Drang nach Balkan

Хроника ангажовања Бундесвера на тлу Југославије и милитаризације немачке спољне политике: Мисије које су званичном Бону послужиле да од периферног актера постане важан дипломатски и војни играч (и) у безбедносној политици и тежњи Немачке да стане „раме уз раме“ са САД, Француском и Великом Британијом

Тек у накнадном „прелиставању“ догађаја из минулих времена бива очигледније оно што се, док су се ти догађаји збивали, није увек могло јасно разабрати и прецизније дефинисати. Посебно кад је реч о (тајним) намерама и аспирацијама њихових актера. У том контексту може бити, и за нас, интересантна и интригантна књига немачког војног историчара Агилолфа Кесерлинга „Бундесвер на Балкану: између рата и очувања мира“, превасходно захваљујући њеном (снажном и синхронизованом) медијском „лансирању“, изворно започетом (недавно) на страницама најутицајнијег немачког политичког дневника „Франкфуртер алгемајне цајтунга“.
Аутор књиге, студије (386 страна, недавно објављене у Гетингену) писане за Центар за војну историју и друштвене науке немачких оружаних снага, јесте потпуковник Бундесвера. Специјалиста за дронове. Историчар. На универзитету за националну одбрану у Хелсинкију предаје историју европских ратова. Његов деда Алберт Кесерлинг био је фелдмаршал Вермахта, до краја веран Хитлеру. Британски суд га је, као ратног злочинца, осудио на смрт. Годинама касније помилован. Умро на слободи.

ПРИЛОГ ВАРНИЧАВОЈ ТЕМИ Књига је, иначе, још један (у сваком случају важан) прилог у мноштву публикација и докумената, о немачкој политици у југословенској драми. Укључујући и документа архива министарства спољних послова, која су, после тридесет година „тајновања“, 2022. постала доступна јавности. И ова књига је, дакле, „нов прилог“ још варничавој теми: проблематичној улози Немачке на тлу (бивше) Југославије. И њеном продору (Drang nach Balkan) и снажном немачком утицају на европском југу.
У представљању ове књиге Михаел Штак, такође војни експерт (професор на Универзитету Бундесвера у Хамбургу), констатује да су „југословенски ратови“ били катализатор за трансформацију немачке војске и (посебно) међународне улоге Немачке која је тако „постигла да буде раме уз раме са Сједињеним Америчким Државама, Француском и Великом Британијом“. Деведесете године представљају, пише Штак, кључну деценију за спољну и безбедносну политику Немачке. И њену међународну улогу: уједињена Немачка „вратила је стару геополитичку позицију централне силе у срцу Европе“. И од периферног актера у догађајима постала важан дипломатски и војни играч, „посебно у косовском сукобу“.
Велики заокрет настао је „повратком рата у Европу“ 1991“, каже Штак. А за тај „повратак рата“, овај аутор, по устаљеној (и још преовлађујућој) немачкој матрици, оптужује „српско руководство“ и „агресију ЈНА“ против Словеније и Хрватске. Тај заокрет значио је, каже, радикалан раскид с „Коловом доктрином“, која је забрањивала ангажовање Бундесвера у земљама на којима је „нацистички Вермахт вршио инвазију“. У политичкој формулацији тадашњег канцелара Хелмута Кола, историчара по образовању, а чуо сам је, као дописник „Политике“ из Бона, више пута, ова опаска је имала рескији тон: немачки војник неће, и не сме, крочити тамо где су још свежи крвави трагови нацистичких злочина…
Заокрет се, иначе, догодио у време када је и сам Кол правио, и направио, вратоломан заокрет у политици према Југославији. Доста дуго је, наиме, бар јавно, истрајавао на очувању Југославије, означавајући је као „статику Европе“. А онда је у лето 1991, а с јесени снажно и незаустављиво, кренуо у њено растурање, исхитреним признавањем Словеније и Хрватске, против чега су још, бар у том часу, били и Вашингтон, и (посебно) Париз.

