ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА: Бриселским друмом се више не може

Јесте Курти окрвавио руке у Бањској. Да ли је ико од њега очекивао ишта друго? Он ради оно што одређује његова улога. Ужасна је, антисрпска! Али за „америчке пријатеље“ то је само привођење Срба реду. По сваку цену. Може убијање војника који носе празне пушке у Словенији, може „Олуја“, могу Маркале и „геноцид“ у Сребреници, Рачак, може подизање Мираша Дедеића у владичанске висине… Све! Зато председник Србије, ниједан досад, није имао ни један једини разлог да мисли да може бити другачије

Споразум Београд–Приштина захтева да Србија призна суверенитет Косова и територијални интегритет, да призна националне симболе – заставу, владине документе, дипломе, пасоше, регистрационе таблице, личне карте… И да се уздржи од блокирања интеграције „Косова“ у било коју међународну организацију, изјавио је човек за кога би се рекло да зна – Габријел Ескобар, Бајденов човек за Балкан, иначе „један од десетак младих америчких дипломата који су после петооктобарских промена дошли у Србију и одржавали везе са цивилним друштвом, али и људима из света политике“.

СНОВИ ЏЕНИФЕР БРАШ Увек кад се суочавам с тим годинама, кад је млади Ескобар дошао „да учи“ како да се „дисциплинују Срби“, сетим се речи пријатеља који је у временима оним помало друговао са Џенифер Браш: на обећања демократа свих боја и њихово безглаво рвање с народом, она је закључивала, између две чаше домаћег вина, да ће Америка успети кад на власти буде имала „пријатеља“ – националисту.
Бивша отправница послова америчке амбасаде (2007–2010) је још у размени средњошколаца била у Краљеву, учила на факултетима политичких наука у Загребу и Сарајеву, директоровала у Москви и Украјини, а у Стејт департменту водила Одељење за југоисточну Европу.
Не знам да ли је Џенифер утицала на идеје до којих је дошао Мики Ракић (демократа по америчким стандардима а на местима где се одлучивало) да уподобљени радикали са Томом Николићем и Александром Вучићем могу бити „прихватљиви“ у Вашингтону и Бриселу. Али она је и 2022. као дипломат у пензији подучавала Србе да промене став према Русији, да признају „Косово“, да признају „одговорност за изазивање ратова деведесетих“ и – дала им слабу оцену из демократије. Зато није била задовољна Вучићевим резултатима, а „драгим српским пријатељима“ је поручивала да им је будућност у „демократској ЕУ, која је предана идеји да побољша живот свих Срба“, а „не у Централној Азији“. Као Хил.
Тако Американци говоре онима које „воле“. Подразумевајући да им је здрав разум потпуно закржљао. Зато „вољени“ никад неће знати шта им је довољно чинити за ту љубав.

ЧИЊЕНИЦЕ И ЗЛА НАМЕРА Ево, примера ради, цитираћемо ХРТ: „Ако се гледа шта је Александар Вучић дао Републици Косово, од 2013. до 2023. године, он је практично са два Бриселска споразума – 2013. и 2015. и Вашингтонским споразумом 2020. разградио остатке српске државности на Косову, све оно што је преживело од 1999… Дао им је српску полицију, српско судство, електричну мрежу, телефонски број, хидроелектрану ‘Газиводе’, а ови административни прелази – Јариње и Брњак, што се говори у оквирима његовог режима, постали су међудржавна граница…“
„Његова ПР машинерија се бави питањем потписа – ‘није потписао’… али је то мање битно, јер… имаш ставке које говоре о добросуседским односима. Како држава и њена покрајина могу бити у добросуседским односима…
„На крају, можда је његов највећи злочин према српском народу што их је препустио на Северу различитим криминалцима и паравојним групацијама које се не иживљавају над Албанцима, било на Северу или на Југу, него тероришу те Србе. И сад… заправо користи Србе на северу Косова који су врло много пропатили од 1999. године, као живи штит. Али што више говори о неким издајницима, чак прича и о великом Мурату па и замера Лазару, који је ваљда требало да има бољи војни перформанс на Косово пољу – то се више светла рефлектора спуштају на њега и… звали то признање, капитулација, договор две државе, у коју год ПР-обланду он то ставио, он ће у српску историју ући као неко ко је успео незамисливо – ко је у миру дао оно што ни у рату није изгубљено“, изговорио је хрватски политиколог Александар Мусић. Млади Хрват, зналац дешавања у Србији и Приштини, сладострасно је додао: „Иронијом историјских струјања онај који је највише говорио о издаји и издајницима је највише издао.“

