СЛОВО О СИНОВЦУ

Ништа није завршено, ниједан наш устанак. Све морамо из почетка. И све прво почиње у језику – изрекао је давно потомак дома проте Атанасија, духовни Синовац Милутина, кога помињемо и памтимо

Има књига непотребних, макар иза њих стајали чувена ауторска имена, моћне установе, епохалне моде и утицајни тумачи. Таквих је исувише. Ретке су оне које изазову спонтан читалачки устанак. Ретке су књиге које оличе, освесте и усмере некакву потиснуту истину. Култура је простор под сталном контролом. Не осећа се ако је у оквирима на које слободно пристајемо. Деценије наметнутих граница слободе писац Данко Поповић проводи скрајнут, али доследан призиву завичајног повесног искуства. Средином узнемирених осамдесетих један невелики роман отрже се контроли и постаје својина широке јавности. Тај период један повлашћени контролор, преобучен у глобалисту, назвао је „књижевност популистичког таласа“, у склопу оптужнице о српској кривици, коју знамо напамет колико пута је понављана, из свачијих мрских уста. За опаком речју популизам и данас посежу папагаји политичке изузетности, који увек знају шта је за популус боље, јер популус не зна шта је добро. То знају само изузетни, спикери неупитне моћи.
Разуме се, популарност није вредност по себи, али феномен Књиге о Милутину није задобио оверу само широке него и биране публике. Актер и жртва мучне историје дошао је до гласа, мимо свих великих прича у име народа, српских или њима противних. Није Поповићев роман био разглас „националног програма“, понајмање „експлоатација националног мита, архаичних и родољубивих мотива крви и тла, вере и нације, сјајне прошлости“, како гласе општа места жреца и саслужитеља и даље уносног и већ помало досадног антисрбизма.
Бистром погледу једнооког шумадијског ратара далека је свака апологија сјајне прошлости или митоманија. Милутин Остојић је херој по морању, он је ратар који се у државу разуме, брани своју земљу, „али не као апстракцију, већ као својину“, не волећи ни тај рат нити крупне речи разних пропагатора. „Оно што данас издајници зову српским национализмом“ – рећи ће Данко Поповић, с прецизном оштрином којом се одликовао – „није ништа друго до спремност српског народа да се ослободи лажи и обмана, да поврати своје национално достојанство, да се обнови на својим националним светињама и спреми за одбрану у најподлијем рату који се против њега води.“ Мало ко је подвргао свој народ таквом ружењу, и то разложно изведеном, као овај наводни популиста и националиста, још с почетка деведесетих, кад се није знало на шта ће све изићи: „Време лажи ће се наставити. Србин ће залагивати и себе и своје ближње, опробао се већ у томе, навикао се. Лаж не тражи одговорност. Лењима и изнемоглима лаж је пријатнија од истине.“ Нисмо сигурни чији глас то говори, Милутинов или његовог слушаоца, Синовца.
Милутинов се глас, ако не удваја, продубљује у фиктивном Синовцу, чије речи потписује Данко Поповић, у својој обимној публицистици. „Недозрелост је Србе и довела у стање у коме се сада налазе“, вели писац потекао из куће проте Атанасија из Буковика: „Ако је се не ослободимо, у садашњим планетарним условима недозрелост би могла да нас уведе у сигурну и потпуну катастрофу. Али ни то није све, бојим се да би нас подетињења могла учинити смешним.“ Недозрелост и површност као одлике нашег колективног кретања односе превагу и у наше дане, када тумарамо бесциљно, без повесне свести – за коју нам западни партнери отворено кажу да је мењамо – трошећи снагу на то да се омилимо опробаним душманима и да им објаснимо да се много греше о нас, или упорно разгребавајући старе и нове ране. Сами себи непознати, себе чинимо смешним и отужним. Одавно је Поповић, помни посматрач шумадијског и српског човека, написао да је на делу „лицемерна и брутална колонизација. Колонизација пре свега – духа, а затим и свега осталога“.
Опадачи Књиге о Милутину из њене легитимне тенденције изводе негативне закључке о књижевној вредности, узимају ратареву исповест као ускогрудо резоновање, хладно превиђајући да своју причу приповеда лик који животном билансу удараца и озледа (а врхуни га погибија сина јединца на сремској кланици) додаје и понижење да робија због жита које нема – а власт је замислила да жито мора имати и дати. А тај понижени Милутин чак и затворску њиву копа као своју. Не може друкчије, јер земљи служи, светици земљи: „Копа Милутин како је копо некад док је имо за кога да копа и зашто да живи. И све, веселник, погледа у небеса.“ Никада корумпирани ум неће видети ништа што доводи у питање пројектовану слику стварности. Тако, од средине осамдесетих, током и после рата за југословенско наслеђе, тај деформисани ум окривљује истакнуте српске писце да је баш њихово писање узрочник трауматизовања националне свести, крви и полома. Не помињући укупно стање ствари у титовској држави лепих лажи и заташканих истина, оптужени су наши писци, и то најбољи, као сценаристи метежа и дивљања на сцени постјугословенске геополитике.
„Што мање сећања, Милутине! Сећања нас могу докрајчити, могу нас обрати као слана паприку“, упозорава доктор Ристић док се опорављају од албанске голготе у Африци. Капетан Живковић, на поратној прослави на Текеришу, сав угашен и погубљен, нимало свечарски Милутину поставља питање: „Како живиш кад толико памтиш?“ А наш сељак, памтилац, на другом месту, проговара: „Мука је то, синовче, веруј. Рођена те памет највише мучи. Шта си и ко си, питаш се.“ Шта са рођеном памећу, може ли се укинути? Или је дати у аренду, као толики у овдашњој исквареној елити? Стотине страница на тему шта смо и ко смо испунио је Данко Поповић процеђеним мислима. И данас нам његови увиди светле на путу, као фењери, као онда када су написани. Није узалуд опомињао, себе као и друге, да потиче из куће свештеника који је благосиљао устанике у Орашцу. Писао је постојано и деловао као дозрели Род Орашца. А имао је толике могућности, као и други који су уживали предности живота без сувишних сећања на Орашац и Опленац. Попут Милутина, Поповић је делао као државотворни умни ратар, стрпљиве и трпељиве, али непоткупљиве памети. „Сикиром се кућа не брани, него стрпљењем“, каже Милутинова мајка, Шумадинка.
Данко Поповић нема једног, него два Милутина. Роман о Милутину нараста из приповетке „Записа о Милутину“. Приповетка је објављена 1976. године. Исте године сам пошао у школу, кренуо из заштићеног дворишта на ушћу Рибнице у Ибар – у шири матични простор, митологизован у роману Род ораха, роману који је почашћен и овом наградом светлог имена. И тај мој роман, прозни првенац после толиких песама и есеја, такође је растао и нарастао из једне почетне приче о детињству у дубокој Србијици раздобља оплићале памети. А Род ораха и није писан из вишка књижевних амбиција, колико из разлога терапије смислом. Своја се прича мора саткати, овако или онако, не би ли се себи дозвали.

