ИЗМИШЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО 25. 10. 2013

Како кројачи нове бошњачке историје по мери Хашког трибунала краља Стефана Твртка I Котроманића претварају у Бошњака

Босанскохерцеговачки муслимани спремају се да усред Сарајева подигну споменик једном хришћанском владару, краљу Стефану Твртку I Котроманићу, који је краљевско достојанство добио по обреду крунисања српских владара из династије Немањића. Највећем средњовековном босанском владару, на Митровдан, 16. октобра по старом јулијанском, или 8. новембра по новом грегоријанском календару 1377. године, краљевску круну на главу ставио је милешевски митрополит, архијереј Српске цркве. Крунисање је обављено у тада најзначајнијој српској светињи над моштима Светога Саве. Краљ је тада добио „сугуби венац“, двоструку круну, српску и босанску. Чином крунисања нови краљ постао је, у неку руку, и свештено лице Српске цркве. Први краљ из династије Котроманића, позивајући се на немањићко порекло, свом имену тада је додао и име Стефан, јер то име носили су сви владари из династије Немањића. Од тог Митровдана титула краља Стефана Твртка гласила је „по милости Божијој краљ Србљем, Босни и Поморју и Западним странама“.

УПОТРЕБА ВЛАДАРА Није први пут да се због дневнополитичких потреба покрећу сени и дира у прах краља Стефана Твртка I Котроманића, да се преиспитује и мења његово народносно порекло, да се преиспитује и мења хришћанска вера коју је исповедао, да се, после прећуткивања давно утврђених чињеница, измишљају докази којима се тражи упориште у средњовековној босанској историји за право на владавину Босном и Херцеговином. Такве кораке предузимала је и Аустроугарска. Манипулације историјским чињеницама, чини нам се, биле су повод и академику Николи Радојчићу да се позабави крунисањем краља Стефана Твртка I, да на основу црквеног обреда крунисања обављеног 1377. године у Милешеви одреди име народа из којега је овај владар поникао и којем је припадао и веру коју је исповедао. Резултате истраживања, обављеног на основу обимне грађе на славеносрпском, грчком, латинском и још неким светским језицима, објавио је у раду „Обред крунисања босанскога краља Твртка I, прилог историји крунисања српских владара у средњем веку“, који је 1948. године објавила Српска академија наука. Драгоцени рад академика Николе Радојчића, као рефлектор, осветљава шта се у Милешеви збивало на Митровдан пре 636 година.

УСИЈАНА ПРИЧА И ПРЕСЕДАН У опширној и поприлично усијаној причи којом се међу босанскохерцеговачким муслиманима ствара политичко расположење за подизање споменика „Твртку I краљу Босне“ нема ни помена о томе да је највећи средњовековни босански владар крунисан у Милешеви, да га је крунисао митрополит Српске цркве, да је своме краљевском имену додао српско владарско име Стефан, и да је у његовој краљевској титули на првом месту стајало „краљ Србије“. Из историјске магле коју су стварали нови експерти за историју Балкана и Србије, а које је ангажовао Хашки трибунал, у новој историјској верзији стари босански краљ требало би да искочи из давнине и да се испрси на главном сарајевском тргу као муслимански ратник из последњег верско-грађанског рата 1992–1995. године, са истуреним штитом-амблемом који је красио ратне заставе Армије Босне и Херцеговине чији је врховни командант био Алија Изетбеговић. Није то више средњовековни краљ, него нови, модерни муслимански командант, шехит који муслиманске војнике позива у бој, на жртву.
Ова муслиманска прича о краљу Стефану Твртку I само је једна епизода из новог тумачења српске историје коју је, на суђењима Србима, зацртао Хашки трибунал. Мишљења бројних европских експерата, уз подршку неких страних амбасада западних земаља у Сарајеву и Београду, сада се примењују у пракси. Тако је, по мери западних историографа, успостављен нови преседан: писци српске историје не треба да користе методологију којом се користе писци немачке, француске, италијанске, или, рецимо, енглеске националне историје, не треба да се служе научним чињеницама како је то чињено до сада: у српској историји догодило се оно што напишу нови историчари, по захтевима својих политичких налогодаваца.
