Замрзавање жабе

Косовски конфликт

Између провокација и инцидената Аљбина Куртија и све нервознијих притисака Колективног запада на Србију, замрзнути конфликт се намеће као тренутно најбоље решење за КиМ, бар до неких бољих времена

Српска изрека да „притиснуто јаче више скаче“, показала се и у случају буре која се дигла око писма које су парламентарци 16 земаља (потписао га чак и украјински посланик) упутили европским, америчким и британским званичницима, а у којем их позивају да се критичније односе према Србији. Из Београда се као први одговор бележи реакција премијерке Ане Брнабић, која оцењује да је то писмо „веома добродошло, јер је живи доказ да премијер Косова Курти заиста ужива пуну подршку и охрабрење за подривање мира и стабилности на Балкану“, док је председник Србије Александар Вучић, коментаришући писмо, нагласио да је по потписницима он „крив за непризнавање независности Косова и да је крив што брине о правима Срба у Црној Гори и Републици Српској“, те да „већ 11 година чита како неће моћи да седи на две-три столице…“ и томе слично. Иако писмо потиче од посланика, додуше важних, а не и од носилаца извршне власти који доносе и спроводе одлујке, оно изнова указује да се Западу жури да адактира проблем Косова и Метохије и то ако је могуће пре краја ове године.

ПРИТИСЦИ У НИЗУ Писмо је само једно у низу сличних напора да се изврши притисак на Београд, а уследило је после оптужби британске посланице Алише Кернс, да се преко административних прелаза из Србије на Косово колима хитне помоћи шверцује оружје и довози у православне цркве на Косову. Тврдње председнице Одбора за спољну политику Британског парламента одмах је демантовала Епархија рашко-призренска, инсистирајући на томе да се оптужбе провере и да Кфор саопшти да ли може да потврди наводе британске посланице. Реаговао је и српски шеф дипломатије Ивица Дачић позивајући на разговор отправника послова амбасаде Велике Британије Доминика Отвеја, којем је пренео дубоку забринутост због изнетих оптужби, указујући да Министарство спољних послова Србије поступа са пуном озбиљношћу и одговорношћу и очекује више информација и хитну проверу поменутих тврдњи, како од британске стране, тако и од других надлежних органа, укључујући мисију Кфора. Јавио је се и Кфор, наводећи да не постоје докази о поменутом шверцу оружја.
Писмо западних парламентараца, без обзира на све анализе и коментаре који су се после њега појавили, и даље намеће питање начина решења овог проблема, односно може ли се он уоште окончати и како? Наравно да у исходу свих могућих решења „виси“ сила као дамоклов мач, али да ју је тако једноставно употребити не би ни било толико политичких притисака свих ових двадесетак година да се и без ње дође до решења. И овако је то конфликт са мањим или већим интезитетом, само је ствар политичке еквилибристике да се он не претвори у прави рат који, у овом случају, мало коме одговара, осим Аљбину Куртију у Приштини и његовим покушајима да инцидентима испровоцира већи сукоб између Србије и Кфора (кога чини НАТО).
Посебна варијанта неког назови решења је замрзнути конфликт о коме се износи низ опречних мишљења а у последње време је све актуелнији у нашој јавности. Тако се ових дана у више медија појавио историчар Предраг Марковић са тезом да је замрзнути конфликт „сигурно бољи него топли рат или одмрзнута капитулација“. Он не види шта је толико лоше у замрзнутом конфликту „јер је сваки мирни развој догађаја добар, макар био напет као што је замрзнути конфликт“. Марковић је рекао да је за Србију замрзнути конфликт „чудно, али једино решење које функционише“.
Не би то било ништа ново јер је подоста сличних јавних рамишљања, да Марковић није и високи функционер Социјалистичке партије Србије (СПС), чији председник је Ивица Дачић уједно и министар спољних послова Србије. Да ли и Марковићеву изјаву треба тумачити као ону парламентараца 16 земаља, односно као поруку Београда, јер званичници Србије су до сада листом били против замрзнутог конфликта.
Из елаборације Марковићеве изјаве јасно наглашава скоро јединствен став Београда да Косово није никаква држава и да је та државност симболичко питање. А говорећи о евентуалном споразуму Београда и Приштине, он је указао да има разних споразума и да ће на крају доћи до неког споразума. Марковић као да сугереише неку мђународну конференцију о косовском питању која би била само завршни чин, јер су дијалог и конференција заправо два корака истог процеса. Указао је да би прво морао да се заврши дијалог или да се примени шатл дипломатија, као што је био случај у Дејтону. А до тада, ма када то било, на терену би био замрзнути конфликт.

