Ескобарово коло и Спајићев блуз

Пропала је најава мандатара Милојка Спајића да ће влада бити формирана до краја септембра, па изгледа да Црна Гора, уочи пописа становништва планираног за новембар, клизи у нову политичку нестабилност

Након парламентарних избора у јуну и победе Покрета Европа сад (ПЕС), који је два месеца раније тријумфовао и на председничким изборима, наивно се – бар у већем делу јавности – мислило да Црна Гора улази у мирнији период економског развоја и разлаза са свеукупном заоставштином Мила Ђукановића, као и да се креће у постизање хармоније између политичких представника црногорског и српског народа и уопште успоставе здравијих и зрелијих црногорско-српских односа.
Обећања мандатара Милојка Спајића да ће влада бити формирана најкасније до краја септембра, с потпуним уважавањем изборних резултата, пале су у воду. Сад се чак чини да је Црна Гора много ближа новим ванредним парламентарним изборима, или у најбољем случају некој крњој мањинској влади, него формирању владајуће већине с дужим роком трајања, а коју би, према ранијим најавама, чинили пре свих ПЕС и српске странке окупљене око коалиције „За будућност Црне Горе“. Спајић је више пута, током кампање и после ње, био изричит у ставу да су српске странке природан савезник ПЕС-а, а готово исту причу промовисао је и актуелни председник Јаков Милатовић. Истини за вољу, Милатовић је, бар до сада, остао при свом ставу, док је код Спајића минулих месеци видљив заокрет.
Спајић је кренуо да „мења плочу“ када су из Вашингтона почели да стижу недвосмислени сигнали да Америка неће толерисати црногорску владу са проруским и антиевропским елементима. Весници тих сигнала, амерички изасланик за Балкан Габријел Ескобар и амбасадорка САД у Подгорици Џудит Рајзинг Рајнке, последњих месец дана воде доста агресивну, па и прљаву кампању креирања политичке стварности у Црној Гори. Полазе искључиво од жеља Вашингтона и заобилазе изборну вољу грађана. Коалициони договор ПЕС-а и српских странака, који је био на помолу, стопирао је управо Ескобар, и то онда када је постало јасно да српске странке неће одустати од основиних начела заштите српског идентитета и српске културне баштине у Црној Гори, али и да Београд неће, по директиви из Вашингтона, мењати курс своје спољне политике према Украјини. Изјава Ескобара „да би српске странке могле да буду реметилачки фактор у влади и да им због тога тамо није место“ не само да је увредљива по домицилне Србе у Црној Гори него и дубоко компромитује ту земљу као суверену државу.

ФОРСИРАЊЕ АПСУРДА Перипетије око састављања владе претходе попису становништва у Црној Гори, планираном за новембар (од 1. до 15), а који је 2021. одложен због короне. Попис је, међутим, и даље под знаком питања због бројних опструкција и све гласније иницијативе готово комплетног проевропског и процрногорског дела политичке сцене. Они траже одлагање на неодређено време, наводно због лоше политичке и друштвене климе која би пратила попис. У ствари, њихова је теза да Београд и српски представници у Црној Гори не одустају од великосрпске политике, па се, наводно, због деликатности политичког тренутка, плаше насилне промене демографске слике и националне структуре становништва. При томе указују да је и претходни попис из 2011. био последица такве политике, с обзиром на то да се свега нешто више од 40 одсто грађана изјаснило као „Црногорци“, што је битно мање у односу на шест југословенских пописа између 1948. и 1991. по којима је удео Црногораца у укупном грађанству увек био око или изнад 80 процената.
Треба рећи да су такве тврдње, поготово ове последње, апсурд. Србија последњих 20 година нити је могла, нити је спроводила било какво „посрбљавање“ становништва у Црној Гори… Да јесте, 2006. можда не би дошло до назависности Црне Горе, ни до каснијег признања тзв. Косова, али ни до уласка Црне Горе у НАТО. Такође, историјски гледано, Србија је фамозно „српство“ много више увозила из Црне Горе него што је исто у њу извозила. Коначно, ако се на првом попису у Књажевини Црној Гори, 1909. године, чак 94,78 одсто грађана изјаснило да су етнички Срби, а да им је појам Црногорац као национална (а не завичајна) одредница тада био потпуно непознат, јасно се може закључити у ком смеру се кретао национални инжењеринг и на чију штету.

ЕСКОБАР ВЕЋИ ОД ЛОВЋЕНА Понашање Ескобара и америчке амбасадорке у Подгорици иде у прилог тврдњи да Црна Гора није независна држава и да не управља својом територијом. Ескобар, као представник Стејт департмента, јасно и намерно потврђује да је Европа у целини, или боље речено ЕУ с већином и држава чланица и држава кандидата, само савез америчких колонија у којем тек нешто већи и значајнији субјекти – што, наравно, није мала Црна Гора – имају скучену аутономију у одлучивању.
Зато ће у Подгорици бити формирана влада по вољи Вашингтона. Тренутно најјача странка у Црној Гори, ПЕС, није политички фактор који ће Црну Гору изместити из америчке сфере утицаја. ПЕС је створен да након краха Мила Ђукановића обезбеди несметан наставак с фундаментима политике ДПС-а, који Црну Гору перципирају као НАТО и ЕУ државу, крајње скептичног односа према српском и руском питању. Ескобарове изјаве „да нова влада Црне Горе у потпуности мора да буде на линији Вашингтона“ потврђују да је улога САД у избору црногорске власти одлучујућа.
Политичко коло, или „оро“, у Црној Гори данас, и то „све у шеснаест“, води Габријел Ескобар, док Милојку Спајићу остаје само да свира блуз, музику америчких робова тлачених од белих Американаца.

ПОПИС КАО ПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ Попис становништва најављен за новембар биће други од када је Црна Гора 2006. обновила независност. Резултати првог пописа из 2011. године показали су да је у том тренутку у Црној Гори живело око 620 хиљада становника, од чега нешто више од 40 одсто Црногораца, око 30 одсто Срба, осам одсто Бошњака, око пет одсто Албанаца, и око 15 одсто осталих и национално неопредељених. Око 48 одсто популације тада је навело српски као свој матерњи језик, док је 36 одсто истакло да је њихов матерњи језик црногорски. Ти резултати ставили су Црну Гору у прилично чудан положај; била је једина држава у Европи где номинално матични народ (Црногорци) има мање од 50 одсто удела у укупној популацији, док формално првим званичним језиком (црногорским) као матерњим не говори већина становништва.
Предстојећи попис је пар екселанс политичко питање кад је реч о Србима и Црногорцима јер, суштински, међу њима нема етничке разлике. Разлике су пре свега политичке и у најширем смислу идеолошке природе. Бити Србин у данашњој Црној Гори значи бити следбеник мисли Његоша и заставе краља Николе, говорити српским језиком, писати ћирилицом, не одрицати се Косова, као своје колевке, ни вековног братства с Русијом, и своје упориште тражити у Српској православној цркви. Насупрот томе, бити Црногорац, бар у Црној Гори, постао је синоним за евроатлантизам, за нови језик и тридесетдвословно писмо, и за опортун став према Србији, Русији и СПЦ.
Црна Гора је једна и Петар Други Петровић Његош је један, али су две заставе, једна тробојка краља Николе и друга актуелна јаркоцрвена, и у симболичком, више него у физичком смислу, две су Његошеве капеле, она историјског континуитета до 1945. и она дисконтинуитета који почиње том годином. Бар када је базично православно, српско-црногорско становништво у питању, изјашњавање на попису је заправо одабир између тога.