ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ – Како су водеће елите Запада припремале геноцид над „нижим расама“

Ретко је у теоријским разматрањима тематизована чињеница да сви починитељи великих геноцида у Европи средином 20. века примарно припадају западној културолошкој традицији, коју је више од 1.500 година битно детерминисао Ватикан, закључује наш саговорник – историчар, православни филозоф и књижевник, чије ће ново научно дело посвећено теми геноцида (издање куће „Прометеј“) бити представљено на предстојећем београдском Сајму књига

На предстојећем октобарском Сајму књига јавности ће бити представљене две нове мултидисциплинарне студије нашег саговорника Владимира Умељића – једна са научноисторијским тежиштем посвећена теми геноцида над Србима у хрватској држави 1941–1945. „Када мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941–1945)“ и друга, језичко-филозофска „Истина у свету релативизма и нихилизма или Како се влада људима“. Подсетимо, реч је о аутору који је 2013. добио награду Академије Иво Андрић за најбољу сатиричну књигу године, а 2022. награду „Јанко Веселиновић“ за најбољи историјски роман године на српском језику. Питамо писца Умељића најпре о мотивима одлуке да се књижевно стваралаштво сада „повуче“ пред научним?
„Рекао бих да то диктира наша незавидна међународно-политичка ситуација, наш историјски тренутак. Нужно је и хитно просвећивање, расвешћивање и саборно окупљање нашег народа, да бисмо се изборили са актуелном кризом и изашли из ње што мање оштећени. Научни инструменти су примеренији од књижевних, када се човек бори за истину а у служби преживљавања национа, осуђеног на станиште на граници светова, која управо гори.“

***

Како вреднујете своја, тематиком, тако различита дела? Филозофска студија нпр. тематизује вашу оригиналну теорију дефиниционизма, за коју вам је највећи живи корифеј језичке филозофије Ноам Чомски већ 2010. упутио речи похвале и признања?
Реч је о различитим тежиштима и полазним позицијама, али о суштински истим питањима, о историјској истини и њеном фундаменталном значају за сваки, па и за наш народ. Филозофско разматрање треба препоручити онима који желе да што више, дубље и темељније сазнају чињенице о основи збивања која се како нама, тако и читавом човечанству дешавају, а научноисторијско је врло конкретно и смело би да буде ближе и пријемчивије за читаоце. Како ми је проф. др Јелена Гускова, директор Центра за новију балканску историју Руске академије наука, написала: „Пажљиво сам прочитала вашу студију и могу да кажем да је она важан допринос науци – теорији (филозофија) и пракси (историја) феномена геноцида, што до сада још нико није радио.“
Два комплементарна дела се дакле међусобно допуњавају.
Шта ново открива ова научноисторијска студија о србоциду хрватске државе 1941–1945?
Као прво, концепт. У првом делу превасходно долазе до речи преживеле жртве геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ и нарочито страшне парадигме логора смрти Јасеновац. Један део тих исказа је мало а један део потпуно непознат стручној и широј јавности. Та сведочења су енормно важна, јер када мртва уста невиних проговоре, она говоре само истину, овде о најстравичнијем страдању српског народа у историји.
Други део се бави „родитељима, бабицама и хитном помоћи“ током србоцида 1941–1945, дакле Ватиканом и локалним хрватским римокатоличким клиром, и њиховом улогом при овом конкретном злочину, која иначе у овој форми и мери недостаје код друга два велика геноцида средином европског 20. века, при Холокаусту над Јеврејима и Порајмосу (Самударипену) над Ромима.
Тежиште завршног дела разматрања лежи на врло забрињавајућем и само политички мотивисаном тренду порицања и чињенице геноцида над Србима у хрватској држави 1941–1945, које здушно и консеквентно подржавају и промовишу чак и актуелни „највиши српски ауторитети“ за то питање (по додељеним им звањима и функцијама). Тај тренд и процес сам у рукопису означио као потенцијално завршни геноцидни чин, по принципу: „Убијање историје = убијање националне свести = убијање нације“.
Приступате овом проблему мултидисциплинарно и како историчарка проф. др Мира Радојевић у својој уводној рецензији пише: „Прочитавши ово дело, не бисмо могли да кажемо ком ’жанру’ припада, с обзиром на то да већ од првих страница узбуђује и узнемирава многоструким приступима, будући да истовремено представља сабрано историјско знање и историографско истраживање, филозофско-етичку расправу, теолошко тумачење, психолошко и социолошко посматрање истраживаног питања, политиколошке осврте…“
Зар то мноштво приступа не отежава читаоцу разумевање тематике?