ТУМАЧЕЊА СПОРАЗУМА А о њему, замрзнутом конфликту, Вучић ће својевремено рећи да се плаши да замрзнути конфликт није решење, али се плаши и да решења за Косово нема, што ће рећи да је на снази и даље „куповина времена“, а за то је замрзнути конфликт најбољи. За њега је и даље најважније да није потписао Охридски споразум у виду Немачко-француског плана, већ да је само прихватио предлог споразума који би требало да се реализује кроз мапу пута, што значи да из споразума неће применити оно што Србији не одговара, а то је чланство Косова у Уједињеним нацијама. Подсећања ради, из Европске уније је јасно саопштено да су споразум прихватиле обе стране, да је он коначан и да више о њему неће бити преговора.
С друге стране, Курти је спреман одавно да потпише споразум, али не и да формира Заједницу српских општина (ЗСО), што је аргумент у рукама Београда, а тиче се чињенице да Приштина десет година одбија да спроведе у дело обавезу коју је потписала и да коначно формира ЗСО, плашећи се, наводно, да би ЗСО могла да буде нешто попут Републике Српске, држава у држави, што му је Колетивни запад годинама „гледао кроз прсте“. Приштина ће учинити све да ЗСО не буде формирана. Оно што је сигурно, Београд неће прстом мрднути док се то не буде десило.

У тренутку када је Курти изазвао својеврстан скандал посетом Тетову где промовисао велику Албанију, Србија на Косову и Метохији, у овом тренутку, може да бира између „замрзнутог конфликта“ и Велике Албаније јер трећа могућност једноставно не постоји. Очигледно да за наведене позиције ни Брисел нема решење, иначе не би ни било притисака попут већ поменутих парламентараца и фамозне Алише Кернс, што наводи на закључак да можда и ЕУ има намеру да КиМ добије статус замрзнутог конфликта, без обзира на супротна декларативна залагања.
Ако би се позвали на политолошка тумачења, Замрзнути конфликт се обично сажето образлаже као стање, са споразумом или без њега, заустављеног оружаног сукоба (најчешће за неку спорну територију), а да он није разрешен мировно-политичким уговором који су мање-више добровољно прихватиле непосредно умешане стране и релевантни спољни чиниоци.
У пракси се ови конфликти ретко се „одмрзавају“ а познаваоци ове проблематике навода да су искуства показала да тај ризик не мора да буде превелики, да релативна стабилност и мир могу да потрају дуго, да се комуникацијски, трговински, привредни, финансијски и други односи успостављају са све мање тешкоћа и да је, стога, замрзнути конфликт у специфичним околностима прихватљиво орочено решење.
Сам појам улази у широку употребу почетком деведесетих, како би се означиле „спорне територије“ настале на постсовјетском простору. Најпре Нагорно-Карабах, потом Абхазија и Јужна Осетија, затим Придњестровље допадају у тај статус. Међутим, ово нису најупечатљивији и најзначајнији примери.
Много пре распада Совјетског Савеза у замрзнуте конфликте могу се уписати тајванско, корејско и кипарско питање, Кашмир и Западна Сахара. Индија и Пакистан се споре око Кашмира још од 1947. године, статус Тајвана (Кинески Тајпех) отворен је 1949, а и Сеул и Пјонгјанг полажу право на територију целокупног полуострва од 1953. године. Турско-грчки конфликт на Кипру замрзнут је 1974. године, а сукоб између Марока и Фронта Полисарио у Западној Сахари 1991…
Ако се осврнемо уназад, Београд је у континуитету био за то да се успоставе односи који искључују конфликтне поводе, од средине јуна 1999. па све до данас, и све у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН која је и донета како конфликта не би било. Ми смо против државности тзв. Косова, док Запад ту нашу одлучност да не прихватимо успостављање државности тзв. Косова тумаче као конфликтни став и, како каже Бранко Павловић, адвокат и стручњак за геополитичке односе, пошто истрајавамо на том ставу, они то стање подводи под своју тезу о „неприхватљивости одржавања замрзнутог конфликта“.
Према томе, за Павловића су све тезе о „замрзнутом конфликту“ подметачине наших западних (не)пријатеља. Јер, једини извор конфликта на Косову и Метохији, од 10. јуна 1999. године до данас јесу поступци Запада и представника Албанаца који непрекидно крше међународно право у целини и посебно Резолуцију 1244, са једним јединим непосредним циљем, а то је успостављање државности тзв. Косова.
Наметнута теза, како ми не можемо да утичемо на то шта ће НАТО или ЕУ радити са кандидатурама тзв. Косова, нема никакве везе са нашим изричитим одбијањем да својим потписом на било који начин допринесемо да они лакше буду примљени где год хоће да их приме. Иначе, да је без нас то реално могуће, зашто би губили време са нама? Дакле, наше је да не прихватимо ништа.
Да је то без нашег пристанка немогуће, говори податак да је од краја Другог светског рата међународно право „зацементирало “ територијалну целовитост држава, што практично значи да Србији нико не може отети КиМ, осим ако се Србија сама не одрекне свог дела територије. Потписивањем Резолуције 1244, само су се потврдиле одредбе међународног права о територијалној целовитости држава, што очигледно није био циљ ни Америке ни Запада.

