Велика западна обмана

Проф. др ЧАСЛАВ КОПРИВИЦА

Суштина Бриселско-охридског споразума је одрицање од Косова и Метохије. Као што је рекао Лајчак, „косовско питање треба да се реши до краја ове године“, наравно на начин како они то желе. Они хоће да се „Косово“ суверенизује, да се Србија трајно одрекне амбиције на повраћај своје привремено окупиране покрајине у свој уставно-правни поредак, што јој гарантују и њен Устав и Резолуција 1244 на коју су пристале и земље агресори из 1999. године

Знам да српска јавност, као и ми у Покрету за одбрану Косова и Метохије, с великом неизвесношћу и стрепњом очекујемо тзв. коначно решење косовског питања. И стрепим да, ако се не буде ништа значајно променило на терену, и ако овај отпор Срба против куртијевско-натовске окупације а буде угушен, наставиће се са спровођењем Бриселско-охридског споразума и онда ће се заиста десити најгоре, а то је да Србија дође до одредишта које је зацртао НАТО, тј. да призна државу „Косово“ и да то онда постане ново фактичко правно стање. Процењујем да они желе да се до краја јесени, односно до краја године како је ових дана изјавио Лајчак, створи „нова реалност“ – рекао је на почетку разговора за „Печат“ доктор филозофије Часлав Д. Копривица, професор на Факултету политичких наука у Београду и потпредседник Покрета за одбрану Косова и Метохије.

Како Покрет за одбрану Косова и Метохије процењује позицију у којој се Србија нашла поводом свог судбинског питања?
Откад је на Јовањдан председник Републике најавио да је склопио договор с косовским Албанцима који су штићеници Запада, и тај споразум фактички формализован 27. фебруара када је утаначена његова садржина иако је она била позната већ месец дана раније, сви имамо разлога за бригу. Охридским документом је Француско-немачки споразум перфектуисан, и он се стога може сматрати склопљеним, иако, према ономе што знамо, испод њега није стављен потпис.
Шта мислите, ако заиста није потписан, шта би могао да буде разлог за то?
То што није потписан само је привремени тактички потез, а једна од његових одредаба јесте да се односи између Србије и „Косова“, као њене покрајине у сецесији, регулишу у складу са Повељом УН која предвиђа међусобну неповредивост граница, што значи да административна линија између јужне српске покрајине и остатка Србије постаје међудржавна граница и то не само за оне стране које су покровитељи тзв. „Косова“ већ и за Србију. Дакле, Србија се овим споразумом одриче свога суверенитета на Косову и Метохији. Такође, једна од тачака у том споразуму је да се две стране одричу претензије на међусобно представљање у међународним односима, то значи да ако Србија не може да представља своју јужну покрајину, она се у перспективи одрекла претензије на реинтеграцију Косова и Метохије у уставно-правни систем Републике Србије, што је иначе предвиђено Резолуцијом 1244.
Србија је тражила да се у СБ УН одржи расправа о Косову и Метохији. Колико је реално да се седница с таквим дневним редом догоди?
Да, такав захтев је упућен тек два месеца пошто је почео последњи талас кризе коју очигледно форсирају Шиптари јер имају сваку врсту подршке Запада. А требало је да се захтев о одржавању те седнице у СБ УН моментално затражи. Не знам зашто је председник Србије два месеца оклевао с тим захтевом. Ситуација на Косову и Метохији је таква да су Срби на северу, али и они у јужном делу, схватили да су суштински остављени од своје државе Србије, да држава Србија не само да не користи расположиве капацитете да заштити своје становништво већ и сарађује с побуњеним Шиптарима и с НАТО-ом на смиривању отпорa српског народа на КиМ да би се могао спровести у дело Бриселско-охридски споразум чија је суштина одрицање од Косова и Метохије и препуштање свих наших грађана на КиМ, а не само Срба, Куртијевој парадржави, односно фактички „Великој Албанији“. Ако се, не дај Боже, одржави „Косово“, за нас тада постаје само техничко питање хоће ли се оно ујединити с Албанијом. У сваком случају, то је за нас „Велика Албанија“ и сигурно је да Србима, неалбанцима и другима који не би били одани тој парадржави живота тамо не би било. И оно што видимо сада то је да фанатик Курти заоштрава ситуацију, што је изазвало отпор Срба и успорило спровођење Бриселско-охридског споразума, иако он апсолутно иде наруку Шиптарима.
Тешко је веровати да ће Шиптари под контролом НАТО-а и Запада учинити било какав погрешан корак. Да ли поменуту ситуацију користе да дефинитивно „почисте“ још мало преосталих Срба са Косова и Метохије?
Свакако, кључна ствар за Шиптаре је њихов историјски циљ, а то је етничко чишћење КиМ од Срба, што су радили сваки пут када су били у прилици – и под Турцима, и под краткотрајном аустријском окупацијом, и под италијанско-немачком окупацијом у Другом светском рату и сада под НАТО окупацијом, и да не заборавимо, у време када су у доба СФРЈ имали албанску парадржаву у оквиру Социјалистичке Републике Србије. Они на томе плански, с непромељеним циљевима и непромељеним средствима раде од 70-их година 19. века.
Дакле, сваки пут када су били у прилици, користили су своју моћ да истерују Србе. То раде и сада и радиће убудуће ако буду могли. Важно је да се схвати да побуна Срба против Куртијевог терора не иде наруку и Вучићу, јер он жели да заврши „посао“ – да изручи КиМ Куртију, односно НАТО-у, односно „Великој Албанији“ и да то онда постане искључиво „унутрашње питање“ тзв. Косова.
Слушали смо својевремено да је председник говорио да Србија има своје црвене линије, па су то биле језеро Газиводе, па је то била трафостаница „Валач“ и разни стратешки објекти на северу КиМ, које су све до једнога преузели Шиптари, иако је одавде званично стално говорено да ће Србија „одговорити“ уколико до тога дође. А Србија не само да није одговорила него сад имамо ситуацију да је у Зубином Потоку стационирано око 500 турских специјалаца који су првобитно били у Призрену, у касарни која је сада преименована у „Султан Мурат“. Дакле, Ердоган је поново, после више од столећа, послао турске аскере на саму границу према централној Србији, од које није далеко ни Рашка област. Све то говори да те велике, старе империјалне силе, као наши вековни непријатељи, и сада настављају с истом политиком, а да, нажалост, у томе имају сву могућу помоћ из Србије. То значи да и Србија помаже своје раздржављење на КиМ, односно остварење историјских циљева наших непријатеља. А то нису само Албанци и Турци, него и НАТО који наставља с геополитичком теоријом и праксом коју је према нама практиковала Аустроугарска, односно Трећи Рајх.
И оснивање ЗСО је, по свему судећи, смишљена превара и куповина времена за етничко чишћење Срба, јер ко Куртија може да натера да договор о ЗСО спроведе у дело ако не његови западни партнери?
ЗСО је заправо једна врста аранжмана, који је врло далеко од било какве аутономије за Србе и потврђује да косовско-метохијски Срби више не живе у Србији него у „Великој Албанији“. Дакле, идеја о ЗСО је најперфиднија обмана, што је потврдио и Ескобар изјавом да споразум о ЗСО значи признавање „Косова“ од стране Србије. Он је и Куртија позвао да спроведе ЗСО јер он значи да Београд више неће имати могућност директног „уплитања“ у послове „Косова“.

