ПРЕГОВОРИ РАДИ ПРЕГОВОРА, А НЕ РАДИ ДОГОВОРА

За наставак дијалога у Бриселу свако има своје разлоге

Без обзира што многи у Србији који размишљају емотивно гледајући патње нашег народа и иживљавање Аљбина Куртија не виде сврху преговора у Бриселу, интерес постоји. То је прилика да наш преговарачки тим с председником Александром Вучићем на челу поново изнесе пред званичне и незваничне посреднике детаљне податке о нападима на Србе, који су речити већ сами по себи. Затим да се на примерима прикаже суровост која није мимоишла ни децу, што је постала карактеристика приштинског режима, и изостанак сваке врсте одговорности Албанаца за нападе на Србе којима су безбедност гарантовале УН. Наравно да посредници, потпуно пристрасни јер заступају интересе великих западних сила које су признале лажну државу Косово, све то знају, али изношење необоривих аргумената на званичном месту тера их да такве појаве, ако неће да спрече, а оно бар вербално осуде. Јер постоји јака тенденција на Западу да се Србија прогласи одговорном за ескалацију сукоба и дестабилизацију Балкана, па им овакви подаци избијају из руку све лажне „аргументе“. И на крају, нико неће моћи да каже да нисмо урадили све што се могло пре евентуалне одлуке да наша војска и полиција уђу у зону под неодговорном контролом и бригом УН.
Курти се и овога пута за преговоре спремао тако да оштрицу осуде његових злодела лажима и измишљотинама пребаци на Србе, Србију и државни врх Србије. Зато је покушао да пажњу „међународне заједнице“ с дешавања на КиМ преусмери на централну Србију и албанску мањину у Бујановцу и Прешеву прикаже као дискриминисану и угрожену. При томе је нашао подршку не само непријатељски настројених Албанаца са тог подручја него и политичких фактора на Западу, посебно у Немачкој, која се полако али јасно декларише као основна Куртијева подршка и подстрекач агресивног понашања и провоцирања ширег сукоба. Тако Михаел Рот, председник Одбора за спољне послове Бундестага, јавно иступа као да је преписао изјаве Аљбина Куртија, и лажно информише немачку и европску јавност о питању одговорности за ескалацију напетости и сукоба. То јасно говори да Куртија Немачка ем подржава ем поучава у вези са комбиновањем метода насиља против Срба.
Приликом свих преговора, тако и овога пута, главна му је преокупација била да избегне формирање Заједнице српских општина и друге потписане обавезе из Бриселског споразума. Не би он то тако вешто избегавао да није у тајном дослуху с моћницима са Запада, па и самим посредницима у преговорима.
Европски посредници у лику Мирослава Лајчака и Жозефа Бореља имају своје разлоге да форсирају „преговоре ради преговора“. Правим чудом и мешетарењем успели су да се својевремено дочепају такве улоге у једном непоновљивом историјском тренутку. Када би се неким чудом решавање проблема КиМ стварно вратило у УН, где му је и место, никада више ЕУ не би могла добити такво „поверење“ ове институције, што због неповерења већине држава у њихову објективност, што због вета неких моћних земаља. Зато се код одбране своје улоге понашају као „чувари ватре“ и слика лажне ефикасности и објективности не сме да се угаси.
Њихове ставове и начин рада диктирају Немачка и Француска као водеће државе ЕУ, уз чињеницу да у томе велику улогу имају, често и пресудну, САД и Велика Британија, као самонаметнути посредници. Они сви заједно, званични и незванични, покушавају да контролишу и усмеравају дешавања. У актуелном тренутку Немачка и Велика Британија су несумњиво за ескалацију и нови ратни сукоб, свесни да ће терет сукоба пасти на леђа САД. Чини се да су Американци препознали те подвале или им је сувишан још један ратни сукоб у Европи, па тренутно обуздавају ратоборне савезнике и Куртија да не крене у авантуру некакве „косовске олује“. Американци, дакле, инсистирају на дипломатским активностима уз снажне хибридне притиске на Србију. Чији ставови ће превладати, видећемо ускоро јер оваква ситуација на КиМ не може дуго да траје – ако се Курти не обузда, ескалација је неминовна.