ПОТПИС И СПЕКУЛАЦИЈЕ А ту већ на сцену ступају спекулације да за остварење албанских снова и западног хтења недостаје само последњи потпис који би требало ставити испод „немачко француског“ решења за КиМ, а да до њега, наводно, још није дошло из страха од народне реакције. Чак се иде тако далеко да се та кочница приписује Американцима јер би, опет наводно, реакцијом народа и сам „потпис“ био поништен и узалудан. Да до тога не би дошло, на делу је метода „кувања жабе“ како би се та „горка пилула“ што лакше прогутала.
Да не би било оваквих натукница и даљих решења на штету српских националних интереса, вреди поновити својевремени закључак аутора „Печата“ и научног саветника Института за политичке студије Миломира Степића, да у Покрајини већ постоји замрзнути конфликт, ма колико се избегавало да се стање тако назове. Реалност је да власти у Приштини де факто контролишу територију и да је илегалну државолику творевину признало око половине чланица УН, међу којима САД, већина њених трансатлантских савезника, неке моћне исламске земље и неоколонијални сателити. Реалност је, такође, да су Косово и Метохија према Уставу Србије и Резолуцији 1244 СБ УН де јуре саставни део Србије, да тзв. косовска независност не постоји за Кину, Русију, Индију, већину исламских и осталих земаља Азије, Африке и Латинске Америке, тј. у популационо-просторном смислу за две трећине света.
На унутрашњем плану, упркос напетости, нема отвореног оружаног сукоба, а на међународном нивоу „клатно моћи“ помера се у смеру који одговара српској страни. Сходно томе, журба да се постигне „компромис“ и склепа „брзо решење“ супротна је националном интересу. Приоритет је да се свака расправа о територијалној целовитости државе резолутно одбаци и да се упоредо, до адекватне прилике за реинтеграцију Покрајине у састав Србије, одржава замрзнути конфликт, али не уз пасивно чекање да се он реши сам од себе него уз активно чињење које подразумева осмишљавање и спровођење система краткорочних, средњорочних и дугорочних реинтеграционих мера.