Шта значи да се Србија позива на Резолуцију 1244 на чијем остварењу није инсистирала од почетка њеног усвајања?
Резолуција 1244 је од почетка тешко могла да буде до краја спроведена – што не значи да је то било немогуће. Требало је да је спроведу НАТО трупе, тј. агресори на СРЈ из 1999. Дакле, формално они су добили мандат СБ УН да спроведу Резолуцију, али они се понашају као окупационе снаге НАТО-а, а не као статусно неутрална, миротворачка војна мисија УН. Проблем с тим споразумом је у томе што смо ми ову резолуцију изборили захваљујући својој јуначкој одбрани пре свега, а онда и покровитељству тадашње, још увек Јељцинове Русије. Резолуција гарантује да проблем КиМ може и мора бити спроведен у оквиру постојећих граница Србије. Ту је унапред одређена формула – суштинска аутономија, односно проширена аутономија косовско-метохијских Албанаца, а не Косова и Метохије, јер Србима и неалбанцима на КиМ не треба суштинска аутономија у односу на државу Србију – унутар граница Србије. Дакле, то значи да је ту прејудицирано да се косовско-метохијски Албанци враћају у оквире државе Србије и једино треба да се преговара о институционалним модалитетима. Али ти преговори, због саботаже Запада, никада нису започети.
Због чега се избегавало да преговори започну?
Зато што се од самога почетка онај ко је спроводио ову и цивилну и војну компоненту мисије, а то су западне земље, нису понашале у складу с мандатом УН, него у складу са својим преференцијама. Када је реч о Кумановском споразуму, никада није реализована одредба о враћању хиљаду војника и полицајаца на КиМ, чиме би се потврдила сувереност СРЈ, односно Србије на територију КиМ. Проблем је био што смо ми начелно добили „црно на бело“ да КиМ јесте и биће саставни део Србије, али за то, нема сумње намерно, нису били одређени механизми спровођења, што је онда дало могућност трупама КФОР-а односно НАТО-а, да саботирају све одредбе које нису биле у складу са циљевима агресије 1999. Да би се вратиле наше трупе војске и полиције на КиМ, потребна је сагласност главнокомандујућег КФОР-а, а то је увек био човек из НАТО земаља, као, уосталом, и сви цивилни представници УН, који су увек говорили да „није тренутак“. А ми нисмо никада били довољно истрајни да понављамо да нису извршене све кључне одредбе које су потписане, да се нису вратили полиција и војска на КиМ, и да није ни започет процес преговарања према одредбама Резолуције 1244. У таквој ситуацији власт је унапред пристала на оно што стоји у Бриселском споразуму, а то је да ће се преговарачки процес завршити „нормализацијом односа између Србије и Косова“, без Метохије, а то значи да се нормализује фактичко стање тако да Србија, иако има правно зајамчену сувереност на подручју своје јужне покрајине, треба да пристане на то да КиМ више није Србија и да се одрекне претензија на реинтеграцију КиМ у свој састав.
У међувремену терор и егзодус Срба трају у континуитету и чека их, очигледно, судбина Срба из Хрватске?
Процене су да је у последњих десет година с Косова отишло око 40.000 Срба. Сада егзодус није упадљив као у доба „Олује“ 1995. године, али Срби свакодневно неприметно „отичу“ с КиМ и све их је мање не само јужно него и северно од Ибра. Све то иде у прилог „коначном решењу“, јер као што је рекао Лајчак, „косовско питање треба да се реши до краја ове године“, наравно на начин како они то желе. Они хоће да се „Косово“ суверенизује, да се Србија трајно одрекне амбиције на повраћај своје привремено окупиране покрајине у свој уставно-правни поредак, што јој гарантују и њен Устав и Резолуција 1244 на коју су пристале и земље агресори из 1999. Резолуција предвиђа и оно што је Покрет за одбрану КиМ разрадио као стратешки документ, а то је Платформа за реинтеграцију КиМ у уставно-правни поредак Србије.
Има ли Покрет за одбрану КиМ довољно компетентне људе из правне струке да обаве тако важан посао?
У оквиру Покрета ми имамо и Правни одбор у коме је низ истакнутих професора универзитета који се баве овим питањима. Они су израдили овај документ, што је, иначе, био задатак наше државе. Осим тога, у мају ове године имали смо скуп о политичко-правним последицама Француско-немачког ултиматума који су организовале парламентарне странке Двери и Заветници, где је недвосмислено закључено да пристанак на Француско-немачки ултиматум и почетак његове примене значи признање „Косова“.