Али, вратимо се Милутину, првобитном. У приповеци „Запис о Милутину“ аутор склапа причу од Милутинових и туђих сећања о Милутину, за разлику од исповедног првог лица Књиге о Милутину. Другим речима, лик Милутина се гради из близине, али са стране. Тај Милутин из књиге Кукурек и кост приказује се у наглашено противречном људском склопу, некако тежак и елементаран. Напија се у свом подруму на вест о рату, одлази на зборно место, пре тога навраћа у Муловкин куплерај и још тражи „срчу ракије и оку печене овчетине“, као Краљевић Марко пре најтежег мегдана. Милутин овде није стишана старачка фигура као у каснијем роману, али није ни епска, него је страшна и гдекад гротескна у својим распонима.
А како изгледа опис тријумфа у „Запису о Милутину“? Све је крик и урлик. „Урлајући као и други, да би савладао страх, јуришао је у поцепаним опанцима, крвавих табана, на Дрини и Церу. Куд ћеш амо?“ Када види на свом оделу крв Милутину се смучи и повраћа. Као да читамо Дневник о Чарнојевићу, само са србијанске стране фронта. Као да читамо натуралистичка сведочења ратника Драгише Васића или Станислава Кракова. Долазак на обалу Јадрана активира у јунаку ратару најосновније представе, а у приповеци о Милутину ствара место за читалачко памћење: „Стигосмо докле су само клетве стизале, шапутао је Милутин Лазару Сеничком и Лазару Чарапићу када је угледао море, големо пространство бесловесне воде. Био је тужан и осећао се изгубљеним.“ У тој изгубљености, садржан је сав удес сељака осталог без свога ослонца, у туђини коју не разуме. По преласку мрзле Албаније, исцрпене ратнике стижу нове недостојне невоље: „Док су их убијали и рањавали, док су их десетковали, још су некако веровали да ће доћи и њихових пет минута. Али кад се унередише као деца, изгубише сваку наду у победу.“ Закукао је као победник, читамо даље, након Кајмакчалана: „Осетивши своју земљу под ногама, и Милутин и остали журили су као да се не враћају својим кућама, породицама, својим пољима и шумама, него као да желе да умру на својој земљи. Урлали су гласније него када је рат започео. Јуришали су на врх Кајмакчалана за који су схватили да је неосвојив тек пошто су га освојили.“ Одиста антологијски и згуснут опис двострукости колективног подвига и страдања. Кључне сцене из приповетке „Запис о Милутину“ доносе живе митске слике и димензије, док изазови борбе за опстанак од ратара праве бића колосалне отпорне снаге.
„Немој, Милутине, наводити штету целога народа, него само ону која је причињена твојој имовини […] Не надокнађује се несрећа него штета […] Немам ја штету но несрећу, а то се не продаје!“ Пажљиво је припремано трагично финале „Записа о Милутину“, јунакова насилна смрт услед превелике бриге за род затворског жита. Али се жесток противудар архетипских сила јавља нагло, као пробој и као одушак. Вест да се домаћин из комунистичког затвора неће вратити, удовица и домодржница, прима са неверицом. „Доћи ће Милутин сам, казала је напокон Живана…“ Није то очајничко одбијање истине, него нешто много дубље: „Ваистину, врати се. Уочи Велике Госпојине, намршти се небо. Заваља се облак над Букуљом. Затутња од колубарских низина. […] Живана узе секиру, изађе у воћњак. Измахну, ушник секире наби у земљу, сечиво окрете небу и облаку и из свег гласа повика: Милутине, несрећниче, не дај али у наше село!“ Књига о Милутину, са својих разлога, закинута је за овако узбудљив крај. Елементарни Милутин из ране Поповићеве прозе, одласком са ове стране живота, поприма одлике змаја заштитника, који одгони алу од берићета. Милутин се тако придружује јату змајевитих јунака, чија је снага расла како је народна несрећа постајала неподношљива. Милутин је, још у приповеци, обликован као наслојена симболичка фигура. Збирно име за све наше несавршене и ћошкасте, али мученичке и јуначке дедове.

