КОЈЕКУДЕ – СОРОШ СВУДЕ

Шта се мења извесношћу да је Фондација Сорош одлучила да пренесе тежиште свог деловања са ЕУ на Западни Балкан, Молдавију и Украјину?

Недавно смо, по ко зна који пут, постали и невољни сведоци, и учесници миграција сорошевских структура. Поново нам је саопштено да Фондација за отворено друштво преноси тежиште својих делатности „од свукуд ка некуд“ или „од свукуд ка циљано некуд“, а ми са ових простора смо за њих Западни Балкан, па би стога ми Срби требало да постанемо (поред сапатника у невољи сорошевизације – из Молдавије, Украјине и источније) то њихово „ново циљано некуд“.
Чини се умесним да ову важну „вест“ промислимо и проникнемо у њен значај и стварни садржај. Који је смисао овог саопштавања помало налик на познату и популарну згоду из комада „У раљама живота“, драмској приповести о Штефици Цвек: „шта се ’мушкарчина’ (игра га маестрално Бата Живојиновић) спрема да ради недужној девојци, све док јој не дође тетка из Босанске Крупе!“ Дакле, питамо се шта Сорошева фондација намерава да ради Западном Балкану, у Украјини и Молдавији ове јесени, зиме и наредног пролећа, а што више неће, како је објавила, радити „колегама“ из ЕУ.

МЕКА МОЋ И МРЕЖНЕ СТРУКТУРЕ Да би се ово разумело, прво треба знати како функционише та фамозна западњачка „мека моћ“, као и где је у њеним оквирима место Фондације за отворено друштво. Рецимо најпре да се „мека моћ“ Запада може објаснити као скуп мрежних структура повезаних по вертикали и хоризонтали. Разматрањем ових система, разумећемо и место и улогу Сорошеве фондације.
Шта су „мрежне структуре“? То су структуре које имају лабаву „меку“ повезаност појединачних „актера“ – нису хијерархијски повезане, немају командну субординацију и стога се тешко могу објаснити везе, а следствено лако се могу медијски подвести под теорију завере. Ако нема јасне командне структуре, ако нема писаних наредби, ако нема односа надређени-подређени, онда све то свима нама који смо у тзв. обичном животу навикли да имамо шефа, да поступамо по нечијој наредби и „под морање“, делује као бајка. Као да никакве организације у ствари и нема. Али ње има, и још како да је има.
Први, највиши – „идеолошки“ ниво ове структуре су тинк-тенк центри. То су „фабрике идеја“ које смишљају правце и начине деловања. Њих је око 1.800 по целом свету, али су већином у САД. То су на пример: РАНД корпорација, Амерички институт за предузетништво, Херитиџ фондација, Римски клуб, Трилатерална комисија, Институт комплексности из Санта Феа. Те „фабрике мисли“ организоване су или као научноистраживачки центри, као затворени клубови, као универзитетски центри или као неформалне платформе за дружење и размену мисли. Ови тинк-тенкови осмишљавају и предлажу „агенду“ или „дневни ред“ на светском нивоу. Између осталог последњих деценија то су: ширење грађанског (цивилног) друштва, демократизација, „вирус људских права“, права мањина, феминизам, ЛГБТ+, бездетност, абортуси и стерилизација, права инвалида, еутаназија, екологија, смањење броја људи, вакцинација, регионализација (и државна и политичка и верска), кластеризација привреде, „компаративне предности“ у економском развоју и десетине других тема које се поступно уводе и намећу као „агенда“ у разним друштвима и државама. На ред чекају педофилија и содомија у смислу сексуалног општења са животињама, а на духовном плану већ се ради и на „религиозном плурализму“ и религијама „сајбер бога“ и „трансхуманизму“. Ове теме се не уводе свуда истовремено већ се у сваком друштву динамика остварује по одређеном пројекту који је описао Џозеф Овертон и који је назван „Прозори Овертона“.
Треба нагласити да тинк-тенк центри нису ограничени било каквим наредбама или смерницама. Свако је слободан да предложи своје виђење било ког глобалног проблема и решења. Једино што ако неко предложи, на пример, решавање проблема екологије смањењем сумануте и бесмислене потрошње, то не би било прихваћено од осталих мрежних актера.
Углавном на овом горњем „идеолошком“ нивоу се предлажу стотине хиљада идеја које се стављају на „тржиште идеја“ и потом заједнички промишљају од стране других таквих тинк-тенк центара, али уз узимање у обзир интереса наднационалног капитала који је оличен у мултинационалним компанијама и геополитичким интересима Колективног запада. На крају се полако формулише одређени неформални идеолошки наднационални консензус елита.