НАПАДИ НА СРБЕ НЕ СМЕЈУ ИЗГУБИТИ КОНТИНУИТЕТ Како се и очекивало (а слободно бисмо могли рећи и како је планирано) преговори су пропали чим су почели. Курти је одбио да разговара о формирању Заједнице српских општина, а то је био српски услов да се разговара о другим питањима. Оно што је добро и што је било вредно одласка у Брисел јесте чињеница да су посредници, први пут од када се уопште преговара, за прекид и пропаст преговора оптужили Куртија, уз напомену да није спреман на компромис. Видело се да је Курти љут и нервозан, иако се трудио да то сакрије. Отворено је пред новинарима рекао да ће представници Српске листе и Срби који су колективно иступили из косовских институција платити и патити. И није слагао, истога дана косовска полиција претукла је двојицу младића у Грачаници, један младић је завршио у болници, а други је приведен у полицијску станицу. Није то само нова директна провокација Срба и Србије него и јасна порука Бриселу. Нико на Западу није реаговао на његову изјаву и претњу. Поново имамо прећутну подршку Куртију, тако да више нема дилеме да је у питању њихов договор и да смо све ближе некој врсти сукоба. Нико пак није могао претпоставити да ће по двоструким аршинима Колективног запада Срби са КиМ бити у тој мери обесправљен народ да неће имати право на мирни протест.
Потврђује се пракса, која је постала приштинска стратегија освајања КиМ, да се континуитет напада на Србе не сме прекинути. То би било као да некога даве па га пусте да узме ваздух. Тенденција комбиновања насиља и других облика притисака мора да јача, ради психолошког ефекта који подстиче тихи егзодус. У овом тренутку то је основни механизам етничког чишћења Срба на који „међународна заједница“ намерно не реагује правећи се да то не види, а Србија има скучен простор за деловање јер мора да избегне Куртијеву замку да је на перфидан начин увуче у сукоб са Кфором, што би значило директан сукоб са НАТО-ом.
Да ли би НАТО војно интервенисао, нема никакве дилеме ако би наша војска и полиција ушли на територију КиМ да би спречили Куртијево дивљање. Као да се све уротило против Србије, за „интервенцију“ (нову агресију) не треба им никакав консензус чланица НАТО-а, јер би све приказали само као јачање и заштиту снага Кфора, војне мисије УН. Да им је потребан консензус за нову агресију на Србију, вероватно га не би добили, јер би се неке чланице успротивиле, као на пример Мађарска, која је са Србијом потписала споразум о сарадњи у области одбране и безбедности. Србија би била проглашена за агресора на својој територији јер би ушла у заштићену зону УН, а нико на Западу за то не би видео оправдан повод јер насилну Куртијеву стратегију приказују као појединачне случајеве за које је надлежна „косовска полиција“. Свесне да би тада била животно угрожена Србија у целини, кључне личности државног врха су се одлучиле за дипломатску офанзиву и дипломатске притиске према Западу, пре свега према САД јер је свима јасно да само они могу обуздати Куртија.

