КУКАВИЦА У СОКОЛОВОМ ГНЕЗДУ

У Црној Гори отворено неслагање, чак и сукоб председника Јакова Милатовића и мандатара Милојка Спајића. Док се први бар наизглед труди да задржи став у складу с предизборним обећањима, други све више мења курс своје политике. Српске странке су за њега одједном постале неприхватљив проруски елемент

Први пут од пада Мила Ђукановића, то јест од председничких и парламентарних избора одржаних у априлу и јуну, у Црној Гори владају озбиљне политичке турбуленције. Покрет Европа сад (ПЕС), странка која је победила у оба изборна циклуса и чија се унутрашња структура бар до сада чинила јаком попут стене, одједном показује крхкост. Заправо, може се рећи да ПЕС показује оно на шта су многи указивали: да је реч о инстант странци креираној од Запада са циљем да се направи мирна транзиција власти после Ђукановића, односно да се спречи долазак српске коалиције на власт.
У сваком случају, у ПЕС-у тренутно варничи, и то тамо где се најмање очекивало. Проблем је настао на релацији председника републике и потпредседника странке Јакова Милатовића и мандатара и првог човека ПЕС-а Милојка Спајића. У јеку преговора око састава владе, који све више личе на политички ролеркостер, двојица лидера заузела су две различите стране. За Милатовића се, бар у овом тренутку, може рећи да се колико-толико труди да остане при досадашњим принципима, док се Спајић озбиљно игра с обећањима која је не тако давно дао. Последње изјаве мандатара да би „Срби могли бити реметилачки фактор у влади, и да не треба тражити договор са проруским елементима“, у потпуној су супротности с ранијим Спајићевим ставовима да је за ПЕС српска коалиција „За будућност Црне Горе“ природан савезник. Конкретно, Спајић има притужбе на рачун лидера српске листе Милана Кнежевића и Андрије Мандића, које не би волео да види у будућој влади.
Занимљиво је да му Кнежевић и Мандић донедавно нису сметали. Треба подсетити да је до пре скоро месец дана формирање владајуће коалиције између ПЕС-а и српских странака била готова ствар, док су врата владе била затворена за ДПС, али и за Алексу Бечића, због његове предизборне коалиције с Дританом Абазовићем, кога је Спајић првог прецртао с листе потенцијалних партнера. Сада ствари у очима Милојка Спајића, чини се, изгледају битно другачије.
Такав приступ мандатара није по вољи ни председника Јакова Милатовића, који се ако ништа друго, труди да не заборави чињеницу да му је подршка баш српских странака у дугом кругу априлских председничких избора, у његовом директном сучељавању са Ђукановићем, у битној мери омогућила да буде ту где јесте. Иначе, није тајна да су односи Милатовића и Спајића, и то пре свега односи личне природе, већ дуже нарушени. Председник Милатовић јавно је оптужио Спајића да заобилази и игнорише његово мишљење везано за нову владу, односно да састанке с потенцијалним коалиционим партнерима намерно заказује када он због председничких активности није у земљи. На питање да прокоментарише последње иступе мандатара, Милатовић је изјавио: „Да сам ја мандатар, другачије бих преговарао и другачије бих саставио владу.“

ШТА СЕ ДЕШАВА С МИЛОЈКОМ СПАЈИЋЕМ Таман када се поверовало, или се још наивно верује, да ће Спајић бити на челу колоне махом младих људи способних да држави врате стари сјај и да обеле њен укаљани образ, попут шамара долази болна спознаја да су лидерске способности Милојка Спајића јаке таман толико да се Црна Гора увуче у политички вакуум обојен у 50 нијанси сиве. Врло недоследно, некоректно и пре свега непоштено према грађанима и њима датим обећањима. Наравно, основно питање је где је запело? И чини се да је запео сам Спајић. Заглавио се између своје две велике жеље – да у исто време буде политичар и бизнисмен по америчком калупу и народни месија. Заглавио се и између своје сујете и политичких принципа, и како то обично бива у таквим ситуацијама, сујета остаје неокрњена, а принципи заврше на политичкој пијаци.
Спајић је још у кампањи рекао да је било какав облик сарадње са ДПС-ом немогућ. Данас, поготово након инпута америчке амбасадорке у Подгорици Рајзинг Рајнке, и америчког изасланика за Балкан Габријела Ескобара, та сарадња, бар на дуже стазе, више не изгледа тако далеко. Такође, Спајић је за време кампање, а и после ње, говорио да су српске странке природан, чак и једини логичан велики савезник за ПЕС. Данас, опет након интервенција представника Вашингтона, Срби више нису тако пожељан партнер, и како је сам Спајић рекао: „Проруски елементи не би смели да буду део владе.“ Апсурдно је да исти „проруски елементи“ Спајићу нису сметали када је ПЕС-у била потребна подршка осталих странака пред други круг председничких избора, чији су резултати директно утицали и на резултате каснијих парламентарних избора. Да тога није било, ПЕС би данас важио тек за јаку, можда чак не ни за најјачу опозициону странку. Ипак, Спајићево мишљење је пре свега америчко мишљење. Лидер ПЕС-а се понаша у складу с дозволом америчке администрације.

ДАНИ ИСТИНЕ ЗА СРБЕ Да ли ће Срби бити део будуће владе, у овом тренутку не зависи од њих. Ипак, српски политички фактор у Црној Гори себи ни по коју цену не сме да дозволи да буде део владе у улози фикуса, декора који без реалне политичке снаге и ингеренција постаје пуки посматрач даљег евроатлантског суноврата Црне Горе, али и даљег гушења српског идентитета и српске културне баштине.
Од 2006. када је Црна Гора обновила своју независност, популарност српских странака била је у стрмоглавом паду само за време трајања претходне владе која је била и једина у којој су партиципирале српске странке. Другим речима, српски политички потенцијал послужио је неким другим субјектима као пешадија у пре свега персоналној борби против Мила Ђукановића, и као мост да неки други дођу до власти, да би накнадно на власти, односно у влади, од тих истих субјеката, баш српске странке биле маргинализоване и доведене у ситуацију да изневере подршку бирача.
Та је подршка за време прошле владе у доброј мери изневерена. Не зато што су српске странке урадиле нешто лоше већ зато што су пристале да буду део владе у којој им није дозвољено да ураде било шта, што је супротно начелима демократије, односно њиховој политичкој снази и бројности популације коју представљају. Ипак, чини се да су Срби научили лекцију.
Такође, чини се да баш то смета Спајићу. Срби се усуђују да траже, да преговарају, да се у позитивном смислу – политичи ценкају, не желећи да дозволе да њихов реалан политички потенцијал у власти буде обесмишљен. За српске странке власт не треба да буде априори циљ, већ искључиво средство за постизање циља, а то је бољи положај српског народа и српске културне баштине у Црној Гори.
Међутим, да ли ће српским странкама бити омогућено да се за то боре с позиција власти, биће уједно одговор и на по Србе кључно питање: колико Спајић и Запад цене и вреднују српско питање у Црној Гори. Ако одговор буде такав, да се Срби шаљу у опозицију, литије су показале да се баш из опозиције, ако је она јединствена и програмски дефинисана, може много. Црној Гори су несумњиво потребне промене. Можда редом – ревитализација привреде, реизбор судија, корените промене у тужилаштву, други систем вредновања и рада у јавној управи и потпуни клистир у јавном сервису. Срби треба да буду део промена, али никако не и статисти у фарси, где Мила Ђукановића мења неки други Мило Ђукановић, истих убеђења, сличних навика, само мало префињенији и 30 година млађи.