УЛОГА КОЛЕКТИВНОГ ЗАПАДА Други, „државни“ ниво ове структуре су државни органи САД и њихових вазала који се називају Колективни запад (ЕУ, Јапан, Јужна Кореја, Аустралија, државе НАТО-а…). У првом реду је амерички Стејт департмент, а за њим и сви државни органи свих других вазалних држава. Идеје које стекну статус неформалног идеолошког консензуса наднационалних елита постају званична државна политика и идеологија и добијају законску снагу. Сви политички актери (политичке партије, интересне групе, медији, политички покрети…) усклађују се с „линијом Тита и Партије“, то јест са званичном државном политиком „неолиберализма“ и почињу да је остварују ко како уме и зна, али са жељом да се истакну у свом домену (зато су честа претеривања у доказивању оданости и посвећености „линији Партије“ као што је био тренд уличног љубљења ногу црнцима у САД, „параде содомита“ у Немачкој где је свако довео своју животињу – сексуалног партнера, или партије педофила у северној Европи).
Најважнији представник другог нивоа утицаја је УСАИД, државна агенција Стејт департмента; она располаже огромним средствима (обично око половина буџета Стејт департмента – пре неколико година 20 милијарди долара, али и милијардама долара других буџетских корисника које усмерава на разне пројекте). Поред тога уз помоћ државног сајта за доделу грантова (да не буде забуне, то је званични сајт САД, https://www.grants.gov/) јасно се дефинишу области за које се даје новац и тиме се свим НВО и представницима „цивилног друштва“ по свету јасно даје на знање шта је „ин“ а шта „аут“. И шта је „идеолошки дневни ред“.
Али уколико би државни органи САД и „колективних колонија“ директно давали новац малим НВО по свету, тај „след новца“ би био превише очигледан. И био би лако доказив. Тешко би се неки православни публициста могао оптужити да је „теоретичар завере“ ако би објавио званичан документ да је, на пример, америчка влада уплатила новац малој лезбејској НВО у Сибиру за организовање „геј журки“. Зато постоје наредни нивои.

„ПАРАДРЖАВНИ“ ГРАНТ ОПЕРАТОРИ Трећи ниво су „парадржавни“ грант оператери и ГОНГО. ГОНГО, државна-недржавна организација или владина-невладина организација. То су формално-правно невладине организације којима су оснивач или један од оснивача држава или влада. Финансирају се у потпуности или делимично државним донацијама и грантовима. Најважнија својства су да иако су формално „недржавна“ структура, стриктно спроводе државну политику и утицај: Национална задужбина за демократију (NDI), Међународни републикански институт (IRI), Међународни фонд за изборне системе (IFES), Савет за међународна истраживања и размену (IREX), Дом слободе (Freedom House)… и десетине других парадржавних и псеудодржавних донатора у разним земљама Колективног запада на пример: Британски савет или немачки ГИЗ (на сајтовима се може видети „географија активности“ свих „европских“ грант-оператера у више од 100 држава света, нажалост и у Србији).
Треба такође поменути и једну немачку особеност: партијске ГОНГО. У Немачкој постоји шест великих партијских грант-оператера – свака од шест највећих парламентарних странака има свој ГОНГО који спроводи неки део опште „меке силе“ Колективног запада по одређеном кључу и у одређеним правцима. Код нас у Србији је убедљиво најактивнија (и са реално највећим штеточинским ефектима) Фондација Конрад Аденауер коју је основала Демохришћанска странка. Та фондација је, између осталих активности у Србији, на себе преузела два стратешка правца деловања у којима је, нажалост, постигла велике резултате: 1. рад са српским партијама „десног центра“ (умерено патриотске) које полако од српске, патриотске, православне преводи у демохришћанску политичку опцију. 2. рад са Српском православном црквом у којој проналази или оснива и циљаним грантовима помаже „около-религиозне“ НВО (као што је био Хришћански културни центар) које полако преумљују студенте богословских наука, професоре, теологе, владике и преводе их од светоотачког православља ка „инклузивном“, „преосмишљеном“ и „модерном“ православљу.)