КО МОЖЕ ОБУЗДАТИ КУРТИЈА? Јасно је да наша дипломатска офанзива нема скоро никакве шансе да промени став водећих западних држава о питању „Косова“, па је због тога треба гледати као покушај да се мирним путем заустави терор и створе колико-толико нормални услови за свакодневни живот Срба, али и као „крађу времена“ док се нешто битно не догоди на светској политичкој сцени. Дипломатском офанзивом одлаже се војни сукоб у очекивању да ће се променити бар неке неповољне околности за Србију. Позитивне промене би могле наступити престанком рата у Украјини и уласком Русије у игру као нашег поузданог пријатеља и заштитника, а могуће су и промене у америчком односу према интересима Србије ако на предстојећим изборима победи Доналд Трамп. Ако се имају у виду већ дефинисане карактеристике новог начина ратовања, какве гледамо у Украјини – огроман утрошак убојних средстава, застрашујућа разарања и огромни губици у људству, онда „крађа времена“ и те како има смисла. Управо тих, не само могућих него такорећи неминовних геостратешких промена се уплашио Курти. Зато му се жури да своје злочиначке идеје оствари пре него што до промена дође, и због тога је толико нервозан иако га, што отворено, што прећутно, подржавају све западне велике силе.
Зна Курти да је тихи егзодус и перфидно етничко чишћење Срба, за шта има подршку западних сила, ипак спор процес и сада се пита да ли ће бити довољно времена да се постигне циљ – етнички чисто „Косово“. Зато се он јачањем „војске Косова“ кроз донације модерног оружја припрема за фамозну „косовску олују“ о којој одавно машта. Уверен је да би то био краћи и сигурнији пут ако успе да војним провокацијама увуче Војску Србије у сукоб са Кфором (НАТО-ом). Курти има још један јак разлог да се одлучи за војну варијанту јер он себе види и као политичку, и као кључну историјску личност за остварење идеја Призренске лиге и свог учитеља и политичког оца Адема Демаћија, кога у последње време на политичким скуповима гура у први план. До сада су Демаћија приказивали као „ненасилног борца за права Албанаца“, а сада га приказују у правом светлу, као терористу чији мото је био да мирним путем нико није успео да оствари националне циљеве већ само ратом. Курти је проценио да је сада најбољи и непоновљив историјски тренутак који се мора искористити јер овакву подршку западних сила ниједан албански политичар до сада није имао, не само о питању независности „Косова“ него и о питању „Велике Албаније“. Зато уноси пометњу и у Северну Македонију и Црну Гору у подручја која фантомска карта „Велике Албаније“ обухвата.

НА ЗАПАДУ ЈЕ СВЕ ВЕШТАЧКО, ПА И ПРИЈАТЕЉСТВО Дипломатску игру успостављања „историјског пријатељства“ Србије и САД пре свега воде амбасадори, Марко Ђурић у САД и Кристофер Хил у Србији. Све је, у америчком стилу, преко медија постављено исувише нападно и бомбасто, кроз неуверљиву пропаганду историјских веза, до успостављања исто такве „војне сарадње“ кроз некакве бескорисне вежбе и везе са Националном гардом Охаја. Затим, кроз негативне ефекте посете Скупштини Србије, активирање успаваног српског лобија у Америци, и низом других манифестација које не дају никакве конкретне резултате у пракси, сем (не смемо ни то потцењивати) заустављања (одлагања) оружаног сукоба. Наравно да треба поздравити сваки покушај успостављања коректних међудржавних односа ако не задиру у наш суверенитет и војну неутралност, али, како се могло и очекивати, управо у томе је проблем. Ову корисну идеју највише угрожавају невероватно агресивни и дрски НАТО лобисти и пропагандисти јер су успостављање „пријатељства“ са САД схватили као прекид пријатељства и сваке сарадње с Русијом и Кином и сврставање у антируски фронт држава.
Они шире отворену мржњу према Русији и Кини, нашим искреним пријатељима, а отвара им се исувише велики медијски простор с обзиром на њихов миноран број, тако да се стиче утисак да је то државна политика у правцу промене српског јавног мњења. Док шире такву пропаганду, тврде да подржавају политику председника Вучића. Том перфидном подвалом покушавају да наметну лажну слику да подржава и он њих. Обична лаж је у питању, јер политика коју они хистерично протурају – увођење санкција Русији, прекид свих веза с Русијом и Кином, обавезно сврставање у западни војни блок и антируски фронт, у потпуности је у супротности са званичном државном политиком суштинске независности, потпуног интегритета и војне неутралности, која отвара могућност економских веза и пријатељства са све три велике силе. Такви преварни наступи збуњују српски народ, али и штете Србији и српском руководству. На крају, штете и ономе ко их је ангажовао да врше популаризацију САД и НАТО-а у Србији, јер су им наступи контрапродуктивни и стварају допунску одбојност према ономе кога „рекламирају“. Тако будућност наших „пријатељских“ веза са Американцима зависи од тога да ли смо суштину тог процеса схватили на исти начин или не.