Зар институције државе нису могле да спрече довођење Србије пред „свршен чин“? Каква је улога српских интелектуалаца у савременој косовској трагедији?
Узурпиране су све институције државе Србије. Када имате такву ситуацију да највиши носиоци власти изнутра разарају државу, онда треба да интервенише друштво, тачније они чији је глас у друштву најистакнутији, а то су интелектуалци. То су појединци или класа позвани да јавно делују у интересу заједнице. Међутим, сама та реч производи заблуду, јер се може помислити да је реч о некој хомогеној скупини, која у стварности као таква не постоји. Прво, интелектуалци нису идеолошки јединствени. Има добар део наше интелигенције која је или „мисионарска“, другосрбијанска, или која окупаторима из НАТО-а, не само на окупираном КиМ него и у остатку Србије, пружа „интелектуалне“ услуге. Они су структурно-функционално поткупљени или макар имобилисани за национални рад. Друго, постоји део интелигенције повезан с властима и они такође ћуте о КиМ. Ако те две скупине и занемарите, преостаје интелигенција где има људи који гласају за СНС, односно за прозападну опозицију. И на самом крају, претпостављам да сте на те људе и мислили, имамо онај део интелигенције који је национално свестан и није равнодушан према ономе што се дешава у нашој држави. Структурни проблем је то што су медији у власништву или људи блиских властима, или људи блиских Западу. Дакле, ми немамо озбиљне медије с националном фреквенцијом који нису у рукама оних који желе да се косовско-метохијско питање реши у интересу Републике Србије. Утолико можемо да говоримо о врсти неписане солидарности између прорежимских и пронатовских медија у Србији. Пример за то је оно што ради Покрет за одбрану КиМ, који формално постоји три године, иако смо отпор започели Апелом за одбрану КиМ на Бадњи дан 2018. Значи, ми се супротстављамо више од пет година, а нико од нас не може, или веома ретко може да дође до електронских медија с националном фреквенцијом ако желимо да говоримо о КиМ. Некад нам је и дозвољено да говоримо у лично име, али не о КиМ, а Покрет не смемо да помињемо. Покрет није само покрет интелектуалаца већ нашег народа из свих српских земаља, из расејања, али његово језгро, мислим на Скупштину Покрета, чине интелектуалци, укључујући и пет академика САНУ. Узгред, и владике су, што често заборављамо, интелектуалци и чак 14 њих је потписало поменути Апел за одбрану КиМ. Дакле, отпор предаји КиМ је постојао и од лаичке и од црквене интелигенције, а ако одем корак даље, могу да кажем да смо ми у сарадњи с неким архијерејима чак можда успели да одгодимо покушај да се предаја КиМ оконча још 2018. године. Покрет чине људи од формата у својим струкама, међутим има много људи који нису формално у Покрету, али су нас подржавали и потписивали наше иницијативе. И на крају, као илустрацију става интелигенције према нашем судбинском, косовском питању, на Факултету политичких наука, од нас преко стотину наставника само тројица су у Покрету, и још двојица колега подржавају наше иницијативе. Ситуација је слична и на другим факултетима друштвено-хуманистичких наука Београдског и других српских универзитета.