КУРТИ РАДИ „СВОЈ ПОСАО“ Ко год није хтео да види ове чињенице – ударио је у зид септембарског раног јутра (24. септембар) у селу Бањска и око средњовековног манастира (са црквом посвећеном Св. Стефану, саграђен 1313–1317, задужбина краља Стефана Уроша II Милутина, једног од најмоћнијих владара из династије Немањића).
И сад сваком српском бићу постаје јасно како је застрашујуће остваривање и трећине сна Џенифер Браш. Оне косовске.
А шта се могло очекивати?
Јесте Курти окрвавио руке у Бањској. Да ли је ико од њега очекивао ишта друго? Он ради оно што одређује његова улога. Ужасна је, антисрпска! Али за „америчке пријатеље“ то је само привођење Срба реду. По сваку цену. Може убијање војника који носе празне пушке у Словенији, може „Олуја“, могу Маркале и „геноцид“ у Сребреници, Рачак, може подизање Мираша Дедеића у владичанске висине… Све! Зато председник Србије, ниједан досад, није имао ни један једини разлог да мисли да може бити другачије.
Одакле год се погледа, изгледа као и из Загреба, да ови који нам то раде, а које „наша страна“ и даље зове „међународна заједница“, имају подршку/разумевање београдског естаблишмента. Мало муцавих критика и бацање досетки да би се забављали добри људи који су стигли до паризера ништа не могу (или и неће?) променити. И онај народ који пред сатирањем није окупиран него предат. Београду се никад и не омакне реч – окупација.
Одговор председника Србије Александра Вучића оне септембарске вечери није имао поруку. Српски народ могао је да разуме да он одбране нема. Једино је као камен у прозорско стакло председник бацио очајничку поруку: „Онима који мисле да ће да изврше највећи притисак да Србија призна независно Косово, поручујем: ‘Никада нећемо признати независно Косово, можете све да нас побијете. На признање Косова, формално, неформално, заборавите!“

„НЕ“ КОЛЕКТИВНОМ ЗАПАДУ После је, кад се чуо с Блинкеном, почео да повлачи српску војску и из делова земље коју и Американци признају као Србију. А његов амбасадор у Вашингтону, којег нико у српском народу никад није узимао озбиљно, распомамљено је позвао НАТО (не више маскиран као КФОР) да заштити српски народ на Северу. Али то не постоји у историји НАТО-а. Ако изузмемо како су Италијани, без наређења, заштитили српске манастире. Али Немци су пустили албанске хорде да спале Богоридицу Љевишку. Како се то дошло до закључка да је НАТО на Косову да би заштитио Србе? Мора да има неко очајничко објашњење. Али „живот почиње с друге стране очаја“, говорио је Сартр.
Да је заштитник Срба доле имао „српску полицију, српско судство“ итд., Курти би био агресор на народ у самоодбрани. Сваки народ има право да се брани – организовано. И то би се лако и у трену разумело, било где. Чак би и „међународна заједница“, за што је већ пронађен бољи појам Колективни запад, морала да „смањи доживљај“, јер после украјинске кризе свет другачије прима западне поруке. Код нас, и у Јерменији, изгледа да се још увек више верује старом и младом Сорошу. Србима се од тога леди крв у жилама.
Излаз у овом трену захтева чврст и непоколебљив одговор. Срби више немају где да се повлаче пред Западом. Срби на Косову могу да буду прегажени и „оверавани“ пуцањем у главу или да као своју будућност гледају дуге колоне Јермена из Нагорно-Карабаха… И да обрате пажњу да ће им експлодирати пумпе или падати мостови како би се Бриселски споразум оверио усиреном крвљу.
Шта остаје председнику? За почетак, пре него што преда Радоичића Куртију како Блинкен захтева а Хил ће му то препричавати у четири ока – да повуче из Вашингтона ону сподобу од амбасадора. Само сподоба може говорити тако неодговорно и супротно мишљењу народа који он, нажалост, представља.
И, за трен, враћамо се у 18. јул 2020: „По други пут у животу сам постао студент, овога пута Високе спортске школе струковних студија у жељи да постанем кошаркашки тренер за клинце“, написао је „срећни“ Александар Вучић на Инстаграму.