Не, напротив. Геноцид је комплексан феномен и стога је примерено и корисно послужити се методологијама различитих научних дисциплина, превазићи њихове (ионако само договорне) границе, да би се схватио тај механизам и процес, тај „најстрашнији злочин, који историја човечанства познаје“, како је то Рафаел Лемкин изразио. Само на основу препознавања свих међусобно повезаних узрочних и пратећих фактора постаје могуће следити профилактичком и дубоко хуманистичком принципу: „Никад више!“, дакле предупредити понављање злочина.
Како, међутим, схватити да у једној расправи о србоциду – геноциду 1941–1945. тематизујете и ватиканску трговину „опроштајем грехова“ и уносних положаја и функција (Симонија) у 14–16. веку, додирујете и језуитску робовласничку државу у данашњем Парагвају 1609–1767, потом масовно покатоличавање и следствену денационализацију Срба западно од Дрине 1846–1941? Потом и промену парадигме у редовима немачких политичких и академских елита на крају 20. века, па све до актуелног оружаног сукоба у Украјини?
Злочин геноцида је, још једном, врло комплексан феномен и он у европском 20. веку јасно рефлектује континуитет историје. Његова генеза се, дакле, не може разматрати изван свеукупног историјског контекста, он није настао у некаквом вакууму.
Заправо непредвидива, али ретко тематизована чињеница је, наиме, да сви починитељи великих геноцида у Европи средином 20. века примарно припадају западној културолошкој традицији, коју је више од 1.500 година битно детерминисао Ватикан, а да жртве тих геноцида (Јевреји, Роми, Срби) примарно не припадају дотичној традицији, и континуирано су третиране као „нижа раса“, „страно тело“ и „реметилачки фактор“, без обзира на њихове евидентне доприносе (не само, али и) тој традицији. „Припремна“ дехуманизација потоњих жртава (и битни предуслов) ових злочина је, значи, врло дуго трајала и њени носиоци су биле сви фактори моћи, све водеће елите Запада, како световне, тако и духовне.
Најкасније од ватиканских „Пацовских канала“ по завршетку Другог светског рата, којима су хиљаде и хиљаде хрватских и немачких ратних и геноцидних злочинаца побегли од правде, препознатљиви су црквено-идеолошки, али и финансијски интереси и мотиви Ватикана. Jедан врло високо рангирани функционер римокатоличке хијерархије, монсињоре Ренато Дардоци потврдио je нпр. да су велика материјална средства побијених жртава геноцида у Хрватској 1941–1945 (али заобилазним путем – преко САД и на основу америчке послератне заплене нацистичког плена) и још много већа имовина јеврејских жртава геноцида у зони утицаја нацистичке Немачке завршили у Ватикану. Та средства су потом, у време папе Јована Павла II – барем делимично, тј. у висини од око 100.000.000 америчких долара – била употребљена за финансирање активности синдиката „Солидарност“ у папиној пољској постојбини, као почетка успешног разбијања Варшавског пакта и Совјетског Савеза.
При суђењу Ватиканској банци, Фрањевачком реду и Швајцарској националној банци због профитерства при геноциду у НДХ 1941–1945. у Сан Франциску, о коме 2006. извештава израелски лист „Haaretz“, ватикански адвокати су 60 година по завршетку Другог светског рата и геноцида хрватске државе над Србима, Јеврејима и Ромима изашли с тврдњом да је „геноцидни третман жртава тадашње хрватске државе био дозвољени чин“ („Lawyers for the Vatican Bank including Pope Benedict’s personal attorney have argued that genocide committed in Croatia during the Second World War by a Nazi regime was permissible under international law“).
Само Анте Павелић је, по овим изворима, предао Ватикану геноцидни плен од стотина милиона швајцарских франака и потом „Пацовским каналима“ био пребачен у Аргентину. У односу на њега констатује америчка војна контраобавештајна служба CIC 1947. уз то и следеће: „Павелићеве везе су толико високо пласиране и његова тренутна позиција је толико компромитујућа по Ватикан, да би његово изручење представљало један уништавајући ударац за Ватикан.“
Говори се о посредном америчком и британском помагању у овом подухвату?
