МОТИВИ КОМУНИЗМА, КАРНЕВАЛА И ЏЕЗА

Том Кристенсен: Вандализам,
превод с данског Радош Косовић, „Блум“, 2023

Ако изузмемо Ханса Кристијана Андерсена, највећег творца бајки, за данску књижевност не можемо рећи да нам је довољно позната. Поред савремених писаца које објављују неки издавачи последњих година, најчешће у оквиру различитих програма за подстицање превођења, данска књижевност је ретко била присутна код нас. Зато је сасвим очекивано да Том Кристенсен (1893–1974), који важи за њиховог двадесетовековног класика и водећег писца данског модернизма, остане непознат у нашој средини. О његовој експресионистичкој поезији из двадесетих година прошлог века, којом се представио на књижевној сцени, за сада не можемо скоро ништа знати нити је можемо упоредити са делима европског експресионизма или с лириком нашег највећег песника овог правца Милоша Црњанског. Када ипак узмемо у обзир да је роман „Вандализам“, који је сада пред нама, у изврсном преводу Радоша Косовића, настао 1930. године, у исто време када и „Сеобе“ Милоша Црњанског, можемо закључити да сличности међу овим делима – нема. Чак и не само међу њима већ посматрано у некој замишљеној европској модернистичкој вертикали која би се повукла од Томаса Мана, преко Кафке, Пирандела, Звева, до Селина или чак на другој, источној, страни до Булгакова, видело би се да овај дански писац сва она питања смисла егзистенције, негирања и одбацивања малограђанске традиције, деконструкције религије, која су заједничка овој књижевној епоси, посматра с већ направљеним културним искораком његове средине у правцу оне америчке.
Док кроз дела Томаса Мана и даље одзвањају Вагнер и Шуберт, код Тома Кристенсена је увелико ушао џез. Џез као весник новог времена и новог културног таласа пристиглог с оне стране океана има централно место у Кристенсеновом роману, и заједно с темом алкохолизма, слободног односа према сексу и пороку, представља додирне тачке с поетикама и сликом света писаца попут Теодора Драјзера, Џека Лондона, Волта Витмена, чији утицај међу средњоевропским писцима тог времена није био изразит.
Вандализам, или можда пре алкохолизам у који се као у амбис баца главни јунак овог романа, није последица (само) психолошке слабости већ добија вредност морално-социјалног експеримента у циљу оспоравања и одбацивања сигурности малограђанског живота. За разлику од наше средине почетком 20. века, где се грађанско друштво тек постепено успоставља (видљиво у неким делима Милоша Црњанског, код Драгише Васића, Бранимира Ћосића…), данско друштво тог времена је неколико лествица испред, и зато целокупан контекст у којем се главни јунак, књижевни критичар и уредник културе у водећем дневном листу „Дагбладе“, налази више подсећа на нашу савременост него на ране тридесете године прошлог века. Одлука да одбаци породични живот, да отказ на месту књижевног критичара и постепено урони у агонију живота на улици у име одупирања сигурности и ограничењима малограђанског живота, покушај је јунака да деструкцијом свог света дође до смисла живљења. Опијање у ноћним клубовима, испразне филозофске и идеолошке расправе, туче, проституција, сифилис – постају централни погон његовог живота, који у крајњем збиру не доноси олакшање или смисао већ комплетан пад. Сликајући расуло једног живота, Кристенсен користи неколико реперних тачака којима покушава да узвиси овакву појединачну животну причу на општечовечанску. Мотив комунизма, мотив карневала и мотив џеза одређују јунакову индивидуалну побуну, али она се у свом билансу показује као јалова. Док комунизам, који у то време, као што знамо, прети као „баук“ Европом, у Данској се јавља као неки облик моде или савремености, па и двојица јунака који га заступају, и који имају функцију изазивача судбине главног јунака, делују више резонерски а мање као стварни социјалисти. Њихова теоријска побуна против система која задобија изглед вандализма онда када је прихвати главни јунак, сводљива је у својој суштини, у целокупном контексту западњачког данског друштва на карневал. Аутоироничан подсмех главног јунака и често сагледавање себе као пајаца и маске, потврђују комичност и јаловост покушаја увоза идеологије комунизма у данско друштво. Преобраћење младог декадентног побуњеника Стефанија, с којим је главни јунак укрстио своју судбину, од младића из богате буржоаске породице, преко комунисте до католика, приказ је крајњег исхода сваке младалачке побуне против традиције.
Поред тога што нам показује курс којим се кретала данска књижевност почетком 20. века, превођење овог романа на српски језик дало нам је и увид у теме егзистенцијалног смисла, разарања личности у алкохолизму, односа делања и просперитета наспрам неделатности и деструкције, које имају универзалну важност.