја у Појас Газе са Синајског полуострва на таласу хаоса створеног Арапским пролећем и није остварио постављене циљеве (осим пресецања неких канала снабдевања оружјем подземним тунелима). Због тога се Израел преоријентисао на изградњу адекватне регионалне политике којом би блокирао Хамас. Међутим, оставка Либермана сада ову политику доводи у питање, при чему иза свега стоји сложена ситуација и унутар Израела.
С политичког аспекта Либерман је изолован од осталог дела кабинета безбедности премијера Нетанијахуа, који је подржао споразум о прекиду ватре с Хамасом. Прекид ватре подржали су и тајна служба Мосад, Општа служба безбедности Израела Шабак и начелник Штаба копнене војске. Либерман је поднео оставку давши на знање да он заузима екстремнију позицију о питању Појаса Газе у односу на премијера. Овај потез Либермана може му помоћи на следећим изборима који ће се одржати 2019. године, јер многи Израелци који страдају од ракетних удара Хамаса сматрају да држава мора да снажније узврати. Оставка Либермана изазвала је и серију протеста у унутрашњости, посебно у граничном подручју.

ПОБЕДА ХАМАСА Представници Хамаса су на различите начине прогласили победу, што није без смисла и одређене тачности. Хамас није војно победио, али је испословао оставку министра одбране који се сматра не само у овом покрету најекстремнијим чланом израелске владе, што јесте политичка победа. Тиме је покрет демонстрирао да је способан да подрије политику Израела на највишем нивоу, без обзира на то што током последњих 12 година није успео да „разбије“ израелски систем безбедности или противракетну одбрану око Појаса Газе.
Сада Нетанијахуу остаје да истовремено решава неколико политичких сложених питања. Најпре се суочио с притиском председника партије „Јеврејски дом“ који, као и Либерман, жели да постане „независни министар одбране“, тј. да има право да доноси одлуке без сагласности владе. Друга опција је да премијер преузме и функцију министра одбране (што је честа пракса у Израелу), али је проблем у томе што је Нетанијаху већ и министар спољних послова. Постојећа ситуација може довести до тога да Нетанијаху може да изгуби следеће изборе, што он не жели (политичке позиције и политички углед гради на „очувању својих достигнућа“). Другим речима, постоји могућност да премијер буде смењен, односно принуђен да поднесе оставку, што се у контексту идеологије „очувања својих достигнућа“ сматра понижењем. Због свега тога се сматра да је Либерман напустио израелску политику у кључном моменту „регионалне стратегије Израела“ наневши ударац и тој политици, и премијеру, чиме је државу гурнуо у „политички хаос“.
Ко је заправо бивши министар одбране Израела Либерман?
Либерман (стварно име Евик Љвович Либерман) родио се 1958. године у Кишињеву (данас Република Молдавија), а по пресељењу у Израел (1978) постао је политичар следећи десне политичке вредности. Завршио је Пољопривредни факултет. Био је министар одбране Израела од 30. маја 2016. до 14. новембра 2018, посланик Кнесета и лидер политичке партије „Наш дом Израел“.
Либерман је 6. децембра 2013. као министар спољних послова учествовао на „Форуму Сабана“ у Вашингтону и у разговору с Дејвидом Игнатиусом, новинаром „Вашингтон поста“, изложио своје погледе на односе Израела са САД, Европском унијом, државама Блиског истока и Палестинском аутономијом. Ставови Либермана шокирали су дипломате. Подсетимо, Јевгениј Примаков је 2009. приметио да је Либерман „много радикалнији“ од Нетанијахуа јер сматра да „Арапи који живе у Израелу не треба да имају никаква грађанска и политичка права, посебно не упоредива с правима Јевреја“ (други извори наводе да Либерман исто мисли о свим не-Јеврејима).

Због „олаког потезања обарача“, тј. проглашавања свега живог на територији свог суседа „претњом за Израел“, Русија је испоручила Сирији противракетне комплексе С-300, како је речено „да охладе вреле главе у Израелу“ (што је било упућено Либерману). Иако је Израел престао да ракетира Сирију, удвостручио је напоре у борби с Ираном (створивши регионалну стратегију са Саудијском Арабијом, Оманом и Уједињеним Арапским Емиратима). У оквиру нове стратегије последња опција је копнена офанзива на Газу, јер су ранија искуства трауматична. Нетанијаху је већ наређивао такве операције у Појасу Газе 2012. и 2014. године