ЧЕТВРТИ НИВО ОПЕРАТЕРА И тек на четвртом нивоу налазе се „приватни“ глобални грант оператери међу којима је Фондација за отворено друштво у власништву Џорџа (или Ђерђа или Џошуе) Сороша. У ту групу глобалних „приватних“ грант оператера, који су, такорећи „са људским ликом“ (воде се на конкретне, живе људе, који се могу видети, волети, или мрзети) спадају Отворено друштво, Карнеги фондација, Мелинда и Бил Гејтс фондација, Рокфелер фондација и друге фондације које деле паре шаком и капом. Али оно што је изузетно важно: споља, „за обичног човека“ делује као да је нека НВО у његовој земљи добила паре од приватног лица, од раскалашног милионера, а не од америчке државе те стога то није баш „издаја“ већ приватан аранжман. Врло лако се критика оваквог плаћеништва квалификује као „теорија завере“ или просто „завист затуцаних лузера и губитника“.
Ова пирамида „меке моћи“ се надаље спушта на „национални ниво“ где се оснивају хиљаде НВО по разним темама у циљаним државама.
Али треба рећи и који је финансијски капацитет (који новац је „у игри“) када је у питању цела ова вертикала „меке моћи“: по званичним подацима „индустрија доброчинства“ (буквално тако се и зове) то јест приватне донације разним фондацијама, само у САД су негде око милијарду долара дневно – више од 365 милијарди долара годишње. А то је само један од извора финансирања: постоје државни грантови, ГОНГО, наменски државни фондови и пројекти из буџета „колективних колонија“ итд.
Фондација за отворено друштво је само један од дистрибутера свих ових финансија и крупнијих грантова – зато се и зове „грант оператер“, јер што оснива или проналази мање националне НВО, додељује им грантове и касније преко својих локалних канцеларија контролише трошење средстава.
И на крају долазимо да основног питања: шта се мења тиме што је Сорошева фондација одлучила да пренесе тежиште свог деловања са ЕУ на Западни Балкан, Молдавију и Украјину?

ЛОКОМОТИВА ДЕМОКРАТИЈЕ НА ЗАДАТКУ Као „локомотива демократије“ Фонд за отворено друштво је у протеклих неколико деценија извршио свој основни задатак у државама ЕУ али и „Нове Европе“ (Пољска, Литванија, Летонија, Естонија, Чешка, Словачка, Словенија, Хрватска, Мађарска, Румунија). Ова друштва је (како му и име говори) „отворио“, учинио транспарентним. Али што је најважније: кадровски је створио базу за државне органе и политичке партије. Хиљаде питомаца Сорошевог фонда су данас политичка кадровска окосница ових држава. Више није потребно финансирати НВО које би отварале, разбијале и контролисале државни апарат ових држава. То ће се на даље радити из буџета ових држава (јер сами Сорошеви кадрови и располажу тим буџетима). „Фино штеловање“ мањим грантовима се може остваривати и преко других приватних фондова.
А Сорошевом фонду као „тешкој артиљерији и тенковским јединицама демократије“ који се специјализовао на „обојеним револуцијама“ и раду са НВО на терену – предстоји фокусирање на рад са хиљадама малих НВО које ће често бити супротстављених програма.
Конкретније то значи: као фонд који има огромно искуство не само са одабиром примаоца грантова већ и са свакодневним руковођењем и контролом ових малих НВО, потребно је фокусирати га на финансирање супротстављених идејних тенденција. Данас је у овим државама потребно финансирати не само грађански сектор већ и некако пронаћи индиректан начин да се финансирају националисти и „ура“ патриоте који би у перспективи требало да носе бунт против „недемократских“ и „корумпираних“ режима. И самим тим да чине окосницу будућих немира, бунта, демонстрација и „обојених револуција“.
Сва ова наша друштва и државе још (на срећу) имају склоност да имају чврсту власт, хијерархијску друштвену и државну организацију. Другим речима ми, за разлику од држава ЕУ, волимо да „знамо ко нам је министар, или председник“ што се коси са паролом популарном међу младима данас: „хоћу да не знам ко ми је председник“. Е, на ово Сорош треба хитно да фокусира своје ресурсе.
Јер како постаје јасно да неће бити војне победе над Русијом, једина нада Запада је организовање „обојених револуција“.

ОПАСНЕ „УРА“ ПАТРИОТЕ И овде долазимо до суштине проблема: све обојене револуције су изнели десничари који су се борили за више државе, а не либерали који би се борили за мање државе. Потпуно исто је и у Русији: главна опасност прети од „ура“ патриота који би да се што пре освоје Кијев и Лавов и који су незадовољни Путином не зато што ратује, већ зато што не ратује више и крвавије и што не остварује оно што они виде као „тријумф православне империје“. Ове „ура“ патриоте и јесу главна опасност (срећом покушај Пригожинове побуне која је требало да буде „иницијална каписла“ овакве „обојене револуције“ је пропао).
Али зато ако би Запад успео да изазове немире, рат, крв на Балкану, и том приликом Русија не би била у могућности да помогне браћи Србима, то би био одличан повод да се руске „ура“ патриоте организују у жељи да буду „већи Путин од Путина“ и да покрену немире. Политика је „уметност могућег“ како се каже,– и управо овај „индиректни маневар“ са „обојеним гамбитом“ – стварање проблема Србима – могао би да буде ударац на Русију и Путина.
А искуство Сорошевог фонда у продирању и „отварању“ друштава, у прављењу мрежа најразличитијих НВО и њиховом спиновању у потребном правцу је управо оно што је Западу данас потребно.