Тако је и нова нација, Бошњаци, настала после последњих верско-грађанских ратова, добила прилику да конструише националну историју. Новим муслиманским историчарима, по рецептима Хашког трибунала, дато је зелено светло да могу да мењају, преправљају, дотерују средњовековну босанску прошлост, да је прилагођавају дневнополитичким потребама, а да при томе не штеде ни краља Стефана Твртка I. Служећи се праксом Хашког трибунала, неки муслимански историографи последњих деценија, „јашући“ на богумилској причи, направили су од краља Стефана Твртка I богумила. Богумилство је, према њима, поједностављено речено, вера која је по свом учењу била ближа исламу него хришћанству, па је, према томе, краљ Стефан Твртко I био више муслиман него хришћанин, по чему би се, у неку руку, могло прихватити да је он био некакав родоначелник босанскохерцеговачких муслимана, Бошњака, зачетник босанске муслиманске државности, коју је у последњем верско-грађанском рату отелотворио Алија Изетбеговић.
При томе се муслимански историчари не осврћу на добро познате чињенице да је војска чији је, да се изразимо данашњим речником, врховни командант био краљ Стефан Твртко I, жестоко ратовала против муслимана, Турака. Његов војвода Влатко Вуковић је августа 1388. године код Билеће до ногу потукао снажан одред турске војске, предвођен војсковођом Лалом-Шахином. Ова победа препоручила је војводу Влатка Вуковића (у народној песми познатог као Владета војвода), док је краљ Твртко био заузет освајањем далматинских градова, да буде постављен за главнокомандујућег босанског одреда који је на Видовдан 1389. учествовао у Косовској бици са кнезом Лазаром. Јер је тада краљ Твртко, као потомак Немањића, бранио „земље родитеља и прародитеља својих“. Влатко Вуковић је у Косовској бици командовао левим српским крилом.

КРУНА ОД ЉИЉАНА Идеја о подизању споменика краљу Стефану Твртку I, како смо прочитали у подлистку САН који издаје сарајевско „Ослобођење“ у броју од 22. септембра ове године, родила се у Цазинској крајини, међу члановима регионалног Удружења организатора Сове Крајина из Цазина. Подршку су дали још и НВО Дјечији покрет за мир, љубав и пријатељство – Дјеца Сарајева. Ову идеју, како пише САН, подржала су и још нека грађанска удружења: Уставноправна асоцијација УДАР БиХ, Покрет за РБиХ, а однедавно подршку дају и грађани путем интернета. Покретачи идеје већ су упутили захтев за подизање споменика краљу Твртку I на више адреса: градоначелнику Сарајева, начелнику сарајевске општине Центар, председнику Федерације БиХ, Заводу за изградњу и заштиту споменика, гробаља и мезарја, премијеру Кантона Сарајево и Фондацији „Адил Зулфикарпашић“.
Већ је предложено где би у муслиманском Сарајеву могао бити подигнут споменик хришћанском „краљу Србљем, Босни и Поморју и Западним странама“. То је Трг БиХ на Маријин Двору, испред здања Парламента Босне и Херцеговине. И већ је предложена скица и компјутерска анимација споменика коју је израдио извесни Енес Ено Башић из Санског Моста за кога се каже да је „интелектуалац, умјетник, сликар, истински борац и патриота Р БиХ, визионар и први почасни члан регионалног Удружења Сове Крајине“. САН и још неки листови и сајтови босанскохерцеговачких муслимана објавили су анимацију овог споменика, дело Енеса Ене Башића.
Изглед споменика Твртку I који је створила машта Енеса Ене Башића у потпуности се поклапа са новим историјским представама владара које је у последњој деценији створила исламска историографија. Његови портрети, према новим виђењима, красе канцеларије муслиманских културних и политичких, чак и верских челника. И не само на простору Босне и Херцеговине него и Рашке области (Санџака). На портретима краљ није представљен као хришћанин. На глави му је круна коју чини венац од љиљана, а на круни нигде крста. Таква круна предвиђена је и за бронзаног краља на споменику на Маријин Двору.