ТРЕНЕР КОЈИ ГУБИ МЕЊА ИГРУ Сигурно је већ прошао лекцију шта тренер, кад види да је катастрофално изгубио прво полувреме, ради? Тражи игру која није губитничка. Бацамо „два Бриселска споразума – 2013. и 2015. и Вашингтонски споразум 2020. године“ и почињемо „сви за једног један за све“. Најобавезнији на ту игру је председник народа – како год се звао. Сви његови поданици живе с надом да никад неће бити предати убицама. Ниједан.
Не, не можемо се договорити с Куртијем а на начин којим нас воде Лајчак и Ескобар. Не могу у овој игри неутрално судити ЕУ и САД. То смо могли да знамо, али сад нећемо о томе… И да се – кад се каже „преговори се морају наставити“ – више никад не мисли на оно бриселско-вашингтонско-макроновско-шолцовско понижавање. Нема разлога. Јер сад свако, и Радоичић, зна да то води предавању свега. И не вичите „Живела Србија“ ако продајете њено срце на бриселском тржишту органа. Суморно је.
Није то тако немогуће како председниковим четама изгледа. Ево, Ивици Дачићу, који је потписао Бриселски споразум, уопште неће бити тешко да потпише и напуштање тог споразумевања. Он је показао да нема стране света која није добра ако му се понуди да за понижени СПС сакупља мрве испод владарске трпезе.
Наравно, ово стање није само дело СНС политике. Увођење посредника из ЕУ који раде као адвокати Албанаца дело је – демократа свих боја, чији је учинак по Џенифер Браш био слабашан да се „испирања српског мозга“ обаве до краја. А СНС је дошла на власт обећавајући да ће нас ослободити тих издајничких гадости. Сећате се како је то изгледало, видите докле је то довело.

КО ЈЕ СРБИН И СРПСКОГ РОДА Пошто се играло Косовом, појам издаја није и никад неће моћи бити заобиђен. Можда истргујете с Хрватима неку аду на Дунаву, али да се као Србин уздржите „од блокирања интеграције Косова у било коју међународну организацију“ ту нема „ПР-обланди“ из којих неће ударати смрад.
Колико год вам обећавали долара и година власти, колико год вам ЛГБТ-идеологија омогућавала да шетате иако сте непожељни на улицама главног града, какву год вам заштиту обећала Трилатерална комисија, колико год вам прошло пројеката код америчких фондација, стојите пред речима које Срби неће заборавити и никад им неће бити само мелодични десетерац: Ко је Србин и српскога рода, / И од српске крви и колена, / А не дош’о на бој на Косово: / Не имао од срца порода, / Ни мушкога, ни девојачкога! / Од руке му ништа не родило, / Рујно вино, ни ’шеница бела! / Рђом кап’о, док му је колена!
Да, можда вам се чини пошто се са рафова у Галерији, Belgrade Waterfront, не продају књиге са тим стиховима да ће они изветрити у фајзеровским БИО4-кампусима и да ће их Експо-талас прелити и потопити… Сигурно се варате.
Ако ово људство од Цетине до Бојане, од Суботице до Херцег Новог, остане без свог завета, постаје – гомила. Коју ће чудотвроци Кристофер Хил и Аљбин Курти претварати у руљу а која ће иконе Св. Саве и славске свеце побацати на таване – као што су чинили неки у тешким тренуцима. Може свашта бити. Али, велике војске, султанске и царске, газиле су по мукама овог народа. И све су отишле у историју. А ови стихови су остали. И ми с њима. Увек са истим смислом и са поруком пред којом ће и ВИ-алгоритам осетити – другачијост!