Спуштасмо се ми на америчко уже

У ДАНЕ обележавања систематске геноцидне акције “Олуја” знатно је појачана америчка пропагандна активност која треба да убеди Србе да су им Американци највећи пријатељи били и остали и да нам, узгред буди речено, никада нико као они кроз историју није толико помогао. Наивно би било веровати да је овде реч о пукој случајности. Пре ће бити да се ради о нечовечном цинизму Империје која у ову акцију и Хилове амбасадорске спотове није могла да упрегне било кога са уметничким, научним и културним угледом у народу.

 

 

Али да се по препоруци политичке и дипломатске Америке, ипак, не осврћемо у прошлост него да се оптимистички држимо данашњице и сутрашњице. Спремни смо да на трен избацимо из сећања америчког амбасадора у Загребу Питера Галбрајта који се у време “Олује” сликао на тенку хрватских оружаних снага. Одагнамо ту слику и помислимо на лепу данашњу слику наших односа и укаже нам се слика црне америчке листе на којој се налази председник Републике Српске Милорад Додик. Одагнамо слике и записнике о припреми геноцидне “Олује” са свим поменутим и непоменутим Америма и оптимистички се и у доброј вери окренемо америчко-српском пријатељству, када тамо најновија америчка црна листа на којој су сви релевантни политичари из РС са Жељком Цвијановић на челу.
Не можемо да заборавимо португалског дипломату Жозеа Кутиљера и његов мировни споразум из 1992. године, који су потписали Радован Караџић, Алија Изетбеговић и Мате Бобан. Да је испоштован тај договор рата у БиХ не би ни било. Али тадашњи амерички амбасадор у Београду Ворен Цимерман га је развргао и рат је почео. Крвави и дуги рат окончан “Дејтоном”. Добро, хајде, било шта је било, суочимо се са оним што је данас и што ће бити сутра у нашем великом пријатељству са Америком. Кад погледамо, видимо да наши вељи пријатељи из све снаге руше Дејтонски и Париски споразум. Али не само дипломатски, него подстичу учестале оружане претње бошњачке стране.
Но, не посустајемо у трагању за данашњим и сутрашњим америчким пријатељством. Ово друго – било па прошло. Признали су независност Косова. То је њихова државна политика била и остала. Данас видимо да је нашим новим пријатељима стало да КиМ буде потпуно етнички очишћено од Срба и да управо на тај начин они подржавају Куртија. По старом принципу подршке “Бљеску” и “Олуји”. Дискриминација, терор, отпор терорисаног и онда етничко чишћење или геноцид. Тим редом. Имају људи принципе!
Али не треба одустати. Треба да их разумемо. Они су извршили оружану агресију на СР Југославију, тачније Србију, због независности Косова и подршке УЧК. Они, нас Србе, ипак, воле. И опет та данашња слика и поглед у заједничку светлу будућност. Када тамо у Црној Гори после избора наши пријатељи Амери забрањују Србима да буду у Влади! Вишедеценијска дискриминација је била у реду, али она сада мора да се настави.
Нисмо увели санкције Русији на самом почетку специјалне војне операције. Нећемо ни данас када би то било директно укључење у рат. Пријатељи би то требало да поштују. Али ни говора о томе – на црну листу иде Александар Вулин, шеф Безбедносно-информативне агенције. Ко је следећи? Што веће и јаче пријатељство то шира црна америчка листа. Кажу ми да је један дипломатски амерички службеник насео на провокацију да “треба увести санкције Вулину и бициклистима”, па се упитао зашто бициклистима. А реч је била о парафрази оне језиве приче у Европи када су људи масовно на став да треба побити све Јевреје и бициклисте упорно питали – зашто бициклисте?
Дакле, и поред наше најбоље воље не нађосмо боље примере и дубље темеље нашег пријатељства са званичном Америком. А ово је био само делић нашег добронамерног трагања. Можда колико сутра буде много боље. А до тада и онда треба се држати великог Његоша:
“Спуштавах се ја на ваше уже,
Умало се уже не претрже,
Отада смо виши пријатељи,
У главу ми памет ућерасте”

(Милорад Вучечић, Вечерње новости)

Један коментар

  1. Bravo!
    Profesor emeritus istorije na Univerzitetu u Kembridzu Peter Burk izdao je knjigu o neznanju i tragicnim posledicama istog.
    Neznanje modernih predsednika i premijera”, pise Burke, “postalo je aktuelnija tema nego sto sam mogao zamisliti ili se bojati kada sam poceo istrazivati -za ovu knjigu.” Nepoznavanje Vudroa Vilsona o evropskoj istoriji i politici iznenadilo je sve na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. a posebno istoričara RW Seton-Votsona, takodje prisutnog u Versaju, koji je opisao vecinu politicara koji su se okupili tamo kao “gomilu nesposobnih” i “neukih koji nisu imali pojma o geografiji”. Dizajn mira koji je rezultovao imao je linije rascepa koje potresaju kontinent i danas.
    Razlika izmedju tadasnjeg i danasnjeg vrha Amerike je u znanju. Ovi itekako znaju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *