ЗЕЧЕВИЗИЈА – УМЕТНОСТ ФИЛМА У ТЕСЛИНОМ КОДУ

In memoriam:
Миодраг Миша Новакoвић (1940–2023)

Као аутор мултимедијалног програма поводом стогодишњице Теслине једине посете Београду 2. јуна 1992, којим је Радио Београд постао прва карика у ланцу „Теслиног планетарног посела“, Миодраг Новаковић је промовисао глобални карактер Теслиног монументалног дела у свету међународне комуникације, те дубље разумевање Теслине философије живота

Кад бисмо из ове цивилизације извукли све Теслине доприносе – све би стало, писао је један од највећих популаризатора живота и дела Николе Тесле, истакнути српски драматург, есејист, новинар и писац Миодраг Новаковић, директор Фестивала југословенског филма и извршни директор ФЕСТ-а (1972–1974) и дугогодишњи новинар Радио Београда, који је недавно преминуо у Београду. Као аутор мултимедијалног програма поводом стогодишњице Теслине једине посете Београду 2. јуна 1992, којим је Радио Београд постао прва карика у ланцу „Теслиног планетарног посела“, Новаковић је промовисао глобални карактер Теслиног монументалног дела у свету међународне комуникације те дубље разумевање Теслине философије живота. Њу, ту философију живота, у најкраћем је дефинисано овако: „Тесла долази до тога да космосом владају смисао и милосрђе и да се тај смисао заснива на идеји Бога. Зато су Тесли голубови били важнији од баснословног финансијског уговора о продаји струје који је потписао са Вестингхаусом, зато је његова мисао тако чврсто прилегла уз природне феномене са којима се дружио, зато су га ‘слушале’ лоптасте муње са којима је експериментисао, а беле голубице са зрацима светлости у очима слетале у скромну собу у којој је провео последње дане живота!“

ИЗАБРАНИК ЏИНОВСКОГ МОЗГА Новаковић је рођен у Београду, где је завршио Правни факултет 1967, а две године касније и драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (сада ФДУ), у класи професора Јосипа Кулунџића. Као и његов брат Слободан Новаковић бавио се филмском критиком и објављивао у готово свим домаћим часописима, на радију и на телевизији. Аутор је књига Фини људи (1967), Како залази сунце (1970), Гледање у филм (2000), коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (2001), као и многобројних есеја о студија из области покретне слике. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни, Зима у Прагу, Они долазе, Пијани брод, те серију ТВ портрета о академику Николи Хајдину, глумцу Раши Плаовићу, филмским редитељима Жоржу Скригину и Жики Митровићу. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања. Ипак, највећи допринос дао је у серији ауторских текстова у часописима „Филмограф“ и „Драма“ од којих на овом месту цитирамо само неке, можда и најзначајније.
„Теслин мозак, дакле, на нивоу технологија које је производио и идеја којима се бавио као да је био одабран од стране џиновског мозга планете, да као предводник великог јата, као матица у пчелињаку реалиста и надреалиста обавља функцију обједињача, функцију акцелератора и функцију репрограмирања других мозгова, посебно оних који су и сами упућени да се сличним пословима баве, а ту се, свакако, поред песника, научника и философа, налазе посленици медија масовних комуникација и, наравно, међу њима уметници филма, представници филмске интелигенције који, ако то заиста јесу, морају да у себи и сами носе, од праискона наслеђено, Теслино космоцентрично искуство и осећање света.“

ТАРКОВСКИ И ВЕНДЕРС У ТЕСЛИНОМ КОДУ Веома сличну идеју о владајућем космичком мозгу који је видео као непрегледни океан имао је Андреј Тарковски у филму Соларис (и не само у њему!), као и Кјубрик (2001 и др.) и Вендерс (Тајна Каспара Хаузера и др.), али и представници оне филмске интелигенције о којој говори Новаковић, као што су били Славко Воркапић и Жил Делез; и Новаковић сам. Први је доживљавао филм као око ума, као џиновски ментални екран на коме се монтирају и сустижу све наше мисли, други кинематограф као победу човековог мозга, као водећи принцип сазнања, идући корак даље од свог великог учитеља Анрија Бергсона (Стваралачка еволуција); и једно и друго се већ садрже у корену Теслине философије космоса и обе су већ виђене на конкретним примерима, од обртног магнетног поља, који је Тесла до детаља видео на свом менталном екрану још не знајући на ком принципу функционише, до колосалног, бежичног повезивања целог човечанства путем справице величине омање табакере, која је стала у наше џепове. И идемо ка још већим пространствима вођени Теслином и Божјом визијом, чиме се и покретна слика нашег доба дубоко и неопозиво мења, а филм као уметност препознаје у Теслином коду. Деценијама проничући у укупни њен смисао Новаковић је отишао најдаље у теоријској примени епохалних Теслиних идеја на филм и електронску еволуцију покретне слике: „Ето зашто овом човеку, кога смо у прошлости највише препознавали као проналазача, мање као научника и мало и готово нимало као великог мислиоца, философа и зачетника најдубље мисли коју је филмска уметност могла да оствари, који је духом и телом комуницирао са материјом коју је изучавао, није представљао велики проблем да читаву једну планету и све људе на њој доживи као један јединствен и недељив џиновски мозак, као јединствено космичко тело и биће које мисли, осећа, памти, машта и сања, које има свој его и свој супер его, своја космичка зрачења и везу са другим космичким телима.“ Ту везу, до последњег даха, држао је Теслин гласник Миша Новаковић.