Будући бронзани краљ Стефан Твртко I, како га је замислио Енес Ено Башић, стајаће на сарајевском Тргу БиХ, на постољу које подсећа на стећке, камене споменике под којима је сахрањивано српско средњовековно племство. На постољу је уклесана нова титула, плод нове хашке историјске школе, каква није забележена ни на једној краљевској повељи, ни на једном грбу, ни печату „Тvrtko I rex Bosne“. Краљ је у ратничком ставу, десном руком привукао је к себи препознатљиви штит са љиљанима, ратни грб муслиманске Армије Босне и Херцеговине. Са тим штитом на капи често је сликан и врховни заповедник те војске Алија Изетбеговић. Изузев некаквог плашта и краљевске круне, венца од цвета љиљана, без крста, краљ Стефан Твртко I на себи нема ниједног краљевског обележја. О појасу му је бајонет какав су користили војници у последњим ратовима. Испружио је напред, у висини лица, леву руку са отвореним дланом и раширеним прстима, као да командује јуриш. И поза умногоме подсећа на Алију Изетбеговића при ратним сусретима са својим војницима.
Ближи се и Митровдан, када је 8. новембра по новом календару пре 636 година у Милешеви крунисан краљ Твртко. Са овим крунисањем сагласили су се и српски великаши, кнез Лазар Хребељановић и Вук Бранковић, који су са будућим краљем неговали добре односе. Вероватно су и присуствовали крунисању. Крунисању се није противио ни тадашњи мађарски краљ Лајош I. Будући краљ Твртко стигао је са пратњом у Милешеву, поневши владарска обележја: краљевску круну, пурпурни краљевски плашт, дијадему и друге знаке краљевског достојанства.
Зашто је бан Твртко Котроманић изабрао Цркву Светога Спаса у Милешеви да се крунише за краља, а не, рецимо, цркву у Трстеници крај свога двора у Бобовцу, посвећену заштитнику Босне Светом Георгију Назијском? Због везивања за лозу Немањића. Краљ Твртко позивао се на своје претке Немањиће. Тврткова баба Јелисавета, жена босанског бана Стефана I Котроманића, била је ћерка краља Стефана Драгутина Немањића. Та крвна веза омогућавала му је да се веже за Немањиће и да своме имену дода немањићко владарско име Стефан. А Милешева је у то време била у саставу Тврткове државе.
Вероисповешћу краља Твртка I Котроманића, у време његовог крунисања у Милешеви, бавио се у поменутој студији „Обред крунисања босанског краља Твртка I, прилог историји крунисања српских владара у средњем веку“ академик Никола Радојчић. Он је, због малог броја историјских извора, покушао да до одговора дође заобилазним путем. Претходно је проучио обреде крунисања западноевропских владара, али и византијских царева, а онда и првог српског краља из династије Немањића Стефана Првовенчаног, где каже: „По православноме обреду који нас се овде нарочито тиче крунисао је Стефана (Првовенчаног, прим. Ј. Б.) за краља његов брат Сава, с несумњивом тежњом да српско крунисање што више приближи византијском, као што је у свему тежио Србију што више изједначити са Византијом, а нарочито у оданости православљу. Зато су у првим крунисањима Немањића, која је обављао Свети Сава, сасвим јасно преовлађивали црквени елементи над традиционалнима. Њих је требало особито истаћи у Рашкој са још довољно неутврђеном државном вером византијскога православља. Високи ауторитет Светога Саве могао је узети на себе све новине с тим у вези и тако обогатити давнашње српске обичаје приликом увођења владара у власт с црквеним прописима, које је он смело ставио као највише и као најпрече приликом крунисања српских краљева у Рашкој.“

ОДАН ПРАВОСЛАВЉУ Да би један владар био крунисан у Православној цркви, закључује академик Радојчић, он мора пре свега да испуни основни услов – да исповеда православну веру. Тај услов је морао испунити и краљ Стефан Твртко I Котроманић. Православна црква, како сматра Радојчић, са тим никада није правила компромисе, „у доба крунисања Твртка I ми смо још у веку цара Душана који је латинску јерес сматрао не само верском заблудом него и опасношћу за државу. То исто важи и за богумилство. У Србији је била тада чврсто сједињена грчка оданост чистом православљу са српском оданошћу цркве држави. Политичка необавештеност заиста се не може пребацити Српској цркви, па се због тога не може ни помислити да би она у незнању и у неспособности да одмери последице свога рада учинила оно што је у пуној противности с њеном оданошћу вери и с њеном мудрошћу у ставу према држави. То је заиста немогућно“.
