ЧОВЕЧЈИ ЛАВЕЖ

Да ли је после херојског доба када се човек бранио од другог, и након етичког времена када је друге бранио од себе, дошло време да се човек заштити од самог себе?

Настао као резултат дугог еволуционог процеса и преображаја врста које су му претходиле, човек је започео на планети Земљи своју посебну животну мисију. Од многих одлика које га разликују од других и одређују као људско биће, способност да мисли је једна од најбитнијих. Успостављајући разлику према свету изван себе и у себи, он је као homo sapiens могао да организованом сврсисходном активношћу створи културу као другачију реалност од оне која је до тада постојала.

ВАРВАРИЗАЦИЈА КУЛТУРЕ Сагледана као плод многих дотадашњих малих животних промена, култура је као њихов квалитативни резултат постала најбитнија одредница људског постојања. Имајући у виду природну датост ширег амбијента у којем је настала, култура добија значај другог примарног одређења човековог живота.
Културни развој доводи и до стварања цивилизације у којој преовладава технички и технолошки аспект његовог самопотврђивања.
У актуелном цивилизацијском добу, које карактеришу непрекидне кризе, преовладавање технологије има за последицу умањивање значаја културе и њену варваризацију. Човек се нашао у великом раскораку између убрзаног технолошког развоја и духовне стагнације и регресије, па се културно неутемељен лако препушта забавним, агресивним и тривијалним медијским садржајима који га чулно презасићују и отупљују за адекватну рецепцију суптилнијих културних остварења. У тој реалности се одвија његово отуђење од проверених уметничких и духовних вредности.
Осенчена током развоја и својом супротношћу, цивилизација је исцрпљивањем свог духовног потенцијала и етичке основе свог постојања изложена процесу разградње. Опадање њене моћи испољава се у преовладавању забавних садржаја у областима јавног, културног, политичког и медијског живота као начину бекства од суочавања са узроцима слабљења животне енергије. Оно што је озбиљно означава се досадним и потискује на маргину културе и актуелних интересовања. Средишње место заузимају забава, естрада, духовити појединци заслепљени реалношћу декадентног процеса праћеног губљењем вере у човека, порицањем његових вредности и остварених успеха.

РИТУАЛИЗАЦИЈА ЖИВОТА Иако се карактеристично губљење снаге, опадање виталности и тежња за забавом препознаје како у социокултурном амбијенту, тако и у самом човеку, неоспорно је да је узрок тим процесима у човеку, који је ритуализацијом живота и отклоном од обредности узроковао свој морални и духовни пад. Процес човековог самооспоравања је дубоко условљен његовим дотадашњим односом према темељним вредностима, а губљење моралних оријентира и релативизација добра и зла има за последицу чињење зла у име проглашеног добра којим се маскира неморалан начин остварења сопствених интереса. Генератор данашње цивилизацијске кризе је у увећавајућем раскораку између технолошког напретка и човекове моралне запуштености. Технолошки развој није праћен и човековим моралним усавршавањем и стварањем основе за етичку универзализацију основних хуманистичких принципа. Напротив. Када су након Хладног рата САД постале једина светска суперсила, онда су идеологијом глобализма и војном силом НАТО-а тежиле ка томе да постану и господари света. Државе које су настојале да очувају своју самосталност и буду изван овог малигног утицаја, попут Ирака и Либије, постале су предмет агресије, варварског рушења и пљачке њихових природних ресурса.

