ЗЕЧЕВИЗИЈА – Крајишка кап Гернике

Поводом документарног филма Петровачка цеста, аутор Тихана Бајић, РТС1, 2023.

Девојчицу од седам година са лутком у руци и нешто на брзину спакованих личних ствари гурнула је мајка под цераду тог кишног летњег јутра, 7. августа 1995. међу такву исту децу-избеглице отргнуте од родног дома. Сада, двадесет и осам година касније, то је поносна српска матрона из доњег Срема, дете усташке „Олује“, загледана у далеко згариште своје куће у Крајини коју је те зоре последњи пут видела. Остале су јој у свести само нејасне слике туђинских, туђманских авиона, како бришу над Петровачком цестом и сручују свој смртоносни товар на бескрајну реку изгбеглица која је текла од Лике, Далмације, Баније и Кордуна све до Београда, а оданде нагоре према Суботици и надоле, према Приштини, „видљива голим оком и из свемира“ каже очевидац и учесник у филму Тихане Бајић, који смо недавно видели на РТС-у. Колону од 250 000 Срба коју је Туђман осудио да „практично нестане“, највеће етничко чишћење у Европи икада, геноцид до последњих година ХХ века незабележен и невиђен, тукла је тада из ваздуха бесрамна шака пилота-звери, дезертера из „ковачнице братства-јединства“, Брозове ЈНА, неки кажу још под петокраким звездама „на челичним крилима наше армије“. Погинули и рањени цивили одлетели су у небо ка сабраћи из баскијског града Гернике, коју је 1937. бомбардовала туђманска „легија Кондор“, са кукастим крстом на челичним крилима „дорнијеа“ у шпанском грађанском, туђем рату, на очиглед исто тако забезекнуте и неме Европе. Те године Пабло Пикасо насликао је чувени мурал „Герника“ што стоји као велики знак доба зла у краљичином музеју у Мадриду. Сви знају за Гернику, нико за Петровачку цесту. То нас ставља пред нови, огроман знак питања над судбином Запада који се, пред нашим очима, сурвава у ништавило.

ЗАШТО ТЕК САДА? Тек после скоро три деценије (а све се зна од првог дана, готово од првог часа ракетирања избеглица-цивила на босанској цести, дубоко на територији ван назови хрватске државе), сви докази о ратном злочину нове Гернике познати су и једва некако, кад већ ни за живу главу неће сами Хрвати (на то обавезни по свим међународним документима које су потписали да би добили своју „неовисност!“), београдско Тужилаштво за ратне злочине изводи пред лице правде хрватске официре одговорне за злочиначки хомицид. Цитирам, према хрватској штампи: „Србијанско Тужитељство за ратне злочине подигло је 31. ожујка 2022. оптужницу против четири висока часника Хрватске војске које терети да су у војно-редарственој акцији Олуја 7. и 8. коловоза 1995. наредили авионско ракетирање колоне избјеглица на Петровачкој цести код Босанског Петровца и у мјесту Сводна код Новог Града. У тим нападима засад је идентифицирано 13 убијених особа, од којих је шесторо деце, као и преко 50 рањених особа. Оптужницом су обухваћени Владимир Микац (67) из Птуја, Зденко Радуљ (69) из Осијека, Жељко Јеленић (69) из Пуле и Данијел Боровић (64) из Вараждина. Њима се на терет ставља да су извршили кривично дело ратних злочина против цивилног становништва у саизвршилаштву“. Имена наводимо без предомишљања јер сваки ратни злочинац има име, а ова имена треба да остану масним словима уписана у историју бешчашћа геноцидне „Олује“, без обзира што данашњој Хрватској не пада на памет да их изручи. Са правне тачке гледишта долијаће кад-тад. Најчувенији београдски адвокат Тома Фила не оставља у то никакве сумње: „Основна ствар која стоји јесте утврђивање да ли постоји узрочна веза између погибије деце и цивила из колоне и њих четворице, односно да су они наредили бомбардовање колоне или извршили га. Ако се то утврди, све остале примедбе, попут оне да се територијално десило у БиХ, а да се суди у Србији, падају у воду. Лично очекујем да ће бити осуђујућа пресуда“ – сигуран је Фила. Његов колега са друге стране Анто Нобило (и сам душом и срцем на страни „Олује“) покушава да овом злочину да какав-такав правни оквир. Али није ствар само у томе. Правнички језик не може да сакрије нешто што је јаче: буру емоција против напада на основне људске вредности, на етичку вертикалу целе цивилизације, коју је тако брутално и поново згазила Хрватска уз отворену подршку Америке. Била је то оркестарска увертира за оно што се данас догађа у Украјини и што ће се, нажалост, још дешавати тамо и другде.