Сећам се, кад је, поткрај деведесетих набујао бунт према тадашњим властима и неприликама, окупљали смо се данима и седмицама, као око стожерне тачке, подно споменика српским ратницима у кружном центру Краљева. На врху високог постоља, стоји фигура војника са шајкачом те грли савијен барјак, наслоњен на пушку. Отад је, као место сабирања, споменик у локалном жаргону прозван Милутин, у општем сагласју нашег иначе неусаглашеног света. Сећам се још давније свечане вечери, осамдесет и неке, кад се први пут Вожд појавио у премоћном телевизијском играном формату, у лику мога стаситог земљака, Марка Николића, чија је мати била учитељица мојој мајци. Дотад смо Карађорђа знали по старом портрету Боровиковског, али тада је оживео, после деценијског подмуклог ембарга, постао наш Марко Николић са покретних слика. Још је био затурен зачетнички филм о Карађорђу Илије Станојевића, а два послератна филма о Првом устанку („Песма са Кумбаре“ и „Рој“) изузела су из себе лик Вожда. Кадровима су промицале безимене војводе и устаници из народа, далеке претече партизана.
Прва сцена драме Данка Поповића, у режији Ђорђа Кадијевића, била је сведена и симболична. Црни Ђорђе, у одори по којој га знамо, немаскиран, искрцава се, после вишегодишњег избеглиштва, из чамца на српску обалу. Чини неколико корака, сагиње се и целива земљу, уз тиху реченицу: Слатка мајко, хоћеш ли ми опростити? Описана сцена значила је нешто више од себе саме. Вратила нам је, међу широку медијску јавност, прогнаног Оца Србије, у драмској причи од судбинског значења, мимо тада наметаних лажа и паралажа. Догодине, уследила је и Књига о Милутину, да побуди потиснуто заједничко памћење, вишестрано како и доликује правој књижевности. Данко Поповић се и тада показао као делатни изданак Рода Орашца. Ништа није завршено, ниједан наш устанак. Све морамо из почетка. И све прво почиње у језику – изрекао је давно потомак дома проте Атанасија, духовни Синовац Милутина, кога помињемо и памтимо.

У Аранђеловцу, 29. августа 2023. године