ТАЈНЕ НЕМАЧКИХ АРХИВА Није нам знано да ли се неко од наших историчара ангажовао у истраживању сада већ доступних докумената из архива министарства спољних послова који се тичу политике званичног Бона према изворној југословенској драми која је, уз спољну, превасходно и пре свега, немачку асистенцију, прерасла у трагедију. До наше јавности стигло је оно што је, прелиставајући, нимало случајно, масу тих докумената, саопштио познати новинар Михаел Мартенс, балкански дописник „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ – немачког дневника који се посебно истакао у „штампању бомби“, медијској припреми НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. Прецизније – Србију. Ратнохушкачки тон у извештавању овог дневника давао је његов утицајни и неприкосновени суиздавач (почивши) Јохан Георг Рајсмилер. Толико да су и неки немачки новинари из других редакција његово презиме изговарали као Рајхмилер. С нагласком на оно (злогласно) рајх.
Има оних који су чак, у то време, тврдили да су Кол и његов шеф дипломатије Ханс Дитрих Геншер направили заокрет у политици према Београду под снажним притиском, и утицајем, Рајсмилера. Нешто од тог „неподношљивог“ Рајсмилеровог медијског притиска може се наслутити и у овој Мартенсовој анализи, иако се срчани заговарач хрватске (Туђамнове) политике и интереса директно не помиње. Мартенс на једном месту цитира упозоравајућу депешу тадашњег немачког амбасадора у Београду Хансјерга Ајфа: „Једнострано извештавање знатно нам отежава позитиван политички утицај на унутарјугословенски сукоб. Амбасада саветује да се то питање на одговарајући начин тематизује наспрам тамо познатих немачких медија…“
Истраживање новинара Мартенса, који је и сам непосредни сведок драматичних догађаја у земљи из које је дуго извештавао, подстакнуто је снажним уверењем да је удео Немачке у разбијању Југославије неспоран, па и пресудан.
Кренуо је од Ноама Чомског, америчког лингвисте светског гласа, и његове изричите констатације: политика Бона 1991. године представљала је „рецепт за грађански рат у Југославији“. Чомски је у политици канцелара Хелмута Кола и шефа дипломатије Ханса Дитриха Геншера видео наставак Хитлерове освајачке политике: подржавајући Хрватску оживели су онај савез какав је постојао од 1941. до 1945. са „злочиначком усташком државом“.
Мартенс спомиње и тезу да је Немачка желела рат на Балкану како би вратила превласт у Југоисточној Европи, уз опаску да таквих оцена има у изјавама и мемоарима француског председника Франсоа Митерана и британског премијера Џона Мејџора. Цитира и париски „Монд“ из 1991: поново се чују немачко-хрватска нацистичка звона…
Ипак „стајна тачка“, као што то најчешће и бива, немачког новинара неспорно је утицала на његов „поглед на ствари“ и коначан суд. А он гласи: нема назнака да је Бон намерно растурао Југославију, њој једноставно није било спаса…

ПРОМЕНА ПОЛИТИКЕ Избором цитата (а они би, у коначном мозаику, требало да потврде ову Мартенсову тезу) могла се пратити промена немачке политике у југословенској кризи – од изричитог залагања да се сачува целовитост вишенационалне заједнице, макар уз њено (извесно) преобликовање, до радикалне одлуке о једностраном и исхитреном признању Словеније и Хрватске.
Почетком 1991. године званични Бон је инсистирао на ставу (према платформи припремљеној за разговоре са Французима, о усаглашавању ставова) да у „интересу европске стабилности“ Запад мора да буде „усмерен на очување Југославије“. Немци су чак 25. јуна, на дан када су Словенија и Хрватска прогласиле самосталност, били наглашено уздржани. Из Бона је упућена инструкција („изјава за новинаре“) амбасадору у Београду Хансу Јулиусу Болту следеће садржине: „Немачка савезна влада, заједно са својим партнерима у Европској заједници, увек се залагала за очување јединствене Југославије на демократским основама и уз поштовање људских и мањинских права. Питање признавања Словеније и Хрватске тренутно се не поставља.“ Наглашено је да би признавање самосталности Словеније и Хрватске „представљало мешање у унутрашње ствари“ Југославије.
„Труст мозгова“ у министарству спољних послова припремио је анализу (на тринаест страница) која је баратала аргументима за очување Југославије или против тога. Чинило се да је више аргумената ишло у прилог очувања земље, с упозорењем да би њено растурање значило: рат. Треба, упозоравало се, спречити да Хрвати и Срби „подлегну искушењу“ да анектирају Босну и Херцеговину. Упозорења се нису ту завршавала. Стварање чистих националних држава је просто немогуће. Срби, Хрвати и муслимани су у свим крајевима земље, осим у централној Србији, међусобно испреплетани. Процењивало се и да би се Европска заједница лакше сналазила с целовитом Југославијом него са низом мањих, нестабилних државица, од којих би неке (споменуте су Босна и Херцеговина и Македонија) биле „једва одрживе“.
То да „тренутно“ признање Словеније и Хрватске „није на дневном реду“, није дуго трајало. До радикалног заокрета дошло је у јесен 1991. године. У Бону је, примећује Мартенс, процењено да „југословенску дилему“ треба решити признавањем Словеније и Хрватске, упркос противљењу („приговорима“) Вашингтона, Париза и Лондона.
Тај „заокрет“ је, очигледно, припреман раније. Геншер је 26. августа, бележи Мартенс, примио у својој кући амбасадора Бориса Фрлеца. Ако примирје не почне да се поштује, немачка влада ће морати, рекао је домаћин госту, да преиспита признавање Словеније и Хрватске и заложи се за то у оквиру Европске заједнице. Словенац Фрлец, иако у том часу још на функцији југословенског амбасадора (!), очигледно је радосно дочекао Геншерове речи. Оружане снаге Југославије, рекао је Фрлец, више нису народна војска с обзиром на то да ту више нису заступљени Словенци, Хрвати и Македонци. Дакле, реч је о чисто српској војсци која врши агресију на Хрватску…
Убеђивање партнера у Европској заједници да прихвате немачку позицију није текло глатко. Канцелар Хелмут Кол није, међутим, одустајао. Саопштио је 8. октобра 1991. хрватском министру спољних послова Звонимиру Шепаровићу охрабрујућу вест: успео је да, после дугих разговора, сломи отпор француског председника Митерана…
Немачка је остварила свој циљ. Чланице Европске заједнице су признале Словенију и Хрватску 15. јануара 1992 (Кол је хтео да то учини до Божића 1991). Југославија је коначно разбијена.