ПРАВИЛА ЈЕДНЕ НОВЕ РЕАЛНОСТИ Иако управо највећи технолошки домети омогућују обнову културе, време постхуманизма и посткултуре указује на правила једне нове реалности у којој традиционалне хуманистичке вредности и даље постоје, али су оне изгубиле некадашњи значај. Престанак важења дотадашњих и неуспостављање нових правила, карактерише данашњи цивилизацијски период у којем преиспитивање традиционалних вредности добија форме у значењу са префиксом транс. Време транскултурног и трансхуманог преобликовања света отвара питање о човековом идентитету. У контексту раширеног хоризонта слободе и могућности његовог потврђивања одвија се и његово преиспитивање шта он јесте и шта би морао да буде.
Иако се на увек актуелно питање шта је човек данас веома различито одговара, оно претпоставља, парафразом познатог Његошевог стиха, и одговор на питање шта он треба и мора да буде. Један од битних одговора на ово питање дао је својевремено и грчки филозоф Протагора, који је сматрао да је „човек мера свих ствари, оних које јесу да јесу и оних које нису да нису“. У овом одређењу није реч о појединцу чији се укус разликује од других појединаца, због чега се, зависно од њихових појединачних интереса, могу релативизовати све вредности, већ се човек сматра критеријумом универзализације темељних људских вредности.

ИМАТИ ИЛИ БИТИ? Међутим, у савременој цивилизацији је дошло до преокрета овог Протагориног начела, па су ствари постале мера човека. Пред етичком дилемом „имати или бити“ човек се радије опредељује да нешто има, него ли да буде. Сходно тежњи да се он цени по томе колико има и његов посед одређује његов идентитет. Будући да се материјално богатство одређује новцем, новац је постао мера људскости. Невидљива монетарна моћ се настоји учинити видљивом, материјално опипљивом и социјално потврђеном, због чега се фирмираним скупоценим производима скреће пажња на себе. Баснословно скупи сатови, гардероба и кола имају статусни симбол за оне који и станују у посебним квартовима, посећују ексклузивне ресторане и летују и зимују на престижним дестинацијама.
У данашњим болницама хумани третман имају у приватним болницама они који у њима могу да се лече, док у државним ту пажњу имају они који могу да потплате лекаре и медицинске сестре. Они који немају новац изложени су највећем понижењу док као болесни и немоћни бораве у болницама. Нељудскост се манифестује било да је пацијент изложен понижењу због тога што нема пара да плати и потплати било да се она исказује у купљеној симулираној хуманости.
Ствари које јесу вредне, попут новца, постале су мера човека, али су то постале и ствари попут конзервираних фекалија уметника Паола Манцонија које су проглашене да вреде као и злато идентичне количине. Човек је заправо средиште тих супротних тежњи, покушаја да премери себе постојећим и непостојећим стварима.

ПРИРОДНЕ И СОЦИОКУЛТУРНЕ ДАТОСТИ Сагледавање и данашњег човека, неминовно треба почети од чињенице да њиме врхуни досадашња еволуција и да је он биће које у било ком делу планете Земље долази на свет са истоветним потенцијалом. Природна датост се, међутим, разликује од социокултурне датости која одређује могућности његовог хуманог потврђивања, односно његове задатости да буде човек и адекватно оствари свој људски капацитет. Потенцијал сваког новорођеног људског бића исказује универзалност људске природе која у тежњи да и глобално потврди своје планетарно јединство пролази кроз фазе конкретног остварења у оквиру племенских, народних и националних култура омеђених и посебним језицима.
Тај потенцијал се исказује способношћу да новорођени члан колектива овлада његовим постојећим ментално сложеним творевинама, као што су језик и духовно искуство, и евентуално, зависно од свог талента, допринесе стварању нових творевина. Социокултурни амбијент у којем одраста одређује могућности од којих зависи остварење његовог потенцијала и природног дара, односно талента за бављење одређеном делатношћу и стварањем вредних дела. На пример, рођен са изузетним музичким талентом може у руралној средини само да искаже тај таленат свирањем у фрулу у природном амбијенту у којем неће имати адекватну рецепцију за мелодије које ствара. Уколико тај таленат почиње да испољава у породичном амбијенту и средини која уме да процени његову вредност и усмери га на усавршавање, онда се не само рађа већ и формира светски познати музички стваралац. Тај таленат се испољи кроз игру, па је тако српски играчки гениј и дошао до изражаја, јер су на ширем подручју Балкана на којем су настањени Срби створили више од 2.000 игара. Путописци који су пролазили кроз Србију истицали су ову вредност.