КОБ СРПСКЕ ГЕРНИКЕ Још они говоре о „вредностима“! Поводом јуриша нацистичких кондора на беспомоћну колону жена и деце, хрватски премијер Пленковић дрско и безочно истиче „вредности Олује“! Он прети да ће „заштитити дигнитет Домовинског рата и на тај начин упутити јасну поруку о томе шта су темељне вредности на којима је саздана сувремена и слободна Република Хрватска“. Три знака усклика нису довољна за овакву легитимацију! „Они показују на тај начин да су им захвални што су урадили, они су за њих, шта год да су урадили – витезови“ (Саво Штрбац). Има ли јасније потврде Дучићевог аксиома упућеног „синовима тисућљетне културе: ви Хрвати сте најхрабрији народ на свету. Не зато што се ничега не бојите, већ зато што се ничега не стидите“. И овом приликом Хрвати у лику свог челника urbi et orbi демонстрирају своје темељно начело: бомбама на жене и децу! Те вредности данашња Европа прихвата без протеста, штавише гура их нама под нос, као фрау фон дер или било који од безбројних комесара ЕУ што хорски мантрају о европским принципима и кластерима. Кластер усташких бомби разорио је свако поверење у њих. Сада остаје отворени и доследни судски процес и још једна кап српске Гернике која је канула из овог филма.

А она седмогодишња девојчица постала је већ архетип, као и сама „Петровачка цеста“, топос знамените песме Бранка Ћопића, која му се, као и све друго, откинула од срца. Последња два века српски живаљ из Војне Крајине бежи том истом цестом од папске курије и похрваћених бештија предвођених црним фратрима, чија је вера црни нож, а небо туђинске црне птице (фра Лазар Перица, поводом „Олује“: „Ми вас мрзимо!“). Квинтесенција мржње према властитом пореклу и праоцима, која је затровала и последњу кап крви овог Старчевићевог накота зајашила је тог 7. августа НАТО авионе совјетске израде и титовских инсигнија и просула на малу Марију оно чега је морала да се ратосиља: исконску мржњу. Просула хотимично и темељно, прво осмотрила у налету, а када се уверила да су у колони само беспомоћне избеглице, сасула пакао на ојађени пук. Па затим исто поновила сутрадан, 8. августа, код Сводна, да притврди Фрањин бефел. Ту није било никакве војске, него камион паштета и нејач под ћебадима, то је утврдила и видела и фотографисала патрола црних птица и те се слике чувају и данас на Плесу и у Дивуљама и испливаће на видело у процесу који ће потрајати. Нема са овим накотом мира „док неко не клекне“, цитирам Лордана, док не призна да је и та „Петровачка цеста“ мучни испљувак усташке душе, који готово два века не да мира вилама Велебита. Тај Ћопићев симбол, та седмогодишња Марија која у свом малом веку мрава није згазила, са разбијеном лутком и животом, вапи и данас:

Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.

ХЕРОЈ ЗОРИЋ Још јеца Ћопићево дете на цести код Бравског. Али му у помоћ стиже и филм, моћни савезник у борби са лажљивом и поквареном државом, која је прво годинама негирала да се петровачки масакр уопште догодио, а онда то сама признала у неком њеном повијесном часопису, пуних петнаест година касније и офирала се бедно, као сваки нижеразредни преварант. Филм је медијум реалистичан и документаран; директна камера не лаже. Нема реза, нема илузије, све је сушта истина. Поуздани сведок овог догађаја био је филмски сниматељ Милорад Зорић, који је тада радио за Ројтерс и затекао се на лицу места неколико тренутака после ваздушног удара. Као искусан ратни репортер знао је да следи нови насртај и остао храбро, грирсоновски, на лицу места. Зато његова слика исијава аутентичну, оштру истину која плени неупоредивом снагом. Остаће у аналима директне камере за вјеки вјеков као пример базеновског призора који чини саму суштину филма! Носите тих десетак кадрова на сваки суд, па и хашки, не треба вам друго! Додајте потресне исказе Јованке Вуковић и Сава Стијеље и драма ће се оголити до сржи. Никаква инсценација, цеста у студију, невешта реконструкција, слаба драматургија, телефонирање радње, композитни кадрови, дигитална опсена и остала реквизита из фундуса неуспелих намештаљки – филмски призор, који је узорно уступио Зорић, вечно је сведочанство моћи покретне слике. Зато и постоји овај уметнички медијум и зато је способан да преобрази болну збиљу у неки бољи свет.