Како дише линија?

Поводом изложбе у Кући Ђуре Јакшића у Београду

Сликар Бајо Луковић црта ликове који остављају неки траг – у виду зрака, линије, покрета или сенке. Трага за фигуром призивајући је да изрони из белине папира, да изађе, да се појави и потом ишчезне у њој. Цртање је чарање, зачаравање белог црним, па је један теоретичар помислио да је реч „цртеж“ изведена од руске речи „черт“ (враг, ђаво)

Недавно одржана изложба цртежа Предрага Баја Луковића (1958) у београдској Кући Ђуре Јакшића скренула је пажњу на тог посвећеног цртача и тиме што је то било његово најкомплетније досадашње представљање. Изложба је имала наслов „Дисање линије“ па би текст о њој био и нека врста „писања линије“. Појавом Баја Луковића зa цртеж започињу нека нова лутања. Радован Хиршл је магичну поетику дефинисао брзалицом: „Шара шару шаром шара“. На Луковићевим радовима се појављују главе мудраца с дугом брадом, а брада је клупко или предиво из којег је професор на београдској Ликовној академији, Луковићев учитељ, Драган Лубарда извукао једну длаку, затегао је и рекао студенткињи: „Ово је линија!“ Oн црта ликове који остављају неки траг – у виду зрака, линије, покрета или сенке. Трага за фигуром призивајући је да изрони из белине папира, да изађе, да се појави и потом ишчезне у њој. Цртање је чарање, зачаравање белог црним, па је један теоретичар помислио да је реч „цртеж“ изведена oд руске речи „черт“ (враг, ђаво). Повезао је етимологију и манихејску, дуалистичку природу цртежа, сву у црно-белом контрастирању, снажном кјароскуру и сукобу светлости и сенке. Да ли је природа цртежа заиста тмаста, засенчена? Да ли се цртеж рађа из црнила и таме или из светлости? Неки теоретичари, слично Вилијему Блејку, линију сматрају мушким, а боју женским елементом и тако вреднују фирентинску и венецијанску школу. Драган Лубарда и његов ученик Бајо Луковић мисле да се цртеж рађа из светлости.

Зато је Лубарда идеју о дану поставио тако високо у својој митологији, каже да је дан најлепша српска реч.
На белини се уписују, учитавају, уносе чрте и резе цртачевог од самозаборава полулудог бића. Он гравира, утискује, печати и тетовира подлогу. Треба бити помало (или подоста) померен да би се заиста цртало, тачније, мислило цртежом, јер цртеж је пре свега мисао, један од разлога да се дише. Драган Лубарда је говорио да се деца рађају да би цртала. Цртач може и да милује подлогу, као тело жене, да јој тепа, или да по њој, као по њиви, просипа свој зној. Неки цртачи би је као Урош Тошковић, у заносу, пробили, запарали њену фину кожу, продрли с оне стране свести. Већ прва тачка на папиру, свили, кожи, пергаменту или зиду је раздевичење. Лубарда каже да се цртач може заборавити док не угледа белину своје кости! Толико неки уметници, залуђеници вечне истине и аеронаути унутрашњих светова пониру у себе. Зато се има утисак да је Луковићев поглед више окренут према унутра, да више посматра себе него саговорника. Цртач по папиру разастире своју нерватуру, црта предео искиданих живаца, као Дадо Ђурић, Виктор Иго или Анри Мишо. Он мора да заборави на себе и на свет да би потекло чудо звано линија, а у свакој линији тушем мешају се вода и земља, можда небо и земља.
Луковић је вазда у царству другачијег света. Призива у сећање драге ликове, врхом пера снатри фигуре и лица, описује их, опевава литургијом цртежа. Као сваки цртач, у дослуху је с тајном, исцељује себе и подиже вео са света. У суманутост, махнитост и стихијност цртања уноси дисциплину, а самопрегором уређује хаос. Треба имати снаге да се пробије у белини, у великој мећави празног, неисписаног и ненацртаног. Многи нису успели да се снађу у пустоши и белини. Линија је траг, спас, Аријаднина црвена нит живота.

Цртач заправо пише, али неким посебним писмом, заумним језиком којим говори не само човек већ можда свако биће. Перо у руци књижевника и цртача је с исте птице, а у 18. веку најбоља пера у свету су добијана од војвођанских гусака. Трска калиграфа, средњовековног преписивача и Ван Гогова су са исте стабљике. Цртач и песник се поистовећују и зато је Бајо Луковић и песник, зато је Леонардо да Винчи, заведен предивном Хорацијевом идејом Ut pictura poesis, тврдио да је сликарство поезија без речи. Зато се овај београдски уметник опсесивно бави Леонардом, а за своје песме инспирацију проналази у сликарству.
Песник и цртач нису од овог света, стално га прекорачују, надилазе, превазилазе. То је оно храбро, вучје, монашко у Луковићевом лику и карактеру. Ко црта мора бити спреман на хајдучију, отпадништво, одметништво, одрешеност од света и живота. Цртачи су монаси, отшелници и урбани самураји. Мора се у том погледу бити помало уврнут, мимо света, на своју руку и на своју страну, против себе и света, против других, а за линију и сенку, тврдоглав док се главом не пробије зид. С оне стране света се стиже радном, моралном и телесном дисциплином, цртеж је етички императив. Врх пера се користи као ланцета. Драган Лубарда је као млад мислио да је тајна у тананости и оштрини пера. Линија дрхти јер је алатка оружје духа у двобоју цртача са самим собом.
Луковићева дисциплинованост има шири опсег. Он је можда једини код нас овладао сасвим различитим световима цртежа, од линеарног до сфуматног, од туша и пера до меке, Б5 оловке, од фантастике до портретистике, од ирационалног, зачудног, онеобиченог до хиперреалног, од приказа црногорских шамана и архидивљака до портрета европских аристократски углађених дендија. Походи нас цртач, одајмо му почаст!

Из цртежа настаје цртеж, као што текст происходи из текста. На то се може односити doсta ignorantia о којој је писао Никола Кузански, последњи човек средњег века и први ренесансе, схоластик и хуманист истовремено, коме се обратила Медиала. Цртеж је „учено незнање“ или, како кажу кинески и јапански мајстори: упознај до краја једну стабљику, нацртај је хиљаду, десет хиљада пута и онда је заборави да би одиста почео да је црташ.
Цртеж је писмо подсвести, то су, како Хиршл у полушали каже, „Вести из несвести“. Цртач сриче гласове језика којим у народним причама говоре пастири, царевићи и магови, учи језик биљака, птица и животиња, немушти језик природе коју су ренесансни генији читали као књигу. Зато Драган Лубарда ствара циклус цртежа Цвет свет, зато је Леонардо опсесивно цртао мачку а Хокусај миша. Зато што зна тајно писмо, наречја заборављеног језика, цртач попут Баја Луковића мора на неки начин да се удаљи од света, да буде на дистанци и да увек држи гард. У дослуху је с облацима и травама, пепелом и глином. Нигде у Европи човек није ближи изворном него на Балкану, а Црна Гора је можда најдревнија у повести тог мистицизма.
Бајо руши јер му се хоће и зида јер може. Он лута по папиру као по пејзажу или по врлети. Цртеж је логос, логомахија, бесомучна, стална потреба и потрага за смислом или логографија, писање предања и најстарије историје. Смисао је увек неизрецив, између сна и сене. Урош Тошковић у том смислу саветује да се брижљиво негују унутрашње биљке. То су цртачева писма младом песнику, исповест уметника у младости и старости. Велики векови уметности су минули, стилови су мртви, али ће можда доћи век цртежа и царство цртача.