Пре него што је кренуо према Милешеви, краљ Твртко I испунио је основни услов, понудио је доказе да исповеда православну веру. Српска црква била је чврста у испуњавању догми и нема ниједног примера да је чак и помишљала да на престо постави владара који не исповеда православље. Од краља Стефана Твртка I, као ни од осталих владара у сличним приликама, није тражена изјава да исповеда православну веру, него су за то били потребни додатни докази које би понудили црквени људи из краљевог окружења. Тек када су били испуњени ти услови, почели су разговори о крунисању и тада је за дан крунисања изабран велики празник – у овом случају Митровдан.
Сигурно је да се Милешева тога Митровдана 1377. године припремила да дочека бана Стефана Твртка I Котроманића и његову пратњу и да по отачком предању обави крунисање. Крунисање се одвијало по устаљеном реду. Почело је светом архијерејском литургијом коју је служио митрополит са свештеницима. У олтар милешевског Храма Светога Спаса ушли су митрополит са свештеницима и бан Твртко. У олтар је, заједно са свештеничким одеждама, унесена и Тврткова краљевска одора, па су се сви пресвукли. Краљевска круна, пурпурни краљевски плашт, дијадема и друга краљевска обележја такође су унесени у олтар и положени преко плаштанице на покретном столу, који ће касније бити изнет испред олтара.
Обред крунисања, као и приликом хиротонисања данашњих српских епископа, захтевао је да будући краљ у време литургије уђе са свештеницима у олтар. Нема сумње да је краљ Стефан Твртко ушао у олтар, учествовао је, као и остали свештеници, у великом входу, у коме иначе могу да учествују само свештена лица. Пре причешћа, будући краљ је пред митрополитом, али и босанским и српским велможама који су били у милешевском храму, стојећи поред ћивота Светога Саве, изговорио „Символ вере“, чиме је јавно показао да исповеда православље, а затим је пред олтаром обећао да ће штитити и помагати Православну цркву и, без тога није могло – да ће се борити против сваке јереси. Тек после тога уследило је причешће. Будући краљ се, као и свештеници, причестио у олтару.
А затим је, по освештаном правилу, како поступак реконструише Никола Радојчић, наступио чин крунисања. Завршни чин одиграо се испред олтара или негде на средини милешевског храма, пред светитељима, српским владарима – Стефаном Немањом, Стефаном Првовенчаним и његовим синовима Радославом и Владиславом, живописаним на зидовима милешевске Цркве Светога Спаса. Затим су ђакони насред цркве изнели покретни сто (налоњ) на коме су били краљевски плашт и круна. Пришли су му бан Твртко I и митрополит. Митрополит је узео круну Котроманића и уз клицање свештеника „Свјат, свјат“, ставио је на главу првог краља династије Котроманића. Племство и народ из храма су одговарали „Достојан“. Митрополит је новога краља огрнуо краљевским пурпурним плаштом, а затим га је миропомазао. Ту, у милешевском храму, Твртко је узео име Стефан како би се изједначио са својим прецима Немањићима, чије су га очи гледале са зидова. Нема података о томе да је тада новој босанској краљици Доротеји (Дорослави) стављена круна на главу.