САД и Велика Британија су помагале Ватикану при овоме и један примарни историјски извор потврђује: „Једна од последица ове политике је била да су чак десетине хиљада осумњичених за ратне злочине у Италији биле само премештене и сачуване за будуће активности, као што је то нпр. била СС-дивизија украјинских нациста (…) Већ у касним четрдесетим и раним педесетим годинама САД и Велика Британија су почеле да организују парамилитаристичке групе под називом ’Остати у позадини’ (Stay behind), снабдевене машинским пиштољима и експлозивом, златом и радио-станицама итд. у сврху ангажовања „при неминовном предстојећем рату против Совјетског Савеза.“
Указује се дакле на континуитет историје, на спрегу и интеракцију просторно и временски наводно одвојених, међусобно независних збивања, што је и академик Мира Радојевић у својој уводној рецензији препознала и ословила: „Изнад свега, чини нам се, налази се чињеница да су у историји, дугој неколико стотина година, дубоко и чврсто повезане, а међусобно узроковане наизглед удаљене појаве и догађаји, због којих прошлост не може да остане тамо где у својим илузијама сматрамо да треба да јој буде место.“
Без обзира на мултидисциплинарни научни прилаз овој сложеној проблематици, наслов вашег разматрања гласи „Када мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941–1945)“. Да ли то, парадоксално, значи да је тежиште ипак на исказима преживелих жртава?
Наслов одражава енормну важност исказа непосредних очевидаца и сведока свог времена за науку, рефлектује истовремено есенцијалну димензију сваког разматрања ове тематике, ону људску (жртве), односно нељудску (починитељи злочина, плус они који га накнадно – и тиме саучеснички – релативизују или шта више поричу).
Недовољна пажња се обраћа на чињеницу да су преживеле жртве додуше напустиле Јасеновац (Јадовно, Аушвиц, Дахау…), али да Јасеновац никада није напустио њих и штавише да се то преноси и на следеће генерације. Та појава има и своје медицинско име „трансгенерацијска трауматизација“. Пример: Једна овде наведена преживела жртва Јасеновца је и после одласка из земаљског пакла хрватске државе 1941–1945. и враћања животу доживотно остала мученица логорског система Јасеновца, која је покушавала да свог сина поштеди тих стравичних сазнања. То се може разумети и мора поштовати, иако представља велики губитак за проучавање тог дела историје, али и пример погрешног опхођења с прошлошћу, јер потискивањем и прећуткивањем преживљеног се форсира та „трансгенерацијска трауматизација“.
Тако њен син сведочи о једном прислушкиваном казивању своје мајке и потврђује, поред осталог, да и деца тих логорских жртава исто тако припадају невиним и непитаним мученицима, који доживотно (и узалудно) траже објашњење људског зла и изопачености: „Мајка је стегнутог грла причала о клању деце на том страшном месту и о крицима и молбама деце: Чико, немој да нас кољеш!“, на шта би кољачи одговарали: Не брини, чика ће то полако…“
То сам чуо, када је причала иза затворених врата са својим другарицама из Удружења логораша Старе Градишке. После бих чуо како све заједно плачу. Имао сам тада можда осамнаест година и стајао сам испред затворених врата и прислушкивао.
Један други пут је било речи о малом детету, које су усташе уз смех и поцикивање пресецали тестером…
А када су 1999. НАТО авиони почели да бацају бомбе и шаљу ракете, када су одјекнуле прве експлозије у Београду, моја мајка је избезумљено трчала по стану и викала – опет почиње, све ће се поновити, опет почиње…
Потом је пала у кревет, није више јела и топила се сваким даном све више, постала непокретна, јер месо се губило, кожа припајала за кости… Ускоро је морала у болницу, инфузије, нега, јер непокретна и ништа није узимала у уста…
Једног јутра су ме позвали из болнице, отишао сам да се опростим.
Тада су ми рекли да је пред то јутро устала из кревета, тетурала се ходником и викала – долазе, опет долазе, склањајте децу, сакривајте их! Питао сам, како, па била је непокретна?Лекар је раширио руке, сестре су слегале раменима…
У завршном делу Вашег разматрања говори се о „тренду порицања и саме чињенице геноцида над Србима у хрватској држави 1941-1945.“ Разматрате управо ту есенцијалну димензију, ону „нељудску (починитељи злочина, плус они који га накнадно релативизују или шта више поричу)“.
Тај тренд је одавно присутан у добром делу хрватске историографије, то значи није ништа ново. Овде сам, међутим, узео као пример једног проминентног немачког историчара у нашем времену, доктора наука и у међувремену универзитетског професора, Александра Корба. Он је докторирао у Берлину на ту тему и добио највишу оцену за свој финални „научни“ закључак, наиме – у хрватској држави 1941-1945. није се десио никакав геноцид над Србима. То је, по њему, само „српска измишљотина, цинични фалсификат историје и митоманија“.
