ЗАМКА „КИНЕСКОГ ДУГА“ ЈЕ НАЈОБИЧНИЈИ МИТ

Кина никоме није запленила природна богатства на име неисплаћеног дуговања. Штавише, између 2000. и 2019. Пекинг је афричким земљама отказао, односно отписао најмање 3,4 милијарде долара потраживања

Годинама уназад, још откако је Доналд Трамп објавио економски рат Кини, светом, па и Србијом, кружи врло убедљива гласина, гарнирана медијским прилозима и запаљивим изјавама „експерата“, да је Пекинг немилосрдан зајмодавац и да је Кина склона да неплатишама заплени национална рудна и друга природна богатства или инфраструктуру.
Након што је због лоше економске структуре, ослоњене на туризам, Црна Гора после пандемије вируса корона доспела у незавидну ситуацију, овде је помпезно најављивано да ће Пекинг на име неплаћених рата кредита и камата Подгорици запленити део обале, зимовалишта, ауто-пут и шта све још не, иако је удео „кинеског дуга“ у укупном дугу Црне Горе лане износио 17,5 одсто.
Предочени сценарио на концу се није догодио, иако се о њему нашироко говорило.
Мит о кинеској заплени црногорских природних и инфраструктурних богатстава био је добар повод да проверимо како се Кина заиста понаша у свету и да ли је заиста, као кредитор, склона запленама поменутих богатства на име дуга.

ХАМБАНТОТА – МИТ ЗАПАДНЕ ПРОПАГАНДЕ Као кључни доказ наводне кинеске окрутности на тржиштима зајмова истицана је лука Хамбантота на Шри Ланки. У Вашингтону је пре око осам година саопштено и након тога непрекидно понављано да је Кина, на име неотплаћеног дуга, Шри Ланки запленила поменуту луку. Мајк Пенс је говорио о „замци дуга“. Помињано је и кинеско „гушење сиромашне земље дуговима“. Хиљадама пута поновљена и десетинама милиона пута друштвеним мрежама подељена лаж постала је „глобална постистина“.
Истраживање професора Деборе Браутигем са Универзитета „Џонс Хопкинс“ и Мег Ритмајер са Харварда („The Chinese ‘Debt Trap’ Is a Myth“), међутим, демантовало је наводе западних званичника и медија о кинеској заплени луке Хамбантота. Кинези су луку закупили, а не запленили, а исплаћена цена закупа није употребљена за намирење дугова Ексим банци насталих да би поменута лука била изграђена. Хамбантота се налази на југу Шри Ланке, надомак поморског пута који Далеки исток повезује са Индијом, централном Азијом, Африком и даље са Европом. Истраживање које су спровеле професорке Браутигем и Ритмајер показује да је Канадска агенција за међународни развој, а не Кина, финансирала студију изводљивости за луку Хамбантота, што руши медијски наратив западних медија који су тврдили и тврде да су аранжмани са кинеским партнерима неодрживи и неисплативи. Штавише, Шри Ланка се на основу студија изводљивости (у међувремену је завршена и друга, такође начињена на Западу) најпре за зајам обраћала САД и Индији, али је била одбијена. Тек након тога Коломбо се обратио Пекингу.
Посао изградње луке 2007. године добила је компанија „Чајна харбор груп“, иако сукоби на Шри Ланки још нису били окончани. Кинеска Ексим банка понудила је Шри Ланки комерцијални зајам од 307 милиона долара за изградњу луке, на петнаест година, уз четири године „грејс“ периода. Коломбу је понуђено да бира између фиксне каматне стопе од 6,3 одсто и променљиве каматне стопе. Коломбо је изабрао фиксну камату, због раста каматних стопа. Укратко, прва фаза пројекта окончана је према плану, али су апетити председника Махинде Раџапакса били порасли.
Иако је руководству Шри Ланке саветовано да сачека прве приходе од неконтејнерског истовара и претовара, односно прве фазе изградње луке, Раџапакс је одмах по окончању сукоба у својој земљи, 2009. године, прешао на другу фазу изградње луке.
Шри Ланка је од Кине позајмила још 757 милиона долара, овога пута по сниженој каматној стопи од два одсто, а посао оператера у луци добијају две кинеске фирме, јер Шри Ланка није могла ефикасно да управља луком.