ПОМЕРАЊЕ ГРАНИЦА Потенцијал који, дакле, доноси на свет исказује се у човековој способности за прекорачењем дотадашњих граница, па и оних који га одређују датим социокултурним контекстом у којем је рођен. Дефинисан тим својим трансцедентним својством као својом генеричком суштином, он не само да помера границе свог света, стварајући нове светове, већ битно мења и преобликује себе. Потврђује виталност свог постојања, садржану у свом потенцијалу да је услов животног постојања у различитости.
Полазећи од факата, човек их преобликује и фикционализује, а та фикционализација фактичког је не само потврда његове стваралачке виталности већ и способности да ствара нове светове као претпоставке постојања света. Важан као и фактички, свет фикције није и фиктивни свет, јер му човеково веровање у постојање даје психолошку егзистентност. Показало се да стварне и доживљене измишљене трауме имају идентичне последице по психичку стабилност појединца.
Песник је упозорио да би онај који тежи да учини све оно што може човек требало да буде свестан да онај ко може више није човек. Међутим, управо се човек и карактерише као биће које помера постојеће границе, па и оне које га одређују у реалности његовог света. Као трансцедентно биће, настоји да превазиђе себе и буде виши од себе. Божански изазов да учини немогуће и да буде оно што не може бити осенчен је ђавољим искушењем да тиме изневери себе и своју људску суштину.

НЕМИНОВНА КАЗНА Идеја о натчовеку, оном који може више од других, обичних људи, оличена у нацистичком иберменшу и комунистичком човеку посебног кова била је овим у тоталитарним системима у функцији остварења највиших људских циљева. Пут стварања земаљског раја као нечег вишег од људског завршава се стварањем човековог пакла у којем је он био највећа жртва. Најбоље намере за добрим оствариле су се као највеће зло. Српски народ је то искуство сажео у мудре пословице: „Предобар недобар“, „Препријатељ непријатељ“, којима се указује на негативне последице прекорачене мере вредности доброте и пријатељства.
Хибрис, као неминовна казна због прекорачења утврђених граница божјег света, исказује се и у човековој тежњи да буде нешто више него што може.
Та амбиција нараста када технолошким иновацијама дође до цивилизацијског раскршћа. Тада и долази до свести о застарелом човеку и преиспитивања дотадашњих традиционалних људских вредности.

ДЕКРИМИНИСАЊЕ СОДОМИЈЕ Будући да човек није само свесно и рационално биће, евидентно је његово постојање и изван тих одређења у области анималног, несвесног и ирационалног. У том ширем контексту може се разумети тамна страна његове природе, испољавана мржњом и злом. На моћ те стране указује немоћ његовог сазнања разлике између добра и зла да чини зло. На путу свог самопотврђивања, човек је изложен искушењима скретања и коришћења непримерених средстава за остварење својих циљева. Премда се чињење зла и може разумети када се изврши као једнократни краткотрајни чин, након којег се успоставља знатно бољи живот него до тада, извршени злочини у којима су страдали и невини не могу се правдати потоњим ефектом добра.
Премда је одредио себе као хумано биће, човек данас преиспитује свој идентитет у контексту тежњи за релативизацијом хуманистичке основе свог постојања. Парадоксално је да он не жели само да потврди себе и буде оно што јесте већ и да се избори за право да буде и оно што није. У прилог томе говори и догађај од 21. септембра на Берлинској железничкој станици. Наиме, у то време и на том месту се окупило више стотина људи који су тражили права за људе који себе сматрају псима. Овом догађају претходе параде у којима се људи поистовећују са коњима и мачкама и другим животињама, али за разлику од карневалске слободе која је омогућавала привремени искорак из стварног и преузимање другог идентитета, тежња за променом свог реалног идентитетског обележја исказује се у односу према својим кућним љубимцима. Декриминисање содомије у Шпанији је, укидањем кривичне казне због полног општења с псима, учинило ове животиње легалним човековим сексуалним партнерима.