Те његове тврдње сам анализирао и аргументовано побио већ 2012. у Зборнику Матице српске за друштвене науке 4/2012, бр. 141, стр. 523-550, Нови Сад: „Промена парадигме у немачкој историјској науци: У хрватској држави 1941-45. није извршен геноцид над Србима?“ Но овде је то проширено, продубљено и „обогаћено“ једном новом димензијом.
Ви сада говорите о, како сте то назвали, „актуелним највишим српским ауторитетима“ за то питање (по додељеним им звањима и функцијама)“? Конкретно о носиоцима функција у Музеју жртава геноцида, српске институције, која би требало да буде пандан јеврејском Јад Вашему? Помињете контроверзе око броја жртава Јасеновца?
Да, тачно, то би требало, с правом, да буде пандан високо цењеном јеврејском Јад Вашему. И не, не ради се примарно о овом иначе важном и, истовремено, врло осетљивом питању броја жртава, јер Јован Дучић је био у праву када је рекао: „Умриjети то ниjе ништа, али бити заборављен, то jе наjсвирепиjа одмазда смрти над животом“. Као и Матија Бећковић: „Нико није толико мртав, као онај коме се пуца у душу“. Тај број је, наиме, отворен, није утврђен и дискусија о томе је легитимна.
Једино што се дотичнима у том конкретном контексту може пребацити, то је нетолеранција, арогантност, недостатак и рудиментарне културе дијалога, недостојна фразеолошка дифамирања неистомишљеника, која немају шта да траже ни у свакодневици а камоли у академској дискусији.
Ради се међутим о много важнијем, јер основном аспекту ове проблематике, о „црвеној линији“, чијим преласком престаје свака дискусија. Ради се о њиховој подршци, промовисању и стављању јавних трибина и научних конференција на располагање некоме, као што је Александар Корб, да би заступао и ширио своје ставове, нпр. да су услужници хрватске државе 1941-1945. срушили стотине српских православних цркава само „јер су њихови торњеви служили партизанима као осматрачнице“, да је концентрациони логор Јадовно био једна врста државног „социјално-економског пројекта запошљавања Срба и Јевреја“, да се „највеће умирање у Јасеновцу десило услед једне природне непогоде, изливања Саве“, да су усташе убијале „хаотично и местимично, услед страха од својих противника“ (вероватно и од њихове деце?), да је насилно покатоличавање Срба имало заправо „секуларни карактер“, није дакле имало никакве везе нити са Ватиканом, нити са хрватским римокатоличким клиром и сл. Тја, вероватно су чин покатоличавања Срба спроводили пијачни продавци живине, ко зна?
А том и таквом Корбу је владика Јован (Ћулибрк) спремно дао реч на научном скупу „Новомученици: Полиперспектива“, који је у организацији његове Пакрачко-славонске епархије СПЦ и Музеја жртава геноцида 2019. одржан у Српској православној гимназији „Кантакузина Катарина Бранковић“. И то није сметало ни (истим) организаторима међународне научне конференције о геноциду и Холокаусту, одржане већ априла 2016. године у Београду, да га уврсте међу учеснике.
Док је Музеј жртава геноцида у Београду, чији је директор тада био историчар Вељко Ђурић Мишина, 25. 7. 2019. угостио Корба који је разговарао о геноцидним темама са двојицом сарадника музеја, Стефаном Радојковићем и Бојаном Арбутином. Тај, препричани разговор објављен је потом у Годишњаку за истраживање геноцида (св. 12/1, 2020.) на чак 26 страна. Како то схватити?
Можда као „практиковање“ плурализма, толерантности, поштовања слободе мишљења и говора?
Тако нешто би се могло (евентуално) узети у разматрање само у врло невероватном случају да се појави вест, да је Јад Вашем са истим образложењем организовао једну међународну конференцију о Холокаусту и позвао као референта римокатоличког бискупа R. Williamson-а, члана вођства утицајног „Братства Св. Пија X“, који у једном интервјуу шведској телевизији 2008. понавља свој став о Холокаусту, већ 1988. изнет у јавност: „Холокауст је једна јеврејска измишљотина, којом они желе да нас баце на колена, да би изнудили акцептирање своје државе Израела.“
Каква је разлика по питању историјске истине о злочинима геноцида између њега и Александра Корба, који већ годинама неуморно понавља да је Србоцид хрватске државе 1941-1945. „само једна (велико)српска националистичко-комунистичка конструкција, гајење циничног култа жртава, лаж српског свештенсва и власти, митоманија“?