ДУГ ЗА ЛУКУ ИЗНОСИО ЈЕ СВЕГА ПЕТ ОДСТО УКУПНИХ ОБАВЕЗА Комедијант случај хтео је да Раџапакс изгуби 2015. године изборе управо на таласу критика због задуживања у Пекингу. Слично као у Србији, нико од његових опонената у суштини није имао ништа против задуживања земље (као таквог) већ против задуживања код кинеских поверилаца.
Али прича се овде не завршава. Дуг за луку Хамбантоту износио је свега пет одсто укупних обавеза Шри Ланке, али је, као што је поменуто, представљен као кључни разлог тада надолазеће дужничке кризе у земљи.
Бивши гувернери централне банке у Коломбу, премда се не слажу о многим питањима, потврдили су једногласно Браутигемовој и Ритмајеровој да Хамбантота и кинески кредити за њену изградњу уопште нису били извор финансијских невоља у земљи. Један од саговорника професорки, истраживач Субхашини Абеџсингхе, рекао је да је Шри Ланка пре кинеских кредита могла да потоне у Индијски океан, а да већина западног света то не би ни приметила. Међутим, чим се мањим делом задужила у Кини, Шри Ланка је постала једна од најважнијих тема у Вашингтону и у шриланканској опозицији. Лука је на крају издата на 99 година кинеској компанији „Чајна мерчантс“, по цени од 1,12 милијарде долара које, како Браутигемова и Ритмајерова наглашавају, нису употребљене за отплату ранијих кредита одобраваних за изградњу луке, већ за попуњавање девизних резерви земље.
Нова администрација, која је наследила администрацију председника Раџапаксе, одмах се суочила с фискалним тешкоћама, али не због кредита подигнутих за изградњу луке већ због исплате међународних државних обвезница које су, како Браутигемова и Ритмајерова тврде, чиниле скоро 40 одсто спољног дуга земље.
„Појам ‘дипломатије у замци дуга’ Кину представља као поверљивог кредитора, а земље попут Шри Ланке као њене лаковерне жртве. Међутим, када се боље погледа, ситуација је далеко сложенија. Поход Кине ка споља, као и њен домаћи развој, пробни је и експериментални процес учења обележен честим прилагођавањем. Након изградње луке у Хамбантоти, на пример, кинеске фирме и банке су научиле да моћници падају и да је боље да имају стратегије за суочавање са политичким ризиком. Они сада развијају ове стратегије, постају бољи у препознавању пословних прилика и повлаче се тамо где знају да не могу да победе. Ипак, амерички лидери и мислиоци држе говоре о кинеском ‘савременом колонијализму’“, навеле су у свом раду Браутигемова и Ритмајерова.

КИНА ЈЕ ОТПИСИВАЛА ДУГОВАЊА АФРИЧКИМ ДУЖНИЦИМА У студији „Debt Relief with Chinese Characteristics“ из 2020. године коју су написали Кевин Акер, Дебора Браутигем и Јуфан Хуанг, наведено је да Кина отприлике следи пут који је раније зацртан од стране Париског клуба. Ова студија показала је да је између 2000. и 2019. Кина отказала (отписала) најмање 3,4 милијарде долара бескаматних потраживања у Африци, али од Кине свакако не треба очекивати да лако одустаје од својих комерцијалних аранжмана, што ова, попут осталих кредитора, не чини. Кина је, а то је такође наведено у поменутој студији, између 2000. и 2019. године реструктурирала или рефинансирала око 15 милијарди долара афричког дуга.
Професорке Браутигем и Ритмајер наводе, такође, да су кинеске банке спремне да реструктурирају услове постојећих кредита и да никада нису заплениле имовину ниједној земљи, а камоли луку Хамбантота, како то тврде амерички званичници.
У поменутој студији наведено је осам конкретних примера реструктурирања кинеских кредита у Африци који потврђују да Кина не само да није пленила природна богатства и инфраструктуру већ је била по правилу спремна да овим земљама излази у сусрет: Зимбабве (2003–2010), Нигер (2011–2018), Чад (2016–2017), Ангола (2015–2016), Конго (2017–2019), Етиопија и Џибути (железница), Камерун и Мозамбик. Ова студија цитира и економисту из Замбије који је, из угла своје земље, саопштио да проблем представљају еврообвезнице, у конкретном случају његове земље у вредности од три милијарде долара, а не кинески зајмови. „Са еврообвезницама се не играте када исплате доспевају. Кинески дуг може лако бити поново преговаран, реструктуриран или рефинансиран. Откако је Замбија издала своју прву еврообвезницу 2012. године, приноси су порасли са 5,65 на преко 20 процената“, навео је замбијски економиста. По њему, лакше је било постићи споразуме с кинеским зајмодавцима него с приватним повериоцима (са Запада).