ЛГБТ+ ПОПУЛАЦИЈА Пренаглашена хуманизација животиња има за последицу анимализацију људи изражену у њиховој немогућности за адекватну комуникацију с другим људима. Човек који свог кућног љубимца претвара у социјалног, емоционалног и сексуалног партнера формално се исписује из људи, али би да нађе утеху под заставом дугиних боја. Међутим, идеолози ЛГБТ+ популације одбијају за сада, из страха од компромитовања читавог покрета који право грађанства и право на пропаганду својих опредељења остварује парадама поноса, да содомисте и педофиле приме под своје окриље. У одређењу ЛГБТ+ популације оно + се може прочитати и разумети и као крст дотадашњих представа о идентитетској нормалности.
Да ли је после херојског доба када се човек бранио од другог, и након етичког времена када је друге бранио од себе, дошло време да се он заштити од самог себе? Доказати сопствену људскост и потврдити себе као хумано биће је велики и тежак изазов, осенчен искушењима. Зато се чини лакше изабрати да није човек.

ПРЕНАГЛАШЕНА ХУМАНИЗАЦИЈА Хуманизација животиња која је добила и институционалну форму у виду разних друштава за њихову заштиту је релативно новија појава, јер су до тада шинтери имали улогу да хватају и убијају псе и мачке луталице. Чланови друштава за заштиту животиња хуманизовали су тај однос стварањем егзила у којима им је обезбеђен сигуран живот, редовна исхрана, нега и ветеринарски преглед. Истоветан тренд исказују и појединци према својим кућним љубимцима, псима, мачкама, али и другим врстама животиња које обасуте пажњом постају и равноправни чланови породице. Емоционалним, социјалним и културним инвестирањем у своје љубимце њихови власници пренаглашавају њихову хуманизацију. Облачећи их као људе, хране их као чланове породице, спавају с њима, организују рођендане с тортама и сахрањују као људе. У комуникацији с њима третирају их као своју децу: „дођи код маме“, „дођи код тате“, а неретко их воде у шетњу у колицима за децу. Претерана инвестиција у однос с кућним љубимцем, и тежња да се третира као човек, задовољава потребе њихових власника за емоционалном, социјалном и културном комуникацијом. Због разочарања у људе, животиња је појединцу супститут за човека као партнера.

МОЋ САМОПОРИЦАЊА Рађајући се са потенцијалом лимитираним датим социокултурним могућностима, човек је показао да може да буде све оно што хоће и жели. Уколико се његово поистовећивање са животињама, и задовољство у усвајању анималног идентитета одреди као екстрем у значењу могућности да буде све, онда том мером удаљавања од себе показује моћ свог самопорицања и способност да буде ништа. У опсегу те релативизације се и одвија његов покушај да побегне од себе и отуђи се у програмираној амнезији себе као људског бића.
Самозаборав човека је, међутим, само дубља форма његовог памћења што постаје оријентир у периоду његовог преиспитивања и саморедефинисања. На том нивоу и постоји као потиснута свест о томе шта он јесте и шта треба и мора да буде. У том сећању на себе, самоосвешћује се да је човек и да због тешког пута самопотврђивања себе као људског бића није вредно одустати од себе. С обзиром на чињеницу да није само природно и културно дат, да би слободно могао да себе порекне, човек је и онтолошки и морално задат да потврди свој хумани потенцијал. Бити човек, то не само да гордо, односно поносно звучи, већ у контексту слободе, која се злоупотребљава због ирационалног самопорицања, подразумева његову одговорност и обавезу да буде оно што јесте, што треба и мора да буде: људско биће које одговарајућим односом према другима потврђује своју хуманост.