У завршном делу своје студије Никола Радојчић каже: „Крунисање владара заиста је знаменит део духовне историје свакога народа који се испео до државне самосталности. Из његовог развитка збиља се осећа, особито на Западу, измена односа између државе и цркве. На Истоку, међутим, из свих владарских крунисања избија несаломљива жеља цркве да владар докаже своју оданост православљу. Западна црква је у односу према владару била разапињана множином и разноликошћу жеља, скопчаних с њеним политичким тежњама, па их је зато према политичким приликама и мењала, док је источној цркви у односима према владарима лебдела пред очима једна једина жеља – оданост према православљу, сједињеном са човекољубљем.“
Уобичајено је било да се владари из исте лозе крунишу у цркви у којој се крунисао њихов родоначелник. Нема историјских података о томе где су се крунисали потоњи босански краљеви. Није искључено да се то догађало у Милешеви.
Све чињенице које наводи академик Никола Радојчић, за нову муслиманску историографију рађену по рецепту Хашког трибунала, ништа не значе. Оне за њих не постоје. Они терају своју причу.

ЉИЉАНИ И БЕЛИ ОРАО Недавно су светске агенције јављале о једном судском спору који међусобно воде потомци лозе Орлеанске, једне од најстаријих француских племићких породица. Тада је приказиван и породични племићки грб знамените лозе. Централно место на грбу заузима штит са љиљанима. Сличан грб са љиљанима, који је постао заштитни знак босанскохерцеговачких муслимана, Бошњака, имали су и Котроманићи. Ако би следили исту логику којом су преузели грб Котроманића, Бошњаци би могли исто право да полажу и на француску племићку породицу Орлеански, да историју те породице уграђују у своју новокомпоновану историју и да истичу њен грб као доказ сопственог идентитета.
Ако би се ишло таквом логиком, и преузимали сви грбови на којима је љиљан, хералдички знак који се јављао на целом Медитерану, па и шире, босанскохерцеговачки муслимани би имали један од најбогатијих националних грбовника и изузетно богату националну историју.
Сам породични грб Котроманића, на коме Бошњаци покушавају да сазидају своју државност, често је мењан. Сваки нови владар из династије избацивао је поједине старе, а уносио нове детаље. Поред штита са љиљанима, као симбола краљевског достојанства, Котроманићи су имали и грб Немањића, двоглавог белог орла са оцилима. На аверсу великог печата краља Твртка, као видан детаљ, на десној страни је и штит са двоглавим орлом. Готово исти штит јавља се и на великом печату краља Стефана Дабише Котроманића, чији се оригинални отисак чува у Британском музеју у Лондону. О овим детаљима је писао и историчар Павао Анђелић, који каже да је на печату представљен краљ на престолу а са његове десне и леве стране су два штита – „на штиту са десне стране пријестоља као хералдички симбол представљен је двоглави орао полураширених крила. Штит са лијеве стране има десну косу пругу и по три љиљана на сваком пољу“.

БОГУМИЛИ Научници се још споре око тога која је била вера коју су исповедали житељи средњовековне Босне, за које сви значајни историјски извори кажу да су били Срби. Неки тврде да је њихова вера била православна, други римокатоличка, трећи богумилска.
По разним архивама, понајвише у дубровачким, сачувало се више од три хиљаде докумената, повеља, записа, разних извештаја на славеносрпском и латинском језику, на ћириличком и латинском писму. Ни у једном од тих докумената не помиње се да средњовековни Босанци себе називају богумилима, нити има документа који потврђује да су их тако називали савременици који су живели у суседству, у другим државама.
О вери средњовековних Босанаца најбоље сведоче босанска јеванђеља, богослужбене књиге које су се користиле у богомољама. Сачувало се много таквих јеванђеља, највише у старим српским црквама, и о њима се много писало.
Овим јеванђељима бави се и књига „Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави“ др Драгољуба Драгојловића. Сва јеванђеља, како тврди Драгојловић, писана су по канонима Православне цркве. И свако од њих могло би се и данас користити приликом богослужења у српским православним храмовима.