Поменимо и неке „ситнице“ везане за рат у Сирији како бисмо правилно оценили значај оставке министра одбране Израела Либермана (која буквално има регионални значај). Либерман је „аутор“ тајних веза са саудијским престолонаследником Мухамедом бин Салманом, с којим је изградио и спроводио различите антииранске планове и програме, закључно са формирањем „арапског НАТО-а“ (за борбу са Ираном у Персијском заливу). Либерман је (заједно са начелником израелског генералштаба генералом Гадијем Ајзенкотом) одговоран за мешање Израела у рат у Сирији и обарање руског извиђачког авиона „Ил-20“ и смрт 15 чланова посаде септембра 2018. Тандем Либерман–Ајзенкот се сматра одговорним за политику „удара по Иранцима и Хезболаху и Сирији“ и „разбијања Сирије“, чиме су изазвали реакције држава и различитих покрета у региону које подржавају територијални интегритет ове државе. Оваква политика Израела на Блиском истоку подстакла је мржњу муслимана према Израелу и Јеврејима која се из овог света прелива и међу Европљане.
Када је именован на место министра одбране Израела, Либерман је обећао „да ће по преузимању дужности за неколико дана ликвидирати Ханију и цело руководство Хамаса“, што се није догодило. Управо супротно, Ханија ових дана слави „победу над Либерманом и Израелом“.
Либерман говори руски, енглески, молдавски, румунски (важно је нагласити да има велики утицај у Румунији, тј. на политику румунске владе укључујући и аспекте који се тичу Србије) и наравно јидиш.
Зашто је Нетанијаху одлучио да избегне рат с Хамасом, односно да ли је само оставка Либермана разлог потреса у Израелу?
Аналитичари наводе да се премијер руководио политичким приликама. Досад је Израел ратове започињао на почетку мандата владе, а не на његовом крају. Очигледно је, дакле, да премијер очекује изборе и зато жели да избегне масовне сахране војника и слике разарања цивилних објеката. Одустајање од рата има и одређене предности за израелску армију, јер су војници стекли могућност (и знање) да уништавају подземне тунеле којима иде снабдевање Хамаса. Тајним нападима на тунеле од стране израелских специјалних јединица довели су до тога да је Хамас за неколико месеци изгубио све своје путеве снабдевања оружјем. Истовремено Израел је почео да зида ограде око границе са Газом чије темеље постављају дубоко у земљу, како би онемогућили изградњу нових тунела. У Израелу очекују да ће пројекат дати резултате.


Аналитичари са Блиског истока наводе да је оставка Либермана испровоцирала „буђење политичког гејзера“, јер је овим ушао у нови стадијум катастрофалних политичких „јуриша“, који нису само повезани са „неочекиваном оставком јастреба израелске политике“ Авигдора Либермана. Либерман је оставку образложио неслагањем са потписивањем договора о прекиду ватре између Изреала и Хамаса. Међутим, лист „Милитари воч“ сматра да оставка има другачији контекст, тј. да су израелски војни експерти закључили да противракетни систем „Челична купола“ није ефикасан, јер је од 300 ракета испаљених са територије Газе систем успео да уништи само 60, што је довело до рањавања цивила, али и војника и официра израелске армије. При томе „ракете“ које испаљују Палестинци су навођене примитивном конструкцијом (најчешће каква цев са бојевом главом и примитивном погоном), због чега не могу да достигну већи домет од 30 км. Иако „Челична купола“ представља модеран, скуп и сложен технички систем (сваки покрива површину од 150 квадратних километара), успела да је уништи тек око 20 посто ручно рађених ракета.
Заправо најновији сукоб је компромитовао много хваљени противракетни систем „Челична купола“ (на који је потрошен огромни новац) и то је стварни разлог оставке министра одбране. Питање које је „ошамарило“ не само Либермана гласи: Како ће се Израел борити са иранским модерним ракетама када није могао да уништи 300 најпримитивнијих палестинских ракета? Анализе употребе ракета Ирана у Ираку и Сирији (9. септембра и 1. октобра 2018) од стране израелских стручњака показале су изненађујућу прецизност и убојитост, што је довело до уништења на десетине терориста и припадника специјалних служби. Закључак: „Израел је остао без заштите!“ Да не би понео одговорност за ово, Либерман је практично побегао из владе (јер је први и видео ове анализе војних експерата) правдајући се „неслагањем са споразумом о прекиду ватре са Хамасом“.
Такође, споразум са Хамасом је изнуђен после компромитовања противракетног система „Челична купола“, јер „да је дошло до испаљивања 300 нових примитивних ракета са територије Газе“, Израел би био паралисан и у шоку. Зато је влади Израела био потребан предах, да смисли нова решења и предузме нове мере